Rusija
"Svakog dana sam tražila smrt": Ruska vojska pronašla potresne memoare u oslobođenom selu u Kursku
Već 12 dana nije bilo šta da se jede, oni dolaze i odlaze, mislili su da sam mrtva, ali sam još uvek bila živa, napisala je žena, koja je imala 77 godina kada je umrla, a čije su telo i dnevnik koji je vodila u Martinovki pronašli ruski vojnici
Stanovnica sela Martinovka u Kurskoj oblasti, koje je oslobodila ruska vojska, vodila je dnevnik o svom životu tokom okupacije kijevskih trupa kako bi njeni rođaci saznali o njenim poslednjim danima.
Ovu tragičnu priču o događajima otkrili su vojnici specijalnih snaga "Ahmat", koji su pronašli njeno beživotno telo i evakuisali ga iz tog područja.
Iako je ime žene nepoznato, ona pominje neke od svojih rođaka za koje je napisala memoare. U njima je podelila mučne detalje svog svakodnevnog života, poteškoća i nedostataka, oprostivši se na taj način od porodice.
U svojim "pismima" se uvek obraća ženi koja se zove Jelena (Lena), verovatno svojoj unuci, ali pominje i nekoliko likova poput Svetlane (Sveta), Dmitrija (Dima), Aleksandar ili Aleksandra (Saša), Valentina (Valka) i Viktora (Vitja), između ostalih. Čak je objavila imena ukrajinskih vojnika prisutnih u selu.
"Živim i spavam u šupi ispod stola. Svaki dan tražim smrt. Iz šupe sam se vratila kući, legla sam na krevet, nemam sat. Zatim sam legla ispod kreveta. Već 12 dana nije bilo šta da se jede. Oni dolaze i odlaze. Jednom su došli tri puta i našli me. Mislili su da sam mrtva, ali sam još uvek bila živa", napisala je žena, koja je imala 77 godina kada je umrla.
Ova žrtva okupacije, koja je događaje zapisivala u svom improvizovanom dnevniku, opisala je i hladnoću koja je vladala u njenom domu.
"Danas je 15. oktobar, kiša je prestala, sve je hladnije, 10 stepeni je. Danas je 18. oktobar, već je jako hladno, ima osam stepeni. Danas je 26. oktobar, još nije toliko hladno, sedam stepeni, ali ne možete napolje", navodi žena.
Međutim, suočena sa hladnoćom i glađu, stanovnica Martinovke uvek je izražavala nadu da je sve u redu sa njenim rođacima koji su napustili to područje i savetuje Jelenu da ostane sa Dmitrijem.
"Kada umrem, ne plači, očevi i muževi umiru, ali ti i Dima, živite zajedno. Molim te, ne plači kad umrem", moli ona i dodaje da se moli Bogu da "i Saša i njena kuća budu bezbedni".
To takođe objašnjava zašto je ostala u oblasti koju su okupirale ukrajinske trupe.
"Vitja i Valka me nisu odvezli, ja sam ih zamolila, jer su rekli da je auto slab da neću uspeti, ali oni su otišli. Sve vam opraštam. A vi mi oprostite što sam bila takva. Da sam otišla, sve bi bilo drugačije. Rekli su mi da moram da odem. Trebalo je, ali bila sam budala koja nije", jada se žena.
U nekoliko navrata, ona se oprašta od svoje porodice, tražeći od njih da je sahrane na dostojanstven način kada sukob prestane.
"Lena, posle rata, dođi i uzmi bar jednu moju kost i sahrani me blizu Svetinog groba, dok će moja duša biti u raju", piše ona, dodajući u drugom delu svog dnevnika da bi želela da na grobu bude postavljen krst sa njenom fotografijom.
I u još jednoj kratkoj rečenici, žena se konačno oprašta od svoje porodice, bez nade da će ih ikada više videti, možda svesna da se smrt približava.
"Zbogom deco, nikad se više nećemo videti. Ni ja vas, ni vi mene. Sve vas ljubim", zaključila je ona.
