"Nema drva, pisma ne stižu, svi ćemo umreti i pokriće nas sneg".
Slikarka Ljubov Šaporina slala je te zime 1941. godine iz Sankt Peterburga pisma puna crnih slutnji.
"Volja za životom me napušta. Boli me srce. Zar je moguće da neću preživeti?"
Nikada zima u Sankt Peterburgu nije bila hladna kao te 1941. godine. Smrt danima nije odlazila iz velikog grada. Bila je u svakoj ulici, u svakom prolazu, u svakom stanu, u svakoj sobi.
U muzeju u Sankt Peterburgu izložene su dečje igračke! Izvađene su sa dna jezera Ladoga, nedaleko od grada. To nisu igračke koje su deca bacila iz broda ili čamca, dok su bila na izletu, nego su to igračke koje su tamo tonule zajedno sa decom!
Nemci su nemilosrdno bombardovali konvoje kojima su pokušavali da izvedu decu iz grada. Od direktnih pogodaka bombi, tonuli su pod led i igračke i deca!
Mora da se njihov vrisak sa čamaca čuo do neba!
I sad se tamo čuje za ledenih zimskih noći.
Ali, do nemačkih pilota nije!
U Sankt Peterburgu tih godina, a blokada je trajala 872 dana, deca su počela da se igraju čudne, do tada neviđene igre. Umotavali su svoje lutkice u krpe i sahranjivali ih…
"Danas je umro papa… A danas je umrla naša rođaka Ola… Danas je umrla i mama… Ostala sam samo ja".
Dečji zapisi su najstrašnija istorija Lenjingrada.
U gradu je tog vremena osnovana posebna ekipa dobrovoljaca. Išli su od stana do stana u kojima su od gladi i hladnoće umirali ljudi i sakupljali decu koja su ostajala nezaštićena, sama, jadna, gladna, promrzla, živa kraj svojih mrtvih roditelja…
Stariji su do poslednjeg trenutka hranili decu sa ono malo hleba što su imali, a sami su umirali od gladi.
U muzeju u Sankt Peterburgu čuva se parče hleba od 125 grama. Toliko su ljudi tih ratnih dana dobijali dnevno. Često nije imalo ni toliko.
Kad bi stalo bombardovanje, Lenjingrađani su izlazili na ulicu da hodaju.
Tako su manje mislili na glad.
Svakog januara, i tako decenijama, ljudi uveče stoje kraj zaleđene Neve i ćute. Sećaju se januara 1941. ili 1942. i 1943. kraj Neve. Tada je u jednom mesecu od gladi i hladnoće umiralo po 50.000 ljudi a iz grada se nije imalo kud. U gradu nije bilo ni hrane, ni vode, ni grejanja, ni kanalizacije.
Tada su dečje igračke završavale na dnu Ladoge, a deca na nebu van svakog bola i patnje. Devojčice Lenjingrada tada su sahranjivale svoje lutke da ne gledaju strahotu.
U januaru ljudi plaču na obalama Neve za tom decom, a deca se raduju na nebu.
Svakog januara, kad se u gradu slavi godišnjica proboja, godišnjica slobode, bulevarima pored Neve maršira vojska. Pevaju ruske pesme i viču „ura”. Ulice drhte pod njihovim cokulama. Kako li su tek pod njihovim cokulama drhtele ulice gradova koji nisu njihovi?
U Sankt Peterbrugu nema, kažu, stana, sobe, stepeništa, ni jednog jedinog komada ulice na kome neko nije preminuo za ona 872 dana. Njihove duše ponekad, za dugih noći, sede ne prozorima kraj upaljenih sveća.
Na Dvorskom trgu, na 75. godišnjicu proboja postrojeni ešaloni sačekali su zoru. U parku ispred zgrade Admiraliteta drvo je pucalo od mraza. Kad se na Dvorskom trgu ispred Zimskog dvorca postroje ešaloni, Rusima kojih je okolo na hiljade srce drhti od radosti.
Kako ruski vojnici satima stoje na mrazu na Dvorskom trgu?
Dugo sam ih gledao. Nijedan od njih nije se pomerio, niti je drhtao. U zoru dok su čekali da se razdani prsti su se lepili za čelik pušaka.
Dok su oko grada one godine grmeli topovi i obruč se stezao, pozorišta u Sankt Peterburgu su radila. Kad je Šostakovič završio Sedmu simfoniju, premijerno je izvedena uz podršku topova sa frontova oko grada.
Nikad u istoriji i ni u jednom gradu topovi nisu branili simfoniju.
Premijera je bila velika vojna operacija. Uz prve taktove simfonije, na frontu su zagrmeli topovi.
Dok su uvežbavali Sedmu, muzičari su od gladi padali u nesvest. Na premijeri svirali su poslednjim atomima snage. Svirali su i umirali.
Dok su na grad padale bombe, Rusi su demontirali spomenike po gradu nosili ih u predgrađa, tamo stavljali u iskopane rupe i zatrpavali ih zemljom. Kad je rat završen, prvo su u grad vratili spomenike. I još jednom je isti orkestar, oni koji su ostali živi, izveo Sedmu Šostakoviča.
Kad se razdanilo, jutros, Dvorskim trgom marširali su ešaloni. Ispred njih zastave frontova koji su oslobodili grad i okončali blokadu dugu 872 dana. Nad trgom su zvonila zvona. Vojni muzičari svirali su marš "Vstavaj strana ogromnaja".
Dan na Dvorskom trgu bio je svečan. Kad se iz hiljada grla prolomilo "ura, ura, ura", to je bilo kao grmljavina, kao juriš kozačke konjice.
