Rusija
Aleksandar Dugin za RIA Novosti: Islamski svet na pragu ujedinjenja
Islamska civilizacija mogla bi biti punopravni subjekt policentričnog sveta ukoliko bi se samo ujedinila, zaključuje u svojoj autorskoj kolumni za RIA Novosti ruski filozof Aleksandar Dugin
U Rijadu, 11. novembra 2024, neočekivano za javnost, sazvan je hitan arapsko-islamski samit posvećen problemu Palestine i vredi obratiti pažnju na istovremeno učešće dva zakleta neprijatelja – sirijskog predsednika Bašara el Asada i turskog lidera Redžepa Tajipa Erdogana, čiji je susret donedavno bio nezamisliv i nemoguć, piše u svojoj autorskoj kolumni za RIA Novosti ruski filozof Aleksandar Dugin.
Osim toga, nastavlja Dugin, prestolonaslednik Saudijske Arabije Muhamed bin Salman u svom uvodnom obraćanju govorio je ne samo o Palestini, već i o potrebi podrške Iranu i Hezbolahu, što je takođe senzacija, uzevši u obzir da su Saudijska Arabija i Iran doskora smatrani neprijateljima. Isto važi i za Hezbolah. I na kraju, dodaje, bin Salman je u svom govoru direktno rekao da je sada u pitanju ne samo postojanje Palestine, već i sudbina džamije Al-Aksa, drugog najsvetijeg mesta u islamu posle Meke.
"Podsetio bih da je operacija Hamasa u Izraelu 7. oktobra 2023. nazvana 'Potop Al-Akse' i bila opravdana pretnjom koja se nadvija nad ovom svetinjom. Vođe Hamasa su očekivali da će se hitan arapsko-islamski samit, biti sazvan mnogo ranije – recimo odmah po početku izraelske kopnene operacije u Gazi. Od Gaze i rukovodstva Hamasa (i Hezbolaha) nije ostao gotovo niko i ništa, a samit je održan tek sada", nastavlja ruski filozof.
Pitanje je: zašto sada?
Očigledno – zbog Trampa ističe Dugin i dodaje: "Poznato je da je Tramp ubeđeni pristalica desnog cionizma. On aktivno podržava Netanjahua, a tokom svog prvog predsedničkog mandata priznao je Jerusalim za glavni grad Države Izrael."
Najverovatnije Tramp namerava da podrži i takve radikaliste kao što su ministri vlade Netanijahua – Bezalel Smotrič, Ben Gvir i njihov duhovni vođa, rabin Dov Lior, ističe Dugin. On dodaje da svi oni otvoreno izjavljuju kako bi Izrael trebalo što pre da digne u vazduh džamiju Al-Aksa, istrebi Palestince, pa čak preuzme Siriju zajedno sa Damaskom i izgradi "Veliki Izrael od mora do mora".
Okuražen izborom Trampa, Bezalel Smotrič je nedvosmisleno izjavio da je sada potrebno pristupiti uništavanju Palestinaca i na Zapadnoj obali – i, naravno, razneti Al-Aksu, navodi Dugin.
Koliko god se lider Palestinaca na Zapadnoj obali i uporni politički protivnik Hamasa Mahmud Abas trudio da zadrži umerenu poziciju, čak i dok je posmatrao genocid nad svojim narodom u Gazi, ni on nije bio pošteđen "gvozdene odlučnosti" cionista za "konačnim rešenjem palestinskog problema", ističe ruski filozof.
"Tramp je ubrzao ove procese. Sada su pristalice umerene pozicije u odnosima sa Zapadom potpuno lišene argumenata: Izrael je odlučan da uništi ili deportuje palestinsko stanovništvo, sruši džamiju Al-Aksa i započne izgradnju Trećeg hrama. Prema cionistima, ovo utire put za dolazak jevrejskog Mošiaha", navodi on.
Svi ovi faktori, dodaje, naterali su lidere islamskog sveta da prevaziđu interne razmirice i okupe se u Rijadu. Erdogan je pozvao na bojkot Izraela. Muhamed bin Salman je tražio priznanje Palestine i konsolidaciju svih islamskih zemalja u cilju odbijanja cionističke agresije na Palestinu, Liban i Iran. Istovremeno, nastavlja Dugin, Izrael napada i Siriju, tako da su Asadovo prisustvo i oštar antizapadni govor poneli određeni simbolički značaj.
