Dve stvari oduvek su privlačile ruske mislioce. Prva je ideja o kolapsu zapadne civilizacije, druga je pogled na Rusiju i njenu ulogu u tom novom svetu koji nastaje, piše sajt "Geopolitika.ru". Ruski filozofi, uključujući i one liberalne, o tome spekulišu još od 1830. godine.
Kolaps zapadne civilizacije je tema kojom su se bavili svi ruski mislioci, gotovo bez iznimke, počev od Petra Čadajeva. Čadajev se divio Zapadu i često kritikovao Rusiju, uočava Igor Jevlampijev. Zapravo, ovaj mislilac se divio velikoj evropskoj kulturi i posmatrao "liberalnu Evropu" kao entitet koji neće dugo živeti.
Poseban paradoks je da liberalizam nije nastao samo na Zapadu već i u Rusiji, ali u svojoj posebnoj, ruskoj verziji.
Čak i najpoznatiji teoretičar ruskog liberalizma Boris Čičerin oštro je kritikovao zapadni liberalizam u svojim knjigama. On se pitao kako je tako smešna konstrukcija uopšte mogla da postoji, a kamoli da se pretoči u stvarnost.
Sa stanovišta ruskog liberalizma, koji je ponudio svoju, veoma promišljenu verziju liberalizma, zapadni liberalizam je apsolutni ćorsokak. Međutim, treba biti svestan šta su predlagali ruski liberali iz 19. veka.
Rat protiv kulture
Čičerin ukazuje na potpunu lažnost prvobitnih premisa liberalne civilizacije Zapada. Ova civilizacija nije nastala tako davno; rodila se sa prosvetiteljstvom i odmah započela svoj rat protiv tradicionalne evropske kulture.
Liberalizam tvrdi da je ljudska sloboda čisto spoljašnji kvalitet i da zapravo nema ničeg unutrašnjeg u čoveku. Čovek je društveni atom bez ikakve unutrašnje duhovne suštine.
Zapadni liberalizam vidi društvo kao poredak koji omogućava maksimum spoljašnjih formalnih sloboda. Čičerin i drugi kritičari zapadne civilizacije su, naravno, razumeli da, ukoliko čovek nema posebnu suštinu, onda je nemoguće razlikovati čoveka od životinje.
Liberalna civilizacija je neka vrsta mašine, koja se ravna po čisto mehaničkim zakonima.
Liberalna civilizacija, svodeći čoveka samo na spoljašnji oblik, ne vidi duhovnu suštinu u čoveku. Ljudska sloboda ima smisla samo ako je usmerena na kreativnost, stvaranje, umetnost i kulturu. Ako je sloboda samo negativan kvalitet, kao što je odsustvo ograničenja ("mogu da idem kuda hoću"), onda ta sloboda čoveku ne nudi ništa.
U stvari, tu duhovnu suštinu je "liberalna civilizacija" postepeno uništavala kroz istoriju. Tradicije evropske kulture nisu mogle biti ukinute preko noći.
Paradoks je da, tokom dva veka postojanja (19. i 20. vek), liberalna civilizacija nije uspela da ubije duhovnu suštinu u čoveku. Ono što sada imamo je moderna Evropa koja apsolutno ne razume i ne poznaje svoju prošlost, koja ne poseduje ono najvažnije bogatstvo koje se nekada smatralo presudno važnim za Evropljanina, a to je odlično obrazovanje, unutrašnja kultura, duboko razumevanje kulture, duhovnosti, kreativnosti i istorije.
Sve je to nestalo, jer u liberalnom modelu sve svedeno samo na spoljašnje faktore. A ovo je samo jedan aspekt onoga što se danas dešava.
Civilizacija novog varvarstva
U stvarnosti, danas imamo posla sa civilizacijom koja se postepeno spustila u varvarstvo.