Dok su vojnički glasovi još lebdeli nad trgom, gledao sam u nebo i kroz sive oblake video kozake i njihove bojne konje kako jurišaju kroz donske stepe.
U stvari, posle sam shvatio, to nisu bili kozaci, nego borbeni avioni, u savršenom poretku preleteli su iznad grada, uz strašnu grmljavinu došli, uz strašnu grmljavinu otišli. Ljudi na ulici su ih gledali i vikali – "ura, ura, ura".
Kada su ulicom ispred prošli vojnici obučeni u uniforme kakve su nosili njihovi preci 1941. godine, ljudi okolo su plakali i mahali crvenim zastavama. Kad su u uniformama predaka naišli mornari, na trotoarima su ponovo mahali crvenim zastavama i vikali "marjaki", "marjaki"…
Studentkinja Marta čitala je danas na ulici u Sankt Peterburgu odlomke iz dnevnika devojčice Tanje: "Ženja je umrla 28. decembra u podne, ujak Leša 10. maja. Umrla je mama, umrla je baka. Umrli su ujka Vasja i ujka Leka. Savičevi su umrli. Svi su umrli. Ostala sam samo ja".
Na dvorskom trgu danas je bilo mnogo dece da vide paradu. Dečaci su mahali zastavama Rusije, a devojčice kroz ogradu gledale mornare kako marširaju.
I sve su u trenu bile zaljubljene. Devojke i devojčice u ovom gradu vole mornare i njihove bele uniforme.
Sankt Peterburg danas je slavio. Tačno je 75 godina otkako je okončana blokada. Velika je Rusija kad slavi svoje pobede.
U temelje Rusije ovde su uzidane kosti milion i po ljudi koji su pomrli od gladi.
Na paradi na Dvorskom trgu na čelu kolone tehnike išao je tenk T34, za njim S-400 i Iskanderi. U Sankt Peterburgu lako je shvatiti zašto Rusija neće nikada više dozvoliti da joj se još jednom ponovi Lenjingrad. Jedan je bio dovoljan za sva vremena. Istorija ovog grada je istorija patnje i stradanja.
Kad je parada završena, oficir koji je predvodio jedan od ešalona naredio je svojim vojnicima „pozdrav na pravo”, za narod koji je stajao sa strane, na pločniku. "Ura", "ura", "ura", pozdravili su ljudi kadete koji su marširali u savršenom poretku.
"Mi smo sa vama", vikali su ljudi sa pločnika vojnicima.
Na ovom istom Dvorskom trgu, početkom avgusta 1914. godine, hiljade i hiljade Rusa izašli su da protestuju u znak podrške Srbiji, tražili su od cara Nikolaja Drugog da pomogne bratskoj zemlji… Car se tada, kažu, pojavio na balkonu, pozdravio građane i oglasio manifest da je Rusija krenula u rat…
"Ali, čim je buknuo Svetski rat, sva se Rusija, kao jedan čovek, digla da zaštiti Srbiju" – zapisao je u "Istoriji Rusije" Aleksej Jelačić.
Uveče, Sankt Peterburg ponovo je bio na Dvorskom trgu ispred Zimskog dvorca. Da se još jednom priseti teških dana blokade i radosti pobede. Zvuci Šostakovičeve Sedme simfonije izmešani su za zvucima eksplozija bombi i topovskih granata, praćeni slikama razaranja, suza, projektovanim na zgradu Generalnog štaba Ruske flote.
Nebo su parali snopovi svetala iz reflektora. Kao 1941. kad su tim istim svetlima po nebu izad grada tražili nemačke bombardere. Sankt Peterburg pamti teške dane. Da mu se ne ponove.
Kad su posle vatrometa, destine hiljada ljudi krenuli nazad u grad, scena je bila kao u Ejzenštajnovom filmu… Kao da je ogroman talas zapljusnuo Dvorski trg.
"Ura, ura, ura" – vikali su ljudi u strahovitom naletu energije i snage.
Ko nije video tu sliku i nije bio deo tog talasa sastavljenog od ljudi u pokretu, taj ne zna koliko Rusija može da bude silna.
"Pojavljuju se veoma zanimljive knjige kod antikvara u Simeonovskoj ulici, i ja, umesto da sakupljam novac za mrtvački sanduk, maštam o knjigama. Smešno. Jedna mala bomba i ništa od toga neće ostati. A niko o tome ne razmišlja".
Ovo je 18. januara 1942. godine zapisala slikarka Ljubov Šaporina.
Ove zime, na 75-godišnjicu okončanja blokade Lenjingrada, Nemačka ćuti. Niko se nije setio da u Berlinu obeleži godišnjicu, zapali sveću i kaže, jeste, naši, moji, nemački piloti bombama su gađali decu u čamcima na Ladogi i decu u kamionima na ledu Ladoge.
A jeste, sve se to desilo na sramotu Nemačke.
Na 75-godišnjicu okončanja blokade Lenjingrada čitav grad je ogroman muzej. Ljudi strpljivo stoje u redovima da vide kamione u kojima je u grad, preko leda Ladoge stizalo ono malo hrane, a iz grada, iz blokade, spasavana deca. Na belom platnu u jednoj od ulica prikazuju se kadrovi filma koji su snimali Nemci iz aviona.
Oni koji nisu imali milosti.
Da li su im pred očima, dok su bacali bombe na kamione i čamce pune dece, bili likovi njihovih dečaka i devojčica, u Nemačkoj? Da li su se, odozgo iz kabina njihovih mašina, videle plave oči ruskih dečaka, i zelene oči devojčica? Da li su barem videli crvenu dečiju krv na belom ledu? Ili su je videli, a pravili se da je ne vide?
Zabeleženo u Sankt Peterburgu, januara 2018. godine.