"Islamski činilac policentričnog sveta konačno, sa ogromnim zakašnjenjem, počinje da dobija vidljivi izraz. Možda bi i sami islamski lideri radije i dalje izbegavali konsolidaciju i išli na kompromis sa Zapadom, međutim ovo za njih već postaje opasno: muslimansko stanovništvo u sopstvenim zemljama, uviđajući pasivnost svojih vođa, posmatrajući iz minuta u minut masovno istrebljenje Palestinaca i sa užasom očekujući uništenje njihove verske svetinje, ne namerava da to još dugo trpi", ističe Dugin.
Možda će, iz istorijske perspektive, ovaj hitni arapsko-islamski samit postati najvažnija prekretnica u integraciji islamskog sveta, piše ruski filozof.
Zapad bi mogao da se uklopi u sliku policentričnog sveta, ukoliko bi pristao na status jedne od provincija čovečanstva, i to na sasvim dostojnim osnovama, ali da nikada neće biti jedini i najviši autoritet u donošenju svetskih odluka i utvrđivanju univerzalnih pravila i normi, smatra Dugin.
Danas nijedna islamska država odvojeno uzeta nije sposobna da sama igra ulogu težišta islamske civilizacije i njenog integrisanja u neku celinu. Saudijska Arabija, Turska, Iran, Indonezija, "nuklearni" Pakistan, Egipat su potpuno nezavisni, ali niko od njih ne može preuzeti misiju ujedinjenja svih ostalih. Dakle, konstatuje Dugin, za konsolidaciju islamskog sveta potreban je neki potpuno novi projekat.
Već dugo vremena postavlja se pitanje kakva ideologija ili koji liderski uzor bi se mogao uzeti kao osnova islamske integracije.
Još u prvoj fazi antikolonijalne borbe protiv Zapada, nastavlja ruski filozof, islamski naučnici i mislioci su počeli da predlažu različite verzije takvog ujedinjenja. Ovde su islamski teoretičari pozvali narode ummeta (vernike) da napuste nacionalne običaje i ujedine se samo po osnovi šerijata. Najčešće su u ovom slučaju za osnovu i ideal uzimani prva dva kalifata – Arapski, koji je Muhamed stvorio u granicama Arapskog poluostrva, i Omejadski, sa centrom u Damasku, formiran 661. godine pod vlašću Muavija, navodi on.
"Uzor Prvog kalifata najjasnije je predstavljen u vehabizmu. Ovde se odbacuju sve pravne škole islama, koje su se razvile mnogo kasnije, kao i svi lokalni običaji, štaviše, odbacuje se celokupna tradicija tumačenja Kurana i Sunneta. Ono što dobijamo je potpuno pojednostavljena verzija, svedena na ritualne prakse i doslovno razumevanje tekstova. Ovo više nije religija, već neka vrsta ideologije. Istovremeno, zbog svoje jednostavnosti, lako je dostupna svima", ističe Dugin.
Vehabijski projekat je, kao jezgro fundamentalističkog pokreta, svojevremeno aktivno podržavala CIA i Sjedinjene Države generalno, kako bi se suprotstavile prosovjetskim tendencijama u islamskom svetu, nastavlja Dugin i ističe: "Ovom pravcu gravitiraju Al-Kaida i druge terorističke strukture".
Svim islamskim društvima je predloženo jedinstvo zasnovano na vehabizmu uz pozive na rat protiv nevernika, navodi on i ističe da je uloga "nevernika" prvenstveno dodeljena geopolitičkim protivnicima Sjedinjenih Država.
"Devedesetih godina dvadesetog veka, potreba za vehabizmom na Zapadu je opala, a terorističke verske i političke strukture koje su ostale neaktivne počele su da napadaju svoje gospodare. Kao rezultat toga, sam Zapad je morao da se bori protiv Al-Kaide. I uopšte, privlačnost vehabizma među muslimanima naglo je pala, a projekat povratka u Prvi kalifat je propao", nastavlja Dugin.
Još jedan pokret u islamu prilično blizak vehabizmu je selefizam, podseća ruski mislilac.
