Neki od najpoznatijih ruskih vojnih dopisnika prethodnih dana bili su u Srbiji, u Drvengradu, na drugom Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma "RT.Dok: Vreme naših heroja". Jedan od njih je čuveni Aleksandar Sladkov, stariji poručnik Oružanih snaga Rusije, bivši vojnik, a danas ratni reporter, koji je, između ostalog, devedesetih radio kao ratni izveštač iz Srbije, sa KiM, i iz Bosne i Hercegovine. Drugi, mlađi, ali jednako poznat – Semjon Pegov, osnivač projekta WarGonzo, koji aktivno prati dešavanja u Ukrajini i zoni SVO od 2014. godine.
Više puta ranjavani i nagrađivani najvišim državnim priznanjima među kojima je i Orden za hrabrost, od prošle godine su pod sankcijama Evropske unije, ali obojica su rado govorili za RT Balkan.
Ko bi rekao da ovi "žestoki momci" u sebi kriju toliko ljubavi, emocija, i topline i da su nam sa fronta doneli tople priče o prijateljstvu koja nastaju u borbama i zarobljeništvu! O borcima protivničke vojske govore s poštovanjem. O smrti takođe – poštuju je. Za SVO kažu da je to borba za slobodu i postojanje ruskog sveta, a o svom poslu govore pomalo romantično. Sladkov posebno ističe svoju vojnu karijeru, i to naglašava kada govori da se sada bavi reportažama, dok Pegov, na pitanje kako je odlučio da postane ratni izveštač, odgovara kratko: "Ja sam romantik. I to je sve". I, zaista, on piše pesme o frontu, voli za sebe da kaže da je jedan od najpopularnijih savremenih ruskih pesnika, za SVO da je to za njega revolucija. Na predsednika Rusije Vladimira Putina gleda kao na Če Gevaru našeg doba.
"Nikada nisam razmišljao da prestanem da se bavim ovim. Ja sam bivši vojnik. Rešio sam da napustim vojsku i postao sam reporter. Čitao sam mnogo o njihovim avanturama (reportera). Pre svega mislim na Renea Brabazona Rajmonda – postoji takav pisac, ali je on poznatiji kao Hedli Čejz. Čitao sam njegova dela, i u njima su reporteri prolazili kroz velika iskušenja, imali su mnogo avantura, i ja sam odlučio da budem takav, jedan od njih", kaže Sladkov, i dodaje: "Ratovi su svi isti. Ali su ljudi različiti. Pojavljuju se novi heroji, stari odlaze. Mi pratimo to kako se ljudi menjaju, to je glavna 'dramaturgija' našeg rada".
"SVO za mene znači sloboda. Zašto našim ženama zabranjuju da u prodavnici negde u inostranstvu nešto kupe, neku kozmetiku ili nakit? Pa, jer dolaze iz Rusije! Zašto je ruski jezik, koji je bio važan koliko i ukrajinski, izgubio taj status? Kada smo oslobodili Krim ostavili smo da tamo budu tri državna jezika – ruski, ukrajinski i krimskotatarski. Imamo natpise na tim jezicima, oni se uče u školama. A zašto oni izbacuju ruski jezik? Zašto ne daju slobodu našoj pravoslavnoj crkvi? Ko im je smetao, jel neko nešto radio? Kako su to odlučili da mogu da nas ubijaju i vređaju naše rukovodstvo, našeg predsednika kojeg volimo? Sve to je bilo još 2013. godine. A potom su s oružjem u rukama pošli na Donbas, i mi smo im na isti način i odgovorili – oružjem", objašnjava on.
Kako kaže, Srbi mogu da razumeju kako se danas osećaju Rusi.
"Srbima nije lako. Nije vam lako, i Srbi nas razumeju. Čak i ovde na projekciji filmova festivala 'RT.Dok: Vreme naših heroja'. Posle Vukovara, i dešavanja na Kosovu i Metohiji – Srbi nas razumeju kao niko drugi. Srbi su naši rođaci. Ja dobro razumem da od naše pobede zavisi i njihova budućnost u Evropi. Budućnost njihovog jezika, našeg pravoslavlja i njihove slobode. Rusija uvek pobeđuje, ne postoji opcija da bi ona mogla izgubiti. Toga nema čak ni u istoriji", napominje Sladkov.
Pegov, pak, objašnjava da je SVO za njega jedna lična priča, na koju on ne gleda kroz prizmu politike.
