Rusija
"Ris" i "bumbar": Ručni raketni bacači plamena - od rata u Avganistanu do SVO
Iako je nastala pre više od pola veka, ova vrsta oružja se i dalje aktivno koristi u ruskoj vojsci
Pre pola veka, pešadijski ručni raketni bacač plamena "ris" uveden je u operativnu upotrebu sovjetske vojske, a u pitanju je naoružanje koje su razvili stručnjaci iz Konstruktorskog biroa iz Tule (KBP), koji je danas deo "Rosteha", na osnovu ručnog raketnog bacača RPG-16.
Prema pisanju ruskog RT, novo oružje bilo je lanser za višekratnu upotrebu opremljen dvonožnim postoljem i nišanskim uređajima. Dejstvo se vršilo raketom u kojoj se nalazila kapsula sa četiri litra zapaljive smeše, što je dovodilo do toga da pri udaru projektila "risa" bude proizveden efekat nalik eksploziji artiljerijske granate kalibra 122 mm, uz mogućnost izazivanja požara.
Maksimalni domet paljbe "risa" je 400 m, dužina bacača je 1,4 m, težina 12,1 kg, a koristi municiju kalibra 110 mm. Životni vek lansera procenjuje se na oko 100 projektila, dok je brzina paljbe jedan projektil u minutu.
Kako navode iz "Rosteha", ovakav "kapsularno-mlazni" princip bacanja plamena je prvi put primenjen na "risu".
"Drugim rečima, zapaljiva smeša je smeštena u kapsulu na koju je pričvršćena raketa na čvrsto gorivo. Posle opaljenja, kapsula sa zapaljivom smešom stiže do mete i pri udaru se zapali. Takvo oružje je imalo sposobnost dejstva na mnogo većim udaljenostima", dodaju iz kompanije.
Osnivač portala "Military Russia" Dmitrij Kornev je u komentaru za RT rekao da je "ris" postao prvi domaći pešadijski raketni bacač plamena, kao i da je bio znatno efikasniji od svih drugih prenosnih bacača plamena.
"U stvari, 'ris' je nastao u kasnim šezdesetim. Ovo je bio fundamentalno novi tip oružja za bacanje plamena za sovjetsku pešadiju. Ranije je sovjetska vojska koristila laki pešadijski bacač plamena LPO-50 i druge vrste mlaznih bacača plamena poput ROKS-3", rekao je Kornev.
Kako je u razgovoru za RT primetio vojni ekspert Aleksandar Zimovski, "ris" se od prethodnih modela razlikovao po većem dometu, pogodnostima i bezbednosti rada.
"Grubo govoreći, ROKS-3 i LPO-50 su se sastojali od ranca sa rezervoarom napunjenim zapaljivom smešom i pištolja kroz koji je izlazio mlaz plamena. 'Ris' je imao potpuno drugačiji dizajn, što je značajno pojednostavilo rad i povećalo domet upotrebe zapaljive smeše", objasnio je Zimovski.
Prema rečima stručnjaka, iskustvo Prvog i Drugog svetskog rata pokazalo je da je upotreba mlaznih bacača plamena donela velike rezultate pri jurišanju na zgrade i u takozvanom rovovskom ratu. Međutim, njihovi nosioci su često bili izloženi velikim rizicima.
"Bez obzira koliko su se konstruktori trudili, bacači plamena na rančevima su i dalje bili preteški i nezgodni za nošenje. Domet mlaza bio je 20-25 m, ponekad i više, ali to nije bilo dovoljno, posebno ako je odbrana neprijatelja bila dobro pripremljena. Neprijatelj se uvek plašio bacača plamena i namerno je dejstvovao po njima. Bilo je teško zaštititi", naglasio je Zimovski.
Priča o "šejtanovoj trubi"
Prema rečima eksperata, pojava pešadijskog raketnog bacača plamena smanjila je ranjivost posada i istovremeno povećala njihovu sposobnost da izazivaju vatru, dimom isteruju neprijateljsku pešadiju iz utvrđenih položaja, kao i da dejstvuju po borbenim i lakim oklopnim vozilima.
"Ris" je doživeo vatreno krštenje u Avganistanu. Ovo iskustvo je pomoglo stručnjacima KBP-a da stvore naprednije oružje - legendarni "šmelj" ("bumbar" u prevodu sa ruskog) koji je kod avganistanskih mudžahedina dobio nadimak "šejtanova truba".
Ovaj ručni raketni bacač plamena stvoren je u prvoj polovini osamdesetih i od svog prethodnika se razlikuje po dimenzijama budući da je bio kraći i lakši. Istovremeno, njegov domet paljbe je povećan na jedan km.
Dužina bacača je 920 mm, a radijus uništenja ljudstva je četiri metra. Tokom marša, svaki pešadinac je nosio paket sa dva "šmelja" težine 22 kg, a sovjetski dizajneri su smanjili zapreminu zapaljive smeše na dva litra. Uprkos tome snaga njegove municije kalibra 93 mm nije bila inferiorna od termobaričnih artiljerijskih granata.