"Pristalice antikolonijalne borbe u islamskom svetu okrenule su se selefizmu još ranije nego li vehabizmu, stavljajući u prvi plan ideju jedinstvene svetske islamske države. I ovde su lokalne tradicije oštro odbačene, ali u pogledu pravnih škola, pa čak i nekih verzija individualnog islama, sufizma (koji vehabije kategorički negiraju), stav je bio mnogo mekši. Tako je selefistički pokret Muslimanska braća zasnovan na egipatskom sufijskom redu i idejama čuvenog sufija al-Gazalija", navodi on.
Većina terorističkih grupa islamskog fundamentalizma potiče iz selefijskih stavova, dodaje Dugin. Selefije su pokušale da igraju vodeću ulogu u Arapskom proleću, ali su samo doprinele građanskim ratovima i nemirima u Tunisu, Libiji, Egiptu, Iraku i Siriji. Kao rezultat toga, oni ne samo da su se međusobno posvađali, već su se i diskreditovali u očima većine muslimana, podseća on i dodaje:
"U jednoj fazi svog političkog delovanja Erdogan je ideju Četvrtog kalifata stavio u centar svoje politike. Ovaj projekat je kombinovao islamizam (selefijskog tipa) i turski nacionalizam, iako se sekularni kemalizam ukorenjen u Turskoj uopšte ne uklapa u ovaj sistem. Ipak, Erdogan je ozbiljno razmišljao o modelu Osmanskog kalifata, posebno pre državnog udara 2016. godine".
Ideja o obnavljanju Otomanskog kalifata korespondirala je strateškim interesima Turske u istočnom Mediteranu, mogla da "legalizuje" njene pretenzije da kontroliše severne teritorije Iraka i Sirije, a takođe da privuče na svoju stranu brojne arapske države, pre svega one, na ovaj ili onaj način, povezane sa selefizmom i Muslimanskom braćom, smatra ruski filozof.
Ali, nastavlja, i ova strategija je propala, pre svega zbog odbijanja turske dominacije od strane arapskih država, koje ni na koji način nisu žudele za povratkom Turaka na glavne pozicije u regionu.
"Posle islamske revolucije u Iranu 1979. godine, njen vođa ajatolah Homeini je proglasio novu eru – borbu naroda (pre svega islamskih) protiv hegemonije ateističkog, materijalističkog Zapada. Homeini je bio ubeđeni šiit i bio podržavan od strane su šiita u drugim zemljama. Homeini je verovao da je njegov poziv upućen svim muslimanima, koje je pozvao da se pobune protiv sekularne postkolonijalne bezbožne vlasti i uspostave sistem islamske vlasti. Štaviše, obratio se i nemuslimanima, pozivajući ih na ustanak protiv velikog šejtana – zapadne civilizacije", ističe Dugin.
Iako su Homeinijeve ideje pobedile u Iranu i dobile široku podršku u šiitskom svetu, suniti su na njih gledali sa nepoverenjem. U očima Arapa ovde se radilo o persijskom projektu, kao što je to bilo u slučaju tursko – osmanskog. Tako ni ova verzija ujedinjenja muslimana nije prihvaćena, zaključuje Dugin.
Čak i ovako kratak pregled ideja panislamskog ujedinjenja odmah ukazuje na ono što je izostavljeno, a upravo – treći Abasidski kalifat, nastavlja on.
"Ovaj model nijedan islamski pokret do sada nije uzeo za osnovu. Ovaj propust je utoliko čudniji jer upravo u Abasidskom kalifatu svedočimo najslavnije i najskladnije vreme islamskog procvata. Abasidi su pomirili su Persijance i Arape, Centralnu Aziju i Severnu Afriku, Mesopotamiju i Anadoliju, sunite i šiite. Tokom ovog perioda formirale su se sve pravne škole tumačenja islama. Umetnost, nauke, filozofija i tehnologija su cvetale. U njemu su stvorena osnovna mistična učenja sufizma i duhovnog šiizma", dodaje Dugin.