Nemački filozof Herman fon Kajzerling je to vrlo jasno objasnio u knjizi "Amerika, zora novog sveta" (1930). Živeći u Sjedinjenim Državama 1930-ih, posmatrao je američku civilizaciju koja će uskoro nadmašiti sve što je čovečanstvo ikada postiglo u smislu materijalnog razvoja i zaključio da je to "civilizacija novog varvarstva."
Ipak, civilizacija zapravo znači nešto drugo. Ona obuhvata društvo, ljude, njihov um. Duhovni princip je fundamentalan, i za čoveka i za društvo. Ne pokreće BDP ljudski i društveni razvoj, već stepen duhovnosti koncentrisan u svakom članu društva. Kajzerling je bio sasvim u pravu kada je rekao da se Amerika, sa svim svojim materijalnim razvojem, pretvara u novo varvarstvo. Ovaj "varvarin" zapravo ne zna da je duhovno i stvaralačko biće. Njemu može biti veoma dobro i bez kulture. Njegov život je život mašine, koji se rukovodi najjednostavnijim impulsima. Ovaj proces varvarizacije nije prošao nezapaženo od strane ruskih mislilaca 19. veka i od strane nekih mislilaca sa Zapada 20. veka.
Sada smo došli do tačke u kojoj zapadna civilizacija više nije u stanju da reši ni najosnovnije probleme i da razume druge civilizacije sa jakim duhovnim osnovama.
Sada prisustvujemo procesu podele čovečanstva na dve civilizacije. Prvo je ona u kome duhovno načelo vodi čoveka i društvo, i u kome se duh i kultura istinski cene, a upravo to čoveka odvaja od zveri. Druga civilizacija je ona koja je zbog paradoksalne logike svog razvoja u protekla dva veka potpuno izgubila razumevanje šta znači biti čovek. Ljudi ovog društva su novi varvari. Nisu u stanju da razumeju drugog. Nisu u stanju da odgovore na drugačije gledište. Nisu u stanju da razviju normalne odnose između ljudi, što se pokazuje i u današnjim međunarodnim odnosima. Sukob ove dve civilizacije danas je naprosto neizbežan.
Da li je imperija legitimna
Druga stvar je kako ruski mislioci vide misiju Rusije u kontekstu neizbežne krize i kolapsa Zapada. Slom je neizbežan, jer je civilizacija u kojoj je čovek spušten na nivo životinje antropološka katastrofa, izumiranje čoveka u njegovoj istinskoj duhovnoj suštini. Kako se tačno definiše "ruska misao"?
Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo se okrenuti pojmu koji danas sve plaši - pojmu "imperije". Ruse stalno optužuju da žele da obnove SSSR ili Rusko carstvo.
U stvarnosti, imperija je apsolutno legitimna. Štaviše, to je možda jedan od najvažnijih koncepata u čitavoj svetskoj političkoj istoriji. Zapad ide istim putem. Liberalna civilizacija, koja je koncept "imperije" pretvorila u bauk, i sama predstavlja imperiju.
Svi danas, hteli to ili ne, živimo u "američkoj imperiji", koja se manifestuje kao globalni javni entitet koji ukazuje na put celom čovečanstvu.
Sjedinjene Države pokušavaju da nametnu određen način razvoja celom svetu. Amerika je "kanonska imperija", u kojoj je ekonomija najvažnija. Evropska unija, takođe, sledi isti imperijalni put. To je pokušaj globalnog ujedinjenja, koji vodi čitavo čovečanstvo u svetlu budućnost, i u kojoj je najvažnije materijalno blagostanje. Paradoks je da nijedna imperija nikada nije živela samo od ekonomije. U stvari, sve civilizacije postajale su civilizacije samo kroz neku ideologiju ili religiju, ili neku ideju izvan ekonomije.
Ruska filozofija se stalno vraća ovoj ideji. Put čitavog čovečanstva je imperijalni put. Ruski mislioci nisu sumnjali u to. Vladimir Solovjev je najpoznatiji filozof koji se složio sa ovom idejom. Ceo svoj život je proveo stvarajući planove za izgradnju svetske imperije u kojoj će, uprkos svemu, ruski car biti car, a papa vrhovni sveštenik.
