Nakon raspada Ruske imperije general i ađutant poslednjeg ruskog cara Pavel Skoropadski iznenada se prisetio svojih korena i osnovao kozački hetmanat na teritoriji savremene Ukrajine, koji je ušao u istoriju kao jedan od simbola nezavisnosti zemlje.
Ruski novinar Mihail Novikov istražuje za "RT internešenel" kako je Oktobarska revolucija carskog generala pretvorila u kozaka, koju su ulogu u tome imali gladni Nemci i šta je očevidac događaja, čuveni pisac Mihail Bulgakov mislio o hetmanatu Skoropadskog.
Teret promena
"Jedno je sigurno: prema rečima stanovnika Kijeva, odigralo se 18 pučeva. Neki istoričari koji su bežali izbrojali su ih 12; mogu da svedočim o tome da ih je bilo 14, deset sam video sopstvenim očima", rekao je pisac Mihail Bulgakov o revolucionarnim događajima u Kijevu u periodu 1917–1920.
Slični događaji odvijali su se na teritoriji celog bivšeg Ruskog carstva. Haos je besneo na ruševinama monarhije, nastajali su bizarni oblici političkog života.
Dok je uspostavljana dvojna vlast centralne Privremene vlade i socijalističkog Petrograda, predstavnici ukrajinskih socijalističkih i nacionaldemokratskih partija u Kijevu formirali su Ukrajinsku centralnu radu. Iako je postala organ Privremene vlade, doduše s nacionalnim obeležjima i pretenzijama, njen uticaj je bio tek regionalni, vlast je bila u rukama veća koja su činili vojnici, radnici i seljaci.
Predsedavajući Radi postao je istoričar Mihail Gruševski, koji se zalagao za nacionalno-teritorijalnu autonomiju Ukrajine, u okviru demokratske Rusije, uz dalji prelazak na ugovornu federaciju. Radikalnu struju koja je zastupala potpunu autonomiju Ukrajine činili su malobrojni političari, ali u i oni umereni i oni radikalni bili su složni u tome da se izvrši što brža "ukrajinizacija".
Dakle, pre jednog veka u Ukrajini nije bilo baš mnogo Ukrajinaca, o čemu je pisao i general Ukrajinske Narodne Republike (UNR) Jurij Tjutjunik u svojim memoarima.
Naime, kada je aprila 1917. stigao u Simferopolj radi formiranja borbenih jedinica, na sastanku je zamolio da se jave Ukrajinci – bilo ih je oko 300; na pitanje ko su Malorusi – skoro polovina je digla ruku, dok su se kao Hoholi (kolokvijalni naziv za Ukrajince) izjasnili svi ostali.
Privremena vlada je dvojako gledala na ukrajinski pokret. S jedne strane, Petrograd se plašio rastućeg haosa i pretnje raspada zemlje. S druge strane, od novonastale ukrajinske države očekivali su podršku protiv radikalnih revolucionara poput boljševika i ruskih monarhista i nacionalista.
Stoga je u julu 1917. Privremena vlada priznala Centralnu radu i njen izvršni organ, Generalni sekretarijat, kao vrhovnu vlast u Ukrajini. Zauzvrat, Rada je izdala rezoluciju u kojoj je navedeno da se "oduvek zalaže protiv odvajanja Ukrajine od Rusije".
Ruski političar Vasilij Šuljgin napisao je u listu "Kijvljanin": "Ljudi koji su sebe smatrali Rusima, koji su se borili za Rusiju i prolivali krv za rusku zemlju, odlukom Privremene vlade su se probudili kao Ukrajinci. Prava Rusa u Ukrajini prestala su da postoje još 1917. godine."
Boljševičko preuzimanje vlasti u novembru 1917. označilo je prekretnicu za mladu ukrajinsku državu. Centralna rada proglasila je stvaranje Ukrajinske Narodne Republike. Iako je stvarna moć UNR bila ograničena, pretenzije su im bile velike – želeli su teritoriju koja bi uključivala oblasti Krim, Donbas, Zaporožje i Herson, dakle u granicama koje je Ukrajina dobila 1991. godine.
