Nacistička opsada bivše ruske prestonice trajala je 872 dana i odnela skoro milion civilnih žrtava i oko pola miliona vojničkih života. Pre osamdeset godina probijena je blokada grada: operacija "Iskra" otvorila je uski kopneni prolaz kroz nacističke položaje, nakon više neuspešnih akcija. Iako je operacija bila neverovatno važna, pobeda je uzela enormno veliki danak. O ovom istorijskom poduhvatu piše ruski istoričar i novinar Anatolij Brusnikin za "RT internešenel".
Prema nemačkom planu za Istočni front, početni zadatak Grupe armija Sever bio je da zauzme Lenjingrad do sredine septembra 1941. Međutim, ispostavilo se da je to nemoguće. Mobilizacija civilnog stanovništva za potrebe izgradnje odbrambenih linija južno od grada (mahom žena pošto su muškarci ili radili u fabrikama ili ratovali na frontu) i otpor Crvene armije sprečili su Nemce da ga zauzmu. Ne želeći da gubi vreme, načelnik Generalštaba kopnene vojske Nemačke Franc Halder ubedio je Adolfa Hitlera da tenkove i mehanizaciju prebaci prema Moskvi, a Lenjingrad ostavi pod blokadom.
Pretpostavka je bila da će otpor popustiti posle gladi i hladne zime, te da će grad s lakoćom biti zauzet, dok bi teritorija severno od reke Neve bila predata nemačkim saveznicima – Finskoj, koja je sprovodila blokadu sa svoje granice. U opkoljavanju grada poslednja železnička pruga presečena je 29. avgusta 1941. godine, dok je blokada počela 8. septembra 1941, kada je zauzeto mesto Šliselburg i praktično onemogućen transport do Lenjingrada.
Sankt Peterburg je, odmah po osnivanju 1703. godine, postao glavna ruska trgovačka luka i pomorska baza, dok je do kraja 19. veka prerastao i u glavni proizvodni centar zemlje, zadržavši svoj industrijski značaj i nakon što su boljševici, koji su došli na vlast 1918, premestili prestonicu u Moskvu.
Ukoliko bi uništio Lenjingrad, Hitler bi se rešio i velikih sovjetskih industrijskih i vojnih postrojenja (u gradu ih je bilo više od 300), Baltičko more bi učinio bezbednim za nemačko brodarstvo, zarobio bi moćnu trgovačku flotu i krenuo potom dalje ka Murmansku i Arhangelsku.
Žrtava je mnogo više nego što ukazuju zvanični podaci
Lenjingrad je bio apsolutno nespreman za opsadu. Bilo je nemoguće sprovesti punu evakuaciju tri miliona stanovnika za relativno kratko vreme. Deca su slata u predgrađa i sela u blizini grada da bi se zaštitila od bombardovanja i artiljerijskog granatiranja. Međutim, većina se ubrzo vratila.
Nisu stvorene značajnije zalihe hrane, a nemački avioni su uništili skladišta već 8–10. septembra, kada je blokada počela. Do oktobra su obroci za stanovnike koji nisu radili u fabrikama niti se borili u rovovima već bili svedeni na 125 grama hleba dnevno, a prava glad je nastupila već u novembru.
Naravno, situaciju je pogoršala hladnoća. Ispostavilo se da je zima 1941. bila najhladnija u dotadašnjoj istoriji. Srednja dnevna temperatura je već do 11. oktobra pala na nula stepeni Celzujusa i nije prešla nulti podek do 7. aprila. Rezerve goriva su brzo nestale, a snabdevanje električnom energijom svedeno je na 15 odsto predratnog nivoa. Isključeno je grejanje, kanalizacija i vodovod su se zaledili. Ljudi su se u svojim stanovima grejali na male peći u koje su ložili sve što su imali – nameštaj, podne obloge, tapete, knjige.
Početak zime je bio najstrašniji. Ljudi su umirali od hladnoće gde god su se zatekli. U februaru specijalni timovi su uklanjali više od 1.000 tela dnevno s ulica. Prema zvaničnoj statistici iznetoj na Nirnberškom suđenju, 17.000 ljudi je stradalo od bombi i granata dok je od gladi i hladnoće umrlo 632.000. Poginulo je i 332.000 vojnika. Međutim, savremeni istoričari ocenjuju da su ove statistike ispod stvarnih gubitaka.
Opsada Lenjingrada brutalna kao genocid
U smislu brutalnosti i obima, opsadu Lenjingrada lako je uporediti sa genocidnim zlodelima, pošto su Nemci bili svesni posledica svojih akcija. I dok sovjetsko rukovodstvo nije te činjenice ranije isticalo, u oktobru 2022. godine Gradski sud Sankt Peterburga opsadu je nazvao genocidom.