Govore li Tjutčev, Hercen i Solovjev isto?
U svojoj "Svetskoj monarhiji" Solovjov predlaže kulturu (a ne religiju) kao temelj carstva. To je suštinska ideja čitave filozofije 19. veka, prema kojoj je osnova budućeg liderstva Rusije u svetu njena visoka duhovna kultura. Zapad ide ka krizi i smrti, jer je na Zapadu nestala ideja uma, duhovne kulture. Ljudi ne razumeju za šta ni zbog čega uopšte žive. Rusija je, s druge strane, zadržala ovu ideju.
Nekoliko naizgled nepomirljivih ruskih mislilaca slažu se s ovom idejom. Na primer, ruski pesnik i diplomata Fjodora Tjutčev ili ruski pisac i mislilac Aleksandar Hercen.
Za Tjutčeva, Rusija je "stena koja se ne predaje". Jedina šansa za Evropu je da postane deo Ruske imperije. Ona je nepokolebljiva i Rusija će postati bedem sledećeg svetskog poretka. Jasno je da se evropski narodi neće pridružiti "Ruskoj pravoslavnoj imperiji". To je čak i smešno, jer Evropljani mrze Ruse. Sam Tjutčev je bio "Evropljanin", koji je duboko poštovao evropsku kulturu. Ali, kako je moguće da jedan inteligentan Evropljanin, koji savršeno poznaje Evropu, napiše da će "Ruska imperija spasiti čovečanstvo"?
Godinu dana nakon objavljivanja Tjutčevljevog članka, 1851. godine Hercen je objavio svoju knjigu "O razvoju revolucionarnih ideja u Rusiji", u kojoj tvrdi da je Rusija kroz istoriju bila "pokretač revolucije".
Hercen kaže da se malograđanska Evropa urušava, jer je njena kultura mrtva, dok u autokratskoj Rusiji kultura još nije procvetala. Zahvaljujući revoluciji, Rusija će postati duhovna zemlja.
Ovde treba da shvatimo da on govori o duhovnoj i kulturnoj revoluciji, a ne o političkoj. On se izrazito negativno odnosio prema političkim revolucionarima. Ispada da Tjutčev i Hercen govore o istoj stvari. Kao što Tjutčev vidi da oblast duhovne kulture dolazi u obliku pravoslavnog carstva, tako i Hercen revoluciju shvata kao organizaciju čitavog čovečanstva u određeni sistem, u kome je duhovna kultura najvažnija vrednost. Ova ideja mora prožimati celo društvo. Zato obojica koriste koncept imperije. A to isto govori i Solovjev.
Savremeni Zapad je potonuo u varvarstvo
Savremeni Zapad je potonuo u varvarstvo nedostojno evropske istorije. Možemo sa sigurnošću reći da su Rusi jedini Evropljani koji nastavljaju tradiciju velike evropske kulture. To je ono što nam govori celokupna ruska filozofija, čak i ona liberalna.
Ruska misija je da stvori određeni prostor, zaključuje Jevlampijev, koji će ujedno biti i politički prostor, i koji će oživeti tradicije ruske, evropske i svetske kulture. Tada će svi narodi na tom prostoru moći da dalje razvijaju ovu kulturu na svoj način. To će biti nova duhovna oblast, novi oblik duhovne kulture, političkog i društvenog jedinstva ljudi.
Da li će sadašnji Zapad naći svoje mesto u ovoj novoj formaciji, to zavisi isključivo od samih zapadnjaka. Ako na Zapadu postoje razumne snage, koje shvataju kakvu budućnost hoće, koji će želeti da ožive tradiciju velike evropske duhovne kulture, onda bi, možda, Evropa mogla da uđe u ovo buduće "duhovno svetsko carstvo". Ipak, nema sumnje da će Rusija biti njegov lider.