"Ja sam na front otišao mnogo pre SVO, još negde pre osam godina, kada je sve počelo. Izgubio sam jako mnogo bliskih prijatelja", kaže on dok nabraja imena poginulih i objašnjava da je upravo njihov gubitak najviše uticao na to kako se promenio njegov pogled na život. "I ja sam sam bio u takvoj situaciji da sam zamalo poginuo i da sam bio ranjen. Za mene sve to nisu samo prazne reči - to kada si spreman da umreš za svoja ubeđenja, za ono što misliš i osećaš u sebi. Kada si spreman da za to daš život – to je, naravno, jedna druga dimenzija emocija i drugačije stanje duše. Ja sam spreman da dam život za svoje prijatelje i otadžbinu. I, naravno, ljubav", kaže mladi Pegov.
I dok sa blagom setom u očima priča o tome koga je sve izgubio, Pegov još dodaje:
"Ja celu tu priču doživljavam vrlo lično, a ne kroz geopolitiku. Ja sam zaista okružen ljudima koje volim i poštujem, i kada oni umiru to je za mene velika tragedija, prava bol koju nosim u sebi već godinama. Ali, ja ne želim da merim svoju bol i poredim je sa bolom druge osobe, pa da kažem: 'O, ti više patiš', ili da kažem da ja više patim. To je glupo! Ali, istina je da sam ja doživeo mnogo boli".
Na pitanje o dešavanjima nakon 2022. godine, odgovara u svom stilu - poetski:
"SVO je za mene revolucija poput one koju je na Kubi izveo Če Gevara. Jer, naravno, sve ono što se danas dešava u Ukrajini – to nije problem samo Rusa i Ukrajinaca, već veliki presek za ceo svet. Naš Če Gevara - ja njega, Putina, zaista smatram za Če Gevaru - on se okrenuo protiv čitavog svetskog poretka, protiv svih, protiv Bajdena… A mi smo partizani. Mi smo danas borci odreda 'Če Gevara', a naš Če Gevara je Putin".
O ukrajinskim zarobljenicima i Pegov i Sladkov govore s poštovanjem. Pegov iz tog razloga principijelno ne želi da sa njima radi intervjue, da ih snima, ali delom i zbog toga što, slažu se, u zarobljeništvu niko ne govori istinu o sebi – svi se bore da prežive.
"Vojnik je vojnik i u Africi. Jer to su ljudi spremni na smrt. I čim dobiju nadu, oni počinju da se bore za život. Za svoju budućnost. Ali, njihova borba ne znači da to rade sa nekakvom molbom u očima. To su isti Rusi kao i mi. Ti koji nam se predaju. Da, oni su neprijatelji, i nastaviće to da budu, ali oni su isto Rusi kao i mi. Oni nisu kukavice. Oni se ponašaju dostojanstveno", objašnjava Sladkov.
Ipak, na frontu je, kako su nam rekli, osim poštovanja, moguće da se desi i ljubav među zarobljenicima i onima koji ih drže. I to ona bratska, ljudska ljubav kada sa nekim dugo deliš isti vazduh dok razmišljaš o životu i smrti.
I dok nam priča priču, Pegov nazdravlja za svoje poginule ratne drugove, a za smrt nam kaže: "Ne bojim je se. Iako je ona uvek pored mene, diše za vratom. Meni je sada interesantno da sa njom raščistim odnose. Interesantno mi je da sa njom 'razgovaram'. Bilo je puno situacija kada sam mogao da poginem. Zapravo, ne mogu da kažem da li je se bojim ili ne. Ja je poštujem".
Dodaje da postoji priča o Romanu Vorobjovu, heroju Ruske Federacije iz DNR, borcu bataljona Somali koji je takođe poginuo i to prilikom udara HIMARS-om.
"Došao sam kod njega prvi put. On je kod sebe imao u tom trenutku tri ukrajinska zarobljenika. Momci (ruski vojnici) su spavali. A tamo leže automatske puške, oružje, granate, bacači granata i ostala čuda. I tamo pored sede i ukrajinski zarobljenici. I ja ga pitam: A ko su oni? Kako se ne bojite. A oni govore: Ne bojimo se. A ja ih opet pitam: A vi se ne bojite da oni sad mogu da uzmu automatske puške i da vas tu pobiju? A Vorobjov kaže- ne. I vi ne možete ni da zamislite scenu kada je došlo do razmene zarobljenika. Vorobjov i njegovi drugovi su se grlili i plakali zajedno sa ukrajinskim zarobljenicima. Plakali su jer oni već nisu hteli da odu! Već su se svi tu srodili za to vreme. I takvih priča ima puno. Mi nemamo mržnju prema zarobljenicima. Ja je isto nemam, a nemaju je ni moji prijatelji koje znam. Kada su se rastajali, svi su ridali! Razumete li?!", upitao je Pegov.