"Nedavno je i blokada Lenjingrada prepoznata kao čin genocida. Bilo je krajnje vreme da se to uradi. Organizujući blokadu, nacisti su namerno nastojali da unište stanovnike Lenjingrada – sve od dece do staraca. To potvrđuju njihova dokumenta", izjavio je ruski predsednik Vladimir Putin u novembru 2022.
Iako je lider Rsuke Federacije rođen deset godina nakon što je probijena blokada Lenjingrada, njegova porodica je direktno pogođena ovom tragedijom.
Na početku blokade jednoipogodišnji sin Putinove majke Marije Ivanovne nije uspeo da izađe iz grada. Prema zvaničnom izveštaju, dete Viktor je umrlo od bolesti. Majka je dobila samo umrlicu.
Kako je sam ruski predsednik rekao, ona je uspela da preživi samo zbog toga što je njen suprug, Putinov otac, ranjen na frontu pa je dobijao veće obroke, koje je davao supruzi tokom njenih svakodnevnih poseta bolnici. To je trajalo sve dok se nije onesvestio od gladi, a lekari, koji su shvatili šta se dešavalo, zabranili dalje posete. Po izlasku iz bolnice sa slomljenom nogom negovao je svoju ženu, koja je od slabosti postala nepokretna.
Prema memoarima Georgija Žukova, koji je odbio pokušaj napada na Lenjingrad u septembru–oktobru 1941, Staljin je u početku smatrao da je situacija u gradu skoro beznadežna i bio je usmeren na spasavanje Moskve. Ali očajnički otpor branilaca grada, nepokolebljiva istrajnost njegovih stanovnika, a kasnije i herojstvo brigada koje su kamionima i kolima prevozile oskudne zalihe hrane u Lenjingrad duž jedinog puta u grad – "Puta života" preko leda jezera Ladoga – naterao je boljševičkog vođu da se predomisli. Počeo je da zahteva da njegove vojskovođe kako znaju i umeju što pre probiju odbranu.
Bezuspešni pokušaji deblokade
Crvena armija je u više navrata pokušala da svim raspoloživim snagama deblokira grad, ali bez uspeha. Bukvalno dan nakon uspostavljanja blokade, 9. septembra 1941, počela je Sinjavinska operacija. Pretvorila se u dvonedeljne protivborbe između novoformirane 54. armije maršala Grigorija Kulika i nemačkih snaga koje su pokušale da se probiju do reke Svir (pritoke Ladoškog jezera) u susret finskim trupama. Da je Vermaht uspeo da to postigne, ne bi bilo reči ni o kakvom "Putu života", a Lenjingrad ne bi preživeo opsadu. Operacija je propala.
Područje između južne obale Ladoškog jezera i naseljenog punkta Mga (šliselburgsko-sinjavinski plato) predstavljalo je najuži nemački klin koji je fizički razdvajao opkoljene jedinice Lenjingradskog fronta od jedinica Volhovskog fronta, koje su se nalazile sa spoljne strane obruča. Širina ovog klina je iznosila 12–16 km, i njega su poput kordona gusto zauzele veoma iskusne jedinice 18. nemačke armije.
Između 19. septembra 1941. i 29. aprila 1942, te 26. septembra 1942. i 17. februara 1943. učinjeno je više od 50 beznadežnih pokušaja da se napreduje ka Sinjavinu i punktu Mga ne bi li se probile neprijateljske linije.
Samo 1941. godine, tokom prve i druge Sinjavinske operacije, na ovom malom komadu zemlje stradalo je najmanje 68.000 ljudi. Bilo je skoro nemoguće evakuisati ranjene vojnike, a kamoli leševe, preko reke. Tela su sahranjivana na licu mesta, ponekad i više puta, pošto je neprestana artiljerijska vatra (do 50.000 granata i avionskih bombi dnevno) rovarila zemlju i otkrivala tela. Zimske temperature onemogućavale su da se iskopaju jame u zamrznutoj zemlji, pa su smrznuti leševi korišćeni umesto trupaca za ojačavanje zidova rovova ili krovova zaklona i pravljenje puškarnica.
Posle pobede kod Moskve, praćene kontraofanzivom, Staljin je ponovo zahtevao da se pokuša s deblokadom, što je dovelo do Lubanjske operacije između 7. januara i 10. jula 1942. godine. Stvorena specijalno za ovu priliku, 2. udarna armija je uspela da probije nemačku odbranu. Međutim, zbog nedostatka puteva, adekvatnog snabdevanja i dovoljnog pojačanja, kao i nesposobnosti komandanta Lenjingradskog fronta Mihaila Hozina, napredovanje je stalo, a nemačke trupe su krenule u opkoljavanje. Kada je vrhovna komanda konačno dozvolila vojsci da se povuče, bilo je kasno, opkoljavanje je završeno. U katastrofalnoj operaciji stradalo je oko 350.000 vojnika i oficira.