Bagdadski ili Abasidski kalifat je bio apsolutni vrhunac islamske istorije, vrhunac njenog uspona. I ovde je jedinstvo svih muslimana obezbeđeno ne uprošćavanjem religije, već njenim usložnjavanjem, temeljitim i rafiniranim filozofskim tumačenjem, navodi on. Religija, otvorena za sve, "pozvala je k sebi, pre svega, najviše umove, uronjene u beskrajna značenja Kurana, Sunneta i originalnih dela islamskih filozofa, mistika i učitelja".
Arapski princip se skladno preklapao sa persijskim, a svoj udeo dali su i drugi narodi – Turci, Kurdi, Berberi...
"I evo najvažnijeg: gledajući hitan arapsko-islamski samit u Rijadu, pada mi Abasidski kalifat na pamet. Ovde su bile okupljene sve glavne zemlje i pravci islama", zaključuje Dugin u svojoj kolumni.
Islamska civilizacija može biti punopravni subjekt policentričnog sveta ukoliko bi se samo ujedinila.
Štaviše, veoma je važno na kojoj ideološkoj osnovi ovoga puta. Nedostajući uzor Bagdadskog kalifata sam po sebi sugeriše odgovor. Okretanje modelu Bagdadskog kalifata takođe bi moglo biti rešenje za irački problem. Ovo je, naravno, detalj u poređenju sa ukupnim projektom islamskog ujedinjenja, ali je veoma važan.
U svom sadašnjem stanju, Irak je osuđen na kolaps, smatra Dugin. Ne postoji ideja ili ideologija koja bi, čak ni približno, mogla da drži zajedno tri činioca modernog Iraka – Arape šiite (većina), Arape sunite i Kurde, navodi on.
"Pod Sadamom Huseinom, Irak se opstajao na račun od baatizma i dominacije sekularnih sunitskih Arapa. Ovo je zauvek je nestalo. Rešenje nisu ni šiitski ni selefijski projekti (isprobani u pokušaju izgradnje islamske države na teritoriji Iraka). A ne radi se čak ni o američkoj okupaciji. Ako Amerikanci odu, građanski sukob je i dalje neizbežan", ističe Dugin.
Svoju iscrpnu analizu Dugin zaključuje vizijom jednog od idealnih scenarija:
"Sada zamislimo da je islamski svet počeo ozbiljno da razmatra projekat 'Abasidski kalifat 2.0'. Logično je da se vratimo u Mesopotamiju, odnosno Irak kao njenu simboličnu prestonicu. To znači da Irak automatski postaje sveti centar, balansirajući između Arabije, Irana, Turske, Magreba, Bliskog istoka i južne Azije. Pitanje 'suniti ili šiiti' je uklonjeno. Selefizam i vehabizam kao opšta ideja su odbačeni, ali mogu postojati kao pravci koji više ne pretenduju na ekskluzivnost. Ostvaruje se san šiita da budu u zajedno sa ostatkom islamskog sveta, i Kurda, koji više neće biti odsečeni postkolonijalnim granicama. Turci takođe sprovode sopstvene planove integracije kako bi proširili svoj uticaj izvan nacionalne države. Ponovo je uspostavljena ravnoteža između Iranaca i Arapa. Ovo će biti trenutak pravog preporoda islama kao suverenog subjekta policentričnog sveta. I Irak će se iz podeljene zemlje transformisati u teritoriju novog prosperiteta."
Ono što se dogodilo u Rijadu 11. novembra 2024. godine moglo bi da bude prekretnica u istoriji, ističe Dugin.
"Da, ovo ujedinjenje se dešava pred smrtnim izazovom cionističkog Izraela i Kolektivnog zapada. Ali često se dešava ovako: kada postoji zajednički strašni neprijatelj koji preti da uništi svetilište, tada se sve snage okupljaju, svi istorijski presedani, drevne legende se pamte, a proročanstva i legende dobijaju novi život, otkrivajući svoj tajni smisao", ističe ruski mislilac.
Simbolično značenje onoga što se dešava je očigledno, ali nije moguće znati kako će se ovaj put razviti odnos između duhovne logike istorije i njenog direktnog faktičkog stanja. Međutim, to nas ne sprečava da pokušavamo da što tačnije dešifrujemo znakove vremena, zaključuje svojoj autorskoj kolumni za RIA Novosti ruski filozof Aleksandar Dugin.
