Rusija
Ruski naučnik razbija mitove: Za telo nema razlike između mikroplastike i prašine
Alarmantni medijski izveštaji o štetnosti mikroplastike po ljudsko telo i životnu sredinu su u velikoj meri preuveličani, kaže Aleksej Hohlov
Mikroplastika je jedna od "vrućih" tema razgovora o životnoj sredini, sa medijima koji često ističu štetne efekte polimernih nanočestica na žive organizme.
Međutim, kako je za RT rekao šef Katedre za fiziku polimera i kristala Moskovskog državnog univerziteta i član Ruske akademije nauka Aleksej Hohlov, za ove tvrdnje nema naučne osnove. Hohlov tvrdi da mikroplastične čestice nisu ništa opasnije za ljude od sitnih čestica drveta ili betona koje postoje u životnoj sredini u mnogo većim količinama.
Mikroplastika se definiše kao fragmenti polimernih materijala manji od 5 mm. Ove čestice se mogu razbiti na još manje komade – nanočestice koje pronalaze put u životnu sredinu, što je slučaj sa česticama iz svih prirodnih i veštačkih materijala.
Nanočestice prašine, peska i prirodnih polimera poput celuloze mogu ući u ćelije. Samo drvo je u suštini kompozitni materijal napravljen od celuloze i lignina. Godišnje se u svetu proizvede oko 2,5 milijardi tona drveta, dok na plastiku otpada samo 400 miliona tona. To je veoma mala količina u poređenju sa prirodnim polimerima.
"Svaki materijal će se razbiti na manje čestice kao rezultat izloženosti okolini. Sve nanočestice mogu ući u ljudski krvotok, a ne samo mikroplastika. Na primer, zidovi se postepeno raspadaju u prašinu i pesak, koji takođe ulaze u ljudsko telo. Nema dokaza da su mikroplastične čestice posebno štetne", naglašava Hohlov.
Čovečanstvo koegzistira sa običnom prašinom milionima godina i ona nam ne šteti. Kada bilo koja čestica uđe u ljudsko telo, ona je prekrivena biološkim tečnostima koje uključuju fragmente bakterija, proteina itd. Oko čestice se formira "biokorona", ili omotač koji se sastoji od ovih fragmenata, tako da ne može da utiče na ljudski organizam. Ovaj proces se dešava sa svim česticama, bez obzira na njihov sastav, uključujući mikroplastiku. Za telo nema razlike između mikroplastike i prašine, dodao je.
Hohlov naglašava da trenutno plastika čini samo 15 odsto ukupne zapremine čvrstog otpada što je "relativno nisko, a koncentracija mikroplastike u okruženju ostaje minimalna".
"Laboratorijske studije koje tvrde da su štetni efekti se često sprovode korišćenjem izuzetno visokih koncentracija mikroplastike koje ne odražavaju scenarije iz stvarnog sveta", objašnjava on.
Naučnik dodaje da alternative plastici postoje, ali su obično mnogo skuplje. "A u mnogim industrijama, kao što je zdravstvo, alternativa nije ista. Na primer, možemo da pređemo sa špriceva i rukavica za jednokratnu upotrebu na opcije za višekratnu upotrebu, ali kakve će biti posledice?"
Naglašava da je izuzetno važno da se plastična ambalaža pravilno odlaže. "Od 400 miliona tona plastike, 300 miliona završi na deponijama ili spalionicama, što znači da se 100 miliona tona ne odlaže na ekološki odgovoran način. Ovo je značajno pitanje koje zahteva pažnju i akciju", rekao je on.
Interesantno, dodaje, primarni izvori mikroplastike nisu plastični pribor ili ambalaža, već sintetička odeća, istrošene automobilske gume, gradska prašina, pa čak i oznake na putu i boja. Ovo, kaže, sugeriše da bi borba protiv mikroplastike zahtevala da odustanemo od vožnje automobila i korišćenja mašina za pranje veša.