Mesec dana kasnije, krajem avgusta 1942, Crvena armija započela je treću Sinjavinsku operaciju. Ovoga puta Lenjingradski front je bio u rukama Leonida Govorova, mnogo sposobnijeg generala i pedantnog artiljerijskog oficira. Komandant Volhovskog fronta bio je Kiril Mereckov, iskusni general koji se borio u Španiji.
Poslednji zastoj
Novi pokušaj bio je mnogo detaljnije isplaniran, zahtevao je nekoliko talasa trupa koje napreduju i koje podržavaju teška artiljerija i tenkovi u uništavanju neprijateljskih utvrđenja. Operacija je mogla da bude uspešna, ali su Nemci u avgustu pojačani 11. armijom, koja je izašla kao pobednik iz krvave bitke kod Sevastopolja. Predvodio ju je jedan od Hitlerovih najviših generala Erih fon Manštajn. Crvena armija je izgubila više od 100.000 ljudi, ali je ipak uspela da spreči napad Vermahta na Lenjingrad i oslabi 11. armiju, tako da kasnije, kada je poslata na Staljingrad, nije uspela da razbije obruč oko 6. armije Fridriha Paulusa.
Međutim, ovaj pokušaj proboja je omogućio Govorovu i Mereckovu da bolje razumeju teren i sposobnosti neprijatelja. Staljin je predložio da sledeća operacija bude nazvana simbolično – "Iskra". Sve je detaljno isplanirano uz posebnu obuku trupa – npr. vojnici su vežbali da prelaze Nevu na mestima koja su bila ban videokruga neprijatelja, a jedan od vojnika, bivši slikar, noću je krišom ispitivao nemačke položaje koje je potom crtao komandi.
Sa zapada duž južne obale Ladoškog jezera nastupala je 67. armija pod komandom Mihaila Duhanova, sa istoka je nastupala 2. udarna armija, predvođena Vladimirom Romanovskim. Nemačka odbrana je bila izuzetno jaka na tom području.
Zamenik komandanta Volhovskog fronta Ivan Fedjuninski, koji je bio odgovoran za celokupnu koordinaciju operacije "Iskra", vodio je 302.000 ljudi, pet puta više od nemačkih trupa kod Sinjavina. Prva faza je zahtevala stvaranje kopnene veze s Lenjingradom, druga faza je imala za cilj zauzimanje punkta Mga, vitalnog komunikacionog čvora, kako bi se uspostavila železnička veza sa centralnim regionima Rusije.
Konačno – proboj
Operacija je prvobitno bila planirana za početak decembra. Međutim, pošto se Neva zbog relativno blage zime polako ledila, odložena je za mesec dana. Dvanaestog januara 1943. godine, posle bombardovanja u zoru i dva sata artiljerijske paljbe, dva fronta su počela da napreduju jedan prema drugom kroz koridor širok 12 km. Značajan napredak ostvaren je na zapadu, gde je udarac, suprotno očekivanjima Nemaca, zadat severno od Nevskog mostobrana. Trupe su već prvog dana obezbedile položaj na levoj obali Neve površine 6 km sa 3 km.
Postignuća na istoku bila su skromnija. Tokom četiri dana napredovanje se usporilo i potom pretvorilo u rovovski rat. Crvena armija je jurišala na nemačka utvrđenja dok je Vermaht slao pojačanje. Tada su prvi put upotrebljeni i nemački tenkovi "tigar", koji si tada bili retkost, jedan od njih je i zarobljen, što je omogućilo sovjetskim i savezničkim oklopnim vojnicima da identifikuju njegove ranjivosti i nauče kako da se s njim efikasno nose.
Najzad, 18. januara ujutru, isturene jedinice dva fronta susrele su se južno od Radničkog sela broj 5, koje se nalazi na železničkoj pruzi koja povezuje Sinjavino i Šliselburg, odbile su nemački kontranapad i do podneva provalile u utvrđeno selo. Nemačka komanda je naredila da se napusti Šliselburg, pri čemu je oko 8.000 vojnika i oficira uspešno pobeglo.
Do 20. januara kopneni koridor širok oko 10 km južno od jezera Ladoga bio je očišćen od neprijateljskih snaga. Dalji pokušaji, koji su trajali do aprila, da se neprijatelj potisne bili su i krvavi i uzaludni, jer su nemci napustili Sinjavino tek godinu dana kasnije, u januaru 1944.
Ali to preživele u Lenjingradu nije mnogo zanimalo pošto je opsada konačno bila završena. Izgradnja železničke pruge počela je odmah 18. januara. Bilo je potrebno samo 17 dana da se izgradi deo od 33 km koji je uspostavio isporuku zaliha u Lenjingrad i evakuaciju preživelih. Spasena je severna prestonica Rusije i kolevka boljševičke revolucije.