Politički život Stanislava Šuškeviča

Ko je Stanislav Šuškevič? Izuzimajući uzak krug pasioniranih posmatrača političkih procesa i malobrojnih profesionalno zainteresovanih pojedinaca koji se bave postsovjetskim ili istočnoevropskim prostorima, teško da bi još neko mogao ponuditi iscrpniji odgovor.

Široj balkanskoj političkoj javnosti Šuškevič ipak ostaje malo poznat. Na stranicama portala RT, Muharem Bazdulj opisao je "čudnovati život" Stanislava Šuškeviča. Koliko je njegov lični život bio "čudnovat" ili ne – stvar je utiska i interpretacija. O sebi i svom putešestviju Šuškevič je najčešće govorio sam, te je teško proveriti koliko su te priče verodostojne.

Čudnovati život Stanislava Šuškeviča

Kako utvrditi da li je zaista učio ruskom jeziku Li Harvi Osvalda? I ako se sretao sa njim, kakvog su karaktera ti susreti bili, koliko česti, ko ih je organizovao? Ili, kako je "mali Staša", tek sedam leta star, čuvao jevrejskog dečaka tokom nacističke okupacije Minska?

Nije čak izvesno ni da li je Šuškevič prvo postao akademik pa partijski zvaničnik ili je bilo obrnuto? Kada se jednog dana otvore arhive, ako to bude interesantno istoričarima, obradiće i te podatke. Mada, vezano za Šuškeviča, daleko su interesantniji podaci koji se tiču njegovog političkog delovanja. Za čiji račun je radio Šuškevič? Neobavezujuće, žovijalno, trivijalno, gotovo naivno – Šuškevič je objašnjavao događaje u kojima je učestvovao, čiji je neposredni učesnik bio. Gotovo uvek, sve se tu odigravalo spontano, nikada ništa nije bilo unapred planirano, njega su "zaticale" i "preticale" situacije u kojima se nekim čudom nalazio.

Naravno, spontanosti jeste bilo kao što je uvek ima u svakom političkom događaju, no teško je sve pripisivati spontanosti. Neke događaje, ma kako ih Šuškevič opisivao, nemoguće je "smestiti" u spontane. Uglavnom, za Stanislava Šuškeviča, pogotovo posmatrajući sa sadašnje vremenske distance i iz tekuće (geo)političke perspektive – niti imam simpatija, niti imam razumevanja. Naprotiv. Najkraće moguće, osvrnuću se na nekoliko opisa i konstatacija.

Šuškevič je u beloruskoj komunističkoj nomenklaturi zauzimao visoke pozicije, tako da njegov dolazak na mesto predsednika Vrhovnog Sovjeta nije bio iznenađujući. Kao i u drugim socijalističkim republikama, u periodu Perestrojske i Glasnosti i u Belorusiji počinju unutarpartijska sukobljavanja između dve struje – nacionalističke, koja je za osamostaljenje i centrističke, koja je za očuvanje sovjetske superdržave.

Smenu Nikolaja Dementija, dotadašnjeg predsednika Vrhovnog Sovjeta "pogurali" su komunisti-nacionalisti, a izbor Šuškeviča (po svoj prilici pripreman mesecima unapred) pored njih podržala je i nekomunistička "poštena inteligencija".

Uspon Šuškeviča ka mestu "šefa Belorusije" jeste ubrzao neuspeli puč, praktično – poslednja prilika da se sačuva Sovjetski Savez, ali se taj proces svakako spremao. Treba li uopšte naglašavati na čemu se zasnivao narativ tih i takvih nacionalista?

Ako je nešto bilo pošteno i neupitno kod Šuškeviča tokom njegovog celokupnog političkog angažmana, to je onda insistiranje na antiruskom diskursu. Jezičke reforme, koje je hitro podstakao ostale su mu dominantna tema, pa je i pred smrt kritikovao politiku "dva službena jezika" i obrazlagao kako se to nepovoljno odražava na beloruski identitet.

Čak, u mnogo čemu, Šuškevič je prednjačio i u odnosu na Leonida Kučmu i ukrajinske nacionaliste. Nije se libio da za zastavu Belorusije umetne "BČB-flag" koji se vezuje za kolaboracionističke, pronemačke snage kako 1917. tako i 1943. godine. Ovakva insistiranja logična su ako se ima u vidu geografska blizina Litvanije i Letonije, saradnja beloruskih nacionalista sa Rigom i Viljnusom, pa tako i jednostavna primena šablona koji su već postojali.

Priča o Bjalovješkoj pušči već je apsolvirana kako u publicistici tako i u naučnim istraživanjima, pa je u tom kontekstu nuđenje jednostavne slike o "spontanom" susretu Jeljcina, Šuškeviča i Kučme i potpisivanju dokumenta o "ukidanju SSSR" teško održiva. Opet, najkraće moguće, uz oslanjanje na faktografiju i svedočenja, može se zaključiti kako je i Bjalovješka pušča unapred pripremana.