"Ovo oružje primenjuje princip kapsularnog bacanja plamena - kapsula sa zapaljivom smesom se u 'hladnom' stanju lansira na metu. Sam bacač plamena se sastoji od plastične cevi-kontejnera za jednokratnu upotrebu u koju se stavlja raketa – aluminijumska kapsula sa specijalnom smešom i raketom povezanom sa kapsulom", navodi se na sajtu "Rosteha".
Nakon detonacije projektila, formira se aerosolni oblak eksplozivnih čestica koji se momentalno zapali. Pored toga, municija je sposobna da probije laki oklop i neka utvrđenja. Trenutno se "šmelj" proizvodi u modifikacijama sa termobaričkom granatom (RPO-A), sa zapaljivom granatom (RPO-3), sa projektilom za dimnu zavesu (RPO-D).
Prema rečima Dmitrija Korneva, najmoćnija municija "šmelja" je termobarična granata koja raspršuje specijalni zapaljivi aerosol, budući da vatreni talas koji nastaje nanosi veliku štetu živoj sili. Municija ovog bacača je takođe opremljena malim kumulativnim punjenjem koje pomaže u savladavanju prepreka, tj. tanjeg oklopa.
"Stvorene su nove smeše za 'šmelj' jer se pokazalo da je efikasniji sa manjom težinom. Još jedna važna prednost 'šmelja' je mogućnost jednokratne upotrebe lansirnog kontejnera. Nakon ispaljivanja projektila, vojnik ostavlja kontejner na mestu gađanja i napušta položaj", rekao je Kornev.
Trenutno ruska industrija snabdeva trupe modernizovanom verzijom bacača plamena, a ova varijanta se znatno razlikuje od osnovnog modela i pripada novoj generaciji jurišnog oružja. Konstruktori su udvostručili snagu bojeve glave projektila i povećali domet paljbe za 1,8 puta. Istovremeno, nova verzija je 1,3 puta lakša od osnovne.
Iz KBP-a napominju i da je modernizovani "šmelj-m" posebno neophodan kada je upotreba artiljerije otežana ili onemogućena. U pogledu efikasnosti u bliskoj borbi, projektil ovog bacača nije inferioran u odnosu na artiljerijsku granatu kalibra 152 mm sa visokoeksplozivnim punjenjem.
Kako je objasnio Kornev, najbliži rođak modernizovanog "šmelja" je pešadijski mlazni bacač plamena "priz", koji koristi termobarične granate. Mnogo je lakši, nešto snažniji i praktično ne proizvodi trzaj. Sa druge strane, za potomka "šmelja" smatra se mali bacač plamena "borodač". Njegova težina je 4,7 kg, a koristi termobarične projektile kalibra 72,5 mm.
Primena "šmelja" u SVO
Prema podacima Ministarstva odbrane Ruske Federacije, u zoni SVO uglavnom se koristi termobarična verzija "šmelja", a ovo oružje potrebno je za uništavanje uporišta Oružanih snaga Ukrajine, vozila i lakih oklopnih vozila.
Navodi se da se "šmelj" koristi u industrijskim zonama, hangarima, skladištima, ali i na otvorenim površinama. Dodaje se da je bacač sposoban da uništi živu silu u betonskim utvrđenjima.
Prema rečima Aleksandra Zimovskog, u uslovima savremenog ratovanja, ova vrsta oružja je tražena radi suzbijanja različitih vatrenih položaja, uključujući i bunkere. Međutim, kao i ranije, nosač ovih raketnih bacača mora biti bezbedno pokriven.
"'Šmelj' i njegovi 'rođaci' ostaju moćno pešadijsko oružje. Istina, u zoni SVO njihov glavni konkurent je čuveni RPG-7. Ovo je svestranije, jeftinije i češće oružje među vojnicima. Dejstvo TBG-7V termobarične visokoeksplozivne granate predstavlja ozbiljnu pretnju za neprijatelja. Međutim, ova okolnost ne negira značaj 'šmelja'. Za ovo oružje postoje zadaci. Osim toga, prilično je precizan i ima velik domet", rekao je Zimovski.
Prema rečima Dmitrija Korneva, u bliskoj budućnosti ruska vojska bi mogla da dobije bacače plamena bazirane na bespilotnim letelicama.
"Masovno korišćenje bespilotnih letelica u SVO pokazuje potrebu za razvojem bespilotnih sistema u vidu dronova kamikaza – nosača vatrenih smeša ili lansera sa termobaričnim projektilom. Ovo nije lak zadatak, neće eliminisati potrebu za klasičnom upotrebom ručnih raketnih bacača plamena, ali će značajno smanjiti rizike za nosače ovog oružja", zaključio je Kornev.