Za neke kraj, za druge početak
Tehnički, Vladimir Lenjin je priznao pravo Ukrajini na samoopredeljenje. Međutim, boljševički ustanak u Kijevu u novembru–decembru 1917. završio se porazom, a neuspešan je bio i njihov pokušaj da preuzmu vlast tokom Sveukrajinskog kongresa Sovjeta. Dakle, Crveni su prebacili trupe u Ukrajinu.
Na bojnom polju trebalo je utvrditi održivost mlade ukrajinske države. Ipak, kako se ispostavilo, tek ukrajinizovana vojska je bila slaba i skoro niko nije želeo da brani Ukrajinu. Boljševici su prilično lako zauzeli Harkov, a zatim i Kijev. Rukovodstvo republike pobeglo je na Zapad.
U februaru 1918. godine odbegla vlada UNR potpisala je u Brestu mirovni ugovor sa Centralnim silama Prvog svetskog rata. Ukrajina je preuzela na sebe da snabdeva hranom Nemačku i Austrougarsku, a zauzvrat je dobila priznanje nezavisnosti i obećanje da će imati pomoć u oslobađanju od boljševika. Međutim, ukrajinski resursi, praktično netaknuti ratom, bili su više nego dobrodošli Centralnim silama.
Nemačkim i austrijskim trupama je trebalo mesec dana da zauzmu Kijev i veći deo Ukrajine oslobode od boljševika. Vlada "formalno nezavisne" zemlje vratila se za nemačkom carskom vojskom. Nemci su za nekoliko dana očistili Kijev od prosjaka i razbojnika, a onda su se okrenuli protiv "formalno nezavisne" UNR.
Centralna rada i UNR u početku su imali određenu vlast a često su ih predstavljali vrlo sumnjivi ljudi. Međutim, 28. aprila 1918, tokom sednice Centralne rade, u salu je ušla nemačka patrola koja je hapsila prisutne i potom okončala postojanje Ukrajinske Narodne Republike. Sutradan je proglašen novi vladar Ukrajine – kozak i aristokrata, ađutant poslednjeg ruskog cara i general-potpukovnik ruske carske armije Pavel Skoropadski.
Pravi Rus
Skoropadski je potekao iz tipično vladarske porodice. Njegov daleki predak Ivan Skoropadski početkom 18. veka bio je hetman (vođa kozaka) Zaporoške vojske. Od tada je cela porodica verno služila Ruskoj imperiji. Sa 13 godina pridružio se Paževskom korpusu, elitnoj vojnoj akademiji za plemićke sinove. Usledila je konjička služba, vojne počasti u Rusko-japanskom ratu i postavljenje za ađutanta poslednjeg ruskog cara Nikolaja Drugog.
U Prvom svetskom ratu Skoropadski je bio komandant konjičkog puka ruske carske garde. Hrabar i odan carstvu, tokom revolucije bio je komandant 34. armijskog korpusa. Posle junske ofanzive koju je organizovala Privremena vlada, a koja je bila neuspešna po Ruse, vrhovni komandant Lavr Kornilov naredio je "ukrajinizaciju" 34. korpusa. Ruski vojnici i oficiri su prebačeni u 41. korpus i zamenjeni Ukrajincima. Komandanti su se nadali da će to dovesti do jačanja morala i bolje borbene sposobnosti.
Jedan od komandanata Bele armije Anton Denjikin pisao je da je odluka dovela ne samo do daljeg kolapsa armije već i zlostavljanja ruskih vojnika i oficira. Skoropadski je rekao Denjikinu da je on "pravi Rus, oficir carske garde kome je potpuno strana ideja nezavisnosti; on samo ispunjava zadatak od svojih pretpostavljenih".
Aristokrata i jedan od najvećih zemljoposednika u Ukrajini, bio je oprezan prema socijalističkim stavovima Privremene vlade i Centralne rade. Izbor Skoropadskog za generala atamana slobodnih kozaka bio je jedan od retkih slavnih trenutaka u njegovoj političkoj karijeri.