Šuškevič u jednom intervjuu navodi kako su on i Jeljcin razgovarali o ceni gasa, pa su onda telefon pozvali Kučmu da doleti iz Kijeva u lov i da malo proćaskaju o Gorbačovu i aktuelnoj političkoj situaciji. I Kučma je stigao u taj lov zajedno sa kijevskim profesorima ustavnog prava. I Jeljcin je na pregovore o gasu došao sa stručnjacima za ustavno pravo. Došao je i sa Gajdarom, koji je imao punu akten-tašnu raznih predloga, koje je vadio na sto u skladu sa tim kako su tekli razgovori. Inače, na susret je pozvan i Nursultan Nazarbajev, ali je na letu iz Kazahstana do Belorusije napravio pauzu u Moskvi, gde je i ostao posle razgovora sa Gorbačovom.

Kasnije se ispostavilo da mu je Gorbačov obećao mesto "saveznog premijera", ako se ne pridruži akciji Jeljcina, Šuškeviča i Kučme. Dakle, o tome šta se sprema i odigrava znali su i Gorbačov u Moskvi i Nazarbajev u Almatiju, ali nije znao Šuškevič koji je inicijator sastanka. Uz to, neverovatnu stvar – da su predsednici Rusije, Belorusije i Ukrajine o ishodu razgovora i potpisanom sporazumu prvo obavestili Bila Klintona, Šuškevič obrazlaže time kako Gorbačova nisu mogli da dobiju na telefon, jer je bio na nekom sastanku.

Kao, Klinton nije očekivao poziv...

A ako se već može pretpostaviti da je Klinton očekivao poziv, onda deluju prilično ubedljivo tvrdnje kako je Bjalovješka pušča izabrana za mesto sastanka zato što se nalazi na samoj granici sa Poljskom. Poljska je u tom trenutku već bila "demokratizovana", pa da se Gorbačov odlučio na hapšenje tri "odmetnuta predsednika", američki marinci, locirani svega par kilometara zapadno imali bi mogućnost da ih evakuišu.

Šuškevič je bio oduševljen Klintonom, te je i svoje "predsednikovanje" nezavisnom Belorusijom "potrošio" na njegovo dovođenje u Minsk. Uspelo mu je, američki predsednik posetio je Belorusiju januara 1994. godine. Šuškevič je verovao da će mu taj susret pomoći u kampanji za novi mandat, a narodu je poručivao da će nakon posete Klintona u svetu konačno saznati gde je Belorusija. Kada jednom u svetu saznaju gde je Belorusija, iz sveta će stići investicije – podrazumeva se.

Avaj, podrška Klintona nije mnogo pomogla.

Šuškevič je na predsedničkim izborima 1994. godine doživeo debakl, osvojivši nešto preko 8 posto glasova i završivši na četvrtom mestu. Do tada malo poznati direktor sovhoza iz Mogiljevske oblasti – Aleksandar Lukašenko, bukvalno ga je "torpedovao" optužbama za raspad Sovjetskog Saveza i korupciju, označavajući ga za velikog štetočinu još i pre početka predizborne kampanje.

Nakon toga, manipulišući tumačenjem zakona i koristeći devalvaciju, vlast pod kontrolom Lukašenka smanjila je penzije bivšim rukovodiocima, uključujući i Šuškeviča. On jeste govorio kako je zbog skromne penzije nešto predavao po zapadnim zemljama, ali uz dodatak iz – politikologije. Šuškevič je bio fizičar, a ne politikolog, tako da je i ovde nejasno o kakvim se predavanjima i apanažama radi.

Predavanja je, stiče se utisak po njegovim svedočenjima, uglavnom držao u Poljskoj i tri baltičke republike, a bio je dobro primljen i kod moskovskih liberala. Probrano društvo, nema šta. Uz to, ako je već iza sebe imao impresivan broj naučnih radova i patenata, zašto nije držao gostujuća predavanja iz fizike, matične naučne discipline kojom se čitav život bavio?

Nakon 1994. godine Šuškevič je bio koncentrisan na borbu protiv svog arhineprijatelja – Aleksandra Lukašenka. Do te mere da je to za njega postalo "lično".

Pošto je postalo "lično", Šuškevič više nije birao ni mesto ni vreme kada će i šta govoriti. Njegova predavanja iz politikologije zapravo su bili traktati o "beloruskoj autokratiji". Zbog toga su Šuškeviča rado citirali liberali i autošovinisti, od Minska do Taškenta, uključujući i Svetlanu Tihanovsku. Uključujući i gotovo sve ukrajinske političare, od Juščenka do Timošenkove. Što je, takođe, razumljivo. Jer, uloga Šuškeviča bila je da od Belorusije napravi "drugu Ukrajinu".

Sa istovetnom ideologijom i podudarnim političkim obrascima, od 1991. do 1994. godine on je nešto tako i pokušao u Minsku, zajedno sa "nacionalističkom strujom" unutar komunističkog bloka i "poštenom inteligencijom", uz pomoć američkih savetnika i uz direktnu podršku Bila Klintona.

Nije mu uspelo, na sreću Belorusa i Belorusije. I na sreću Rusa i Rusije. Inače, da mu je uspelo, ko zna gde bi se sve završilo i kako bi, kada govorimo o politici i bezbednosti, stanje u Minsku danas izgledalo.