Govor Vladimira Putina u Minhenu 2007. godine, dolazak na vlast Si Đinpinga i nagli uspon kineske ekonomije, događaji u Gruziji 2008. godine, ukrajinski Majdan i ujedinjenje Rusije sa Krimom, kao i početak Specijalne vojne operacije okončali su eru unipolarnog sveta, piše u autorskom tekstu poznatog ruskog filozofa Aleksandra Dugina.
"Američki stručnjak Čarls Krautamer napisao je članak 1990/1991. godine 'Unipolarni trenutak' za 'Forin afers' , u kojem je izneo objašnjenje kraja bipolarnog sveta. Nakon raspada Varšavskog pakta i SSSR-a (koji se još uvek nije desio u vreme objavljivanja članka), doći će do svetskog poretka u kojem će SAD i zemlje kolektivnog Zapada (NATO) ostati jedini stub i vladaće svetom, uspostavljajući pravila, norme, zakone i izjednačavajući sopstvene interese i vrednosti sa univerzalnim i opštim.Krautamer je ovu uspostavljenu, de fakto globalnu hegemoniju Zapada, nazvao 'unipolarnim trenutkom'.
Nešto kasnije je drugi američki stručnjak, Fransis Fukujama, objavio sličan manifest o 'kraju istorije'. Ali, za razliku od Fukujame, koji je požurio da proglasi da je Zapad već pobedio ostatak čovečanstva i da će sve zemlje i narodi od sada bespogovorno prihvatiti liberalnu ideologiju i složiti se sa isključivom dominacijom SAD i Zapada, Krautamer bio uzdržaniji i oprezniji i radije je govorio konkretno o 'trenutku', odnosno o trenutnoj situaciji u međunarodnoj ravnoteži snaga.
On nije žurio sa zaključcima o tome koliko će unipolarni svetski poredak biti stabilan i dugoročan.Svi znaci unipolarnosti bili su evidentni – bezuslovno prihvatanje kapitalizma, parlamentarne demokratije, liberalnih vrednosti, ideologije ljudskih prava, tehnokratije, globalizacije i američkog liderstva.Krauthamer je ipak ostavljao prostor za mogućnost da je to samo faza koja može da se pretvori u dugoročni model (i tada bi Fukujama bio u pravu), kao i da može i da se završi i ustupi mesto drugačijem svetskom poretku.
Kraj unipolarnosti – početak multipolarnosti
Krauthamer se 2002/2003. godine u članku za "Nešenal interest" vratio svojoj tezi, ali ovoga puta izneo je mišljenje da se nakon 10 godina ispostavilo da je unipolarnost samo trenutak, a ne trajni svetski poredak i da će se uskoro pojaviti alternativni modeli koji uzimaju u obzir rast antizapadnih trendova u svetu – u islamskim zemljama, Kini, Rusije, gde je na vlast došao snažni predsednik Putin.
Događaji koji su usledili dodatno su ga ubedili da je unipolarni trenutak završen, da SAD nisu uspele da održe čvrstim i stabilnim globalno liderstvo koje su imale tokom 1990-ih, kao i da je slabila moć Zapada. Zapadne elite nisu mogle da iskoriste šansu globalne dominacije koju su praktično imale u svojim rukama. Kako je navedeno, sada moraju da učestvuju u izgradnji multipolarnog sveta u drugačijem statusu više i ne pretendujući na hegemoniju.
Putinov govor u Minhenu 2007. godine, dolazak na vlast snažnog kineskog lidera Si Đinpinga i nagli uspon kineske ekonomije, događaji u Gruziji 2008. godine, ukrajinski Majdan i ujedinjenje Rusije sa Krimom, kao i početak Specijalne vojne operacije 2022. i rat na Bliskom istoku 2023. godine, samo su u praksi potvrdili da su Krauthamer i Semjuel Hantington, koji je predvideo eru 'sudara civilizacije', bili mnogo bliži istini od previše optimističnog (za liberalni Zapad) Fukujame.
Svim razumnim posmatračima sada je očigledno da je unipolarnost bila samo trenutak i da je zamenjena novom paradigmom – multipolarnošću.
Spor
Spor o tome da li je reč o nečemu nepovratnom ili, naprotiv, privremenom, tranzicionom, nestabilnom, u slučaju jednog ili drugog međunarodnog, političkog i ideološkog sistema, ima dugu istoriju.
Često pristalice jedne teorije žestoko insistiraju na nepovratnosti društvenih režima i transformacija sa kojima se slažu, dok njihovi protivnici ili jednostavno skeptici i kritički posmatrači iznose alternativnu ideju da je reč samo o trenutku.To se lako može videti na primeru marksizma.
Ako su za liberalnu teoriju kapitalizam i buržoaski sistem — sudbina čovečanstva, on dolazi i nikada neće završiti, pošto svet može biti samo liberalno-kapitalistički i postepeno će svi postati srednja klasa, odnosno buržoazija, onda su marksisti gledali na kapitalizam sebe kao istorijski trenutak razvoja.Za marksiste, komunizam više nije trenutak, već u suštini 'kraj istorije'. Socijalističke revolucije 20. veka – u Rusiji, Kini, Vijetnamu, Kubi i drugim zemljama – ozbiljan su dokaz ispravnosti marksizma. Međutim, globalna revolucija se nije dogodila i u svetu su počela da postoje dva ideološka sistema — bipolarni svet koji je postojao od 1945. (nakon zajedničke pobede komunista i kapitalista nad nacističkom Nemačkom) do 1991. godine.
Komunisti su tvrdili da će kapitalizam propasti i da će socijalizam zavladati svuda, a da će sami komunistički režimi postojati 'zauvek'. Liberalne ideologije su demantovale to i tvrdile da će kapitalizam postojati zauvek.
To je zapravo sadržaj Fukujamine teze o 'kraju istorije'. Godine 1991. se pokazalo da je bio u pravu. Socijalistički sistem se urušio. Mnogo opravdaniji su bili stavovi liberala koji su proglasili 'beskonačni kapitalizam'.
Sama mogućnost da se termin 'trenutak' primeni na eru 'svetske pobede kapitalizma' otvara sasvim posebnu perspektivu, još uvek slabo promišljenu i razvijenu, ali sve jasniju.
Treba li priznati da otvoreni i očigledni krah zapadnog liderstva i nesposobnost da danas bude punopravni univerzalni autoritet legitimne moći takođe nosi ideološku dimenziju? Da li kraj unipolarnosti i zapadne hegemonije znači kraj liberalizma?To se potvrđuje najvažnijim političkim događajem – prvim i drugim mandatom Donalda Trampa na mestu predsednika SAD. Ovakav izbor političara koji otvoreno kritikuje globalizam i liberalizam jasan je odraz činjenice da je čak i u centru unipolarnog Zapada sazrela kritična masa nezadovoljstva glavnim ideološkim i geopolitičkim vektorom vladavine liberalnih elita.
Liberalizam – samo epizoda
U citadeli liberalizma SAD, po drugi put u novijoj istoriji, pobeđuje političar koji je kritičan prema liberalizmu, a njegove pristalice se nimalo ne ustručavaju da direktno demonizuju ovaj ideološki pokret.
Odnosno, ispostavilo se da liberalizam nije sudbina, kraj istorije, nešto nepovratno i univerzalno, već samo epizoda, samo istorijska epoha koja je imala početak i kraj, jasne geografske i istorijske granice. Zajedno sa njim se završio se i unipolarni trenutak o kojem je govorio Krauthamer i još opsežniji ciklus kolonijalne dominacije Zapada planetarnih razmera.