To što je bio potomak kozačkog hetmana koji je živeo 200 godina ranije učvrstilo je njegov autoritet u očima Ukrajinaca. Štaviše, za razliku od demagoga iz Centralne rade, Skoropadski je imao novac, društveni uticaj i borbeno iskustvo – čvrstu osnovu za moć u revolucionarnim vremenima.
Pre ofanzive boljševika na Ukrajinu, Skoropadski je podneo ostavku, čime je spasao ugled prilikom pada Centralne rade. Nakon što se vlast UNR-a vratila u Kijev, Skoropadski se angažovao u izgradnji veza s ukrajinskim elitama i rukovodstvom nemačkih i austrijskih okupacionih snaga. Potonji su bili zainteresovani za izvoz hrane iz Ukrajine, što rukovodstvo UNR nije moglo da obezbedi. Skoropadski se, s druge strane, oslanjao na velike zemljoposednike i lako je mogao da osigura nemačke interese.
Posle hapšenja rukovodstva Ukrajinske Narodne Republike Pavel Skoropadski je proglašen za hetmana cele Ukrajine na kongresu uzgajivača žitarica, koji je ironično održan u kijevskom cirkusu.
Snovi o prošlosti
Najbolji opis političkog sistema nove ukrajinske države uspostavljene nakon rušenja UNR-a bio je "monarhijska diktatura". Hetman je imao apsolutnu vlast. Imenovao je i razrešavao ministre, donosio zakone i nadgledao njihovo izvršenje, a bio je i na čelu vojske i pravosuđa.
Ukrajinske konzervativne snage – zemljoposednici, bogati seljaci, činovnici i oficiri starog režima – postali su oslonac hetmanske monarhije. Ukrajinski političar tog vremena Nikita Šapoval pisao je: "Hetmanov puč je postavio dve sile jednu protiv druge: rusko-jevrejsku buržoaziju, zemljoposednike i bogate seljake protiv mase ukrajinskih seljaka-radnika. Drugim rečima, to je bio strani grad protiv ukrajinskog sela."
Međutim, od raspada monarhije godinu dana ranije društvo se zasitilo slobode i želelo je da se uspostave red i zakon, a hetmanovi postupci bili su opravdani i efikasni.
Skoropadski je ostao na vlasti samo osam meseci, ali se za to vreme situacija s kriminalom i razbojništvom znatno popravila, a rad železnice, fabrika i proizvodnih objekata je obnovljen.
Nacionalno pitanje
Uspon Skoropadskog na vlast oduševljeno je podržavalo ukrajinsko stanovništvo koje je nastojalo da sačuva jedinstvo s Rusijom. Šta su drugo mogli da očekuju od oficira carske garde, ađutanta poslednjeg cara? Ali hetman je brzo prestao da se oslanja na ruske snage i nastavio je politiku ukrajinizacije svojih prethodnika.
Propisano je da organi vlasti govore isključivo ukrajinski, što se odnosilo i na vojsku, državne institucije, škole, univerzitete. Pod hetmanom su otvorene nove ukrajinske škole, osnovana su dva ukrajinska univerziteta. Stvoreni su Državni ukrajinski arhiv, Ukrajinsko dramsko i opersko pozorište, Ukrajinski simfonijski orkestar, Nacionalna akademija nauka. Skoropadski je postavio sve temelje za budućnost ukrajinskog nacionalnog razvoja.
Skoropadski je obnovio i društvene klase, što je bilo nezamislivo početkom 20. veka. Kozacima je dodelio poseban status, nova vojna uniforma je bila replika kozačke uniforme iz 18. veka.
Sve je to jasno ukazivalo na nacionalne i kulturne prioritete Skoropadskog – rusko imperijalno nasleđe je prošlo, a hitna ukrajinizacija je od sada bila prioritet.
Hetmanova politika je, razumljivo, naišla na neodobravanje među Rusima koji su ga u početku videli kao alternativu boljševicima. Skoropadski je to negirao, o čemu je svedočio i general Petr Krasnovm navodeći hetmanove reči – "ja (Skoropadski), ađutant i šef apartmana Njegovog veličanstva, ne mogu da budem pravi Ukrajinac i govorim o slobodnoj Ukrajini".
Ali hetmanove reči su se kosile s njegovim delima. Desetine hiljada ruskih vojnika i oficira koji su u početku pobegli u Ukrajinu od zločina boljševika otišli su u dobrovoljačke jedinice na jugu. U međuvremenu su i hetmanove nemačke veze imale negativan uticaj na situaciju.
Posle četiri godine krvoprolića u Prvom svetskom ratu protiv saradnje Skoropadskog s Nemcima bili su i vojska i civili.
U aprilu 1918. Skoropadski je uveravao beloarmejca Denjikina da će "voditi nezavisnu politiku" i "nadao se da će zaobići Nemce i naterati ih da rade u korist Ukrajine". Međutim, to je rekao samo da bi bivše carske generale i oficire privukao na svoju stranu. Praktično, hetman je prihvatao uticaj neprijatelja da bi obezbedio svoj položaj. Ali ni to nije pomoglo.
"Glupava i vulgarna opereta"
Nemačko-austrijska vojska od 300.000 vojnika koja je ušla u Ukrajinu u proleće 1918. svakako nije došla da podrži ni UNR ni hetmana. Kratkoročni interesi vojne komande bili su jednostavni: tražili su ukrajinsku hranu. Kada rukovodstvo UNR nije moglo da organizuje izvoz proizvoda u Nemačku, zbačeno je s vlasti i postavljen je Skoropadski.
Od marta do novembra 1918. Nemci su iz Ukrajine izvezli više od 30.000 vagona hleba, raznih proizvoda i sirovina. To je pak izazvalo veliku pobunu seljaka.
Kada je potpisano primirje 11. novembra 1918. godine, čime je označen kraj Prvog svetskog rata, nemačke jedinice su počele da napuštaju Ukrajinu i vraćaju se kući. Postalo je jasno da hetman nema na koga da se osloni. Ruski oficiri i monarhisti mu više nisu verovali, seljaci i socijalisti su ga mrzeli.
Nekoliko dana nakon završetka Prvog svetskog rata Skoropadski je pokušao da se vrati Rusima i objavio je "Povelju o Federaciji Ukrajine i Rusije", u kojoj je izjavio da je spreman da brani "davnu moć i snagu sveruske sile". Ovo nije privuklo ruske oficire na njegovu stranu, ali ga je udaljilo od ukrajinske vojske i elite.
Antihetmanski ustanak se brzo razvijao. Samo mesec dana nakon završetka Prvog svetskog rata i sloma Nemačke imperije, propao je i Skoropadski, koji se odrekao vlasti i pobegao iz Ukrajine za Nemcima.
Iz hetmanovih odreda poniklo je mnogo ukrajinskih nacionalista. Skoropadski je tražio od nemačke komande oslobađanje Stepana Bandere, Andreja Melnika, Jaroslava Stecka i drugih vođa ukrajinskih nacionalista. Oko hetmana su se formirali ukrajinski intelektualni krugovi, a u Berlinu je osnovan i Ukrajinski naučni institut. Skoropadski je postao jedna od glavnih figura ukrajinskog pokreta u 20. veku.
Istovremeno, njegova neodlučnost između Rusa i Nemaca, zatim između jedinstva s Rusijom i izgradnje ukrajinske nacionalne sile, između dalekog sjaja starog carstva i kozačkog pokreta, samo su pogoršali situaciju u Ukrajini, gurnuvši i nju i celu Rusiju u krvoproliće građanskog rata.
Bulgakov je dao možda najtačniji opis hetmanata Skoropadskog u svom čuvenom romanu "Bela garda", identifikujući ga kao "budalastu i vulgarnu operetu".