Ako je suditi po nedavnom predlogu mirovnog rešenja rusko-ukrajinskog sukoba po "kosovskom ključu", Zapadu je odavno ponestalo ideja i sada ih traži po đubrištu sopstvenih neuspeha.
Edvard Džozef, nekadašnji saradnik Međunarodne krizne grupe i albanski lobista a sada profesor na američkom univerzitetu Džons Hopkins SAIS, došao je na "genijalnu" ideju da bi obrazac za rešenje pitanja Donbasa mogao da bude Rezolucija SB UN 1244 za Kosovo i Metohiju.
Po Džozefu, 1244 je "odložila pravno pitanje suvereniteta" na Kosovu i time omogućila "relativni mir od 1999" u kojem se Albanci prave da su nezavisni "iako to ne priznaju ni Srbija ni Rusija ni pet zemalja-članica EU". Nešto slično, veli on, moglo bi da omogući i Moskvi i Kijevu da prihvate primirje.
Ovaj neiskreni i reciklirani predlog tavorio je u zasluženom zaboravu skoro tri meseca dok nije osvanuo u stranicama nekada prestižnog časopisa "Forin polisi". Na njega se osvrnuo američki novinar Pol Hokenos, inače berlinski đak i "balkanolog" koji je karijeru izgradio pišući o jugoslovenskim ratovima devedesetih — potpuno unutar šablona zapadne politike.
Koliko je Hokenos iskren i profesionalan, dovoljno svedoči njegova teza da je posle usvajanja Rezolucije 1244 sa Kosova i Metohije "ispražnjena kosovsko-albanska vojska", dok je u stvarnosti NATO pustio tzv. OVK da radi šta hoće. On, međutim, nije tek bilo ko, već nekadašnji portparol OEBS-a u BiH koji je 2000. zajednički istraživao nemačku "crveno-zelenu" vladu sa budućom američkom ambasadorkom pri NATO, Džulijanom Smit.
Donbas u američkom limbu
Po tome kako Hokenos predstavlja Džozefovu ideju, Ukrajina bi se povukla iz delova Donbasa koje kontroliše, ali bi na mesto oružanih snaga Kijeva došle strane trupe, a pitanje suvereniteta bi "bilo odloženo dok se ne održe referendumi u celoj istočnoj Ukrajini i na Krimu".
Vladimir Zelenski bi mogao svom narodu da "proda" ovo kao pobedu, jer bi mogao da kaže da nije predao ceo Donbas, ali i da se novim referendumima poništavaju "lažni ruski plebisciti iz 2014. i 2022", kaže Hokenos, dok bi strana vojska na liniji razdvajanja predstavljala neku vrstu bezbednosnih garancija koje Kijev traži i "otvorila put još koječemu".
Hokenos tvrdi da Rusija u stvari želi da pripoji "celu Ukrajinu" ali da bi predsednik Vladimir Putin mogao da ovo predstavi kao uspeh koji opravdava "ogromnu cenu", a pogotovo ako bi bilo povezano sa ukidanjem zapadnih sankcija Moskvi.
Po Hokenosu, Džozef smatra da ruski stav o Rezoluciji 1244 "povećava verovatnoću da bi na sličan način pristupila Ukrajini". Što se ovim prenebregava da Moskva stalno spominje Kosmet i 1244 kao primer zapadnog licemerja i nesposobnosti pridržavanja dogovorenog ni jednom ni drugom, izgleda, ne pada na pamet.
Račun bez (ijednog) krčmara
Da budemo sasvim pošteni, skoro svi Hokenosovi sagovornici smatraju da je Džozefov predlog nerealan i on ih uredno citira.
Tako Vladimir Horbač, direktor ukrajinskog Instituta za transformaciju severne Evroazije, kaže da ne postoje paralele između Ukrajine i KiM jer je "na Kosovu bio etnički sukob a ne spoljna okupacija i pokušaj aneksije", dok ukrajinska književnica Oksana Zabužko smatra da ne treba razgovarati o bilo kojem mirovnom planu "koji bi očuvao rusku državu u sadašnjim granicama, umesto da je rasparča u interesu globalne bezbednosti".
Ulf Brunbauerm, direktor instituta Lajbnic u nemačkom Regensburgu, smatra da bi Džozefov predlog mogao "barem da spreči Rusiju da uzme teritoriju koju bi Ukrajina svakako bila primorana da napusti", kao i da je neizvesni kompromis bolji od beskonačnog rata. Međutim, ističe on, Srbiju je NATO silom primorao da prihvati 1244, dok to sa Rusijom nije slučaj.
"Ne vidim Kosovo kao model koji trenutno privlači Putina. Rusija je već prisajedinila četiri oblasti: ceo Donbas, plus Herson i Zaporožje. Drugim rečima, Rusija je već rešila pitanje suvereniteta", kaže Džon Fefer iz Instituta za studiranje politike u Vašingtonu.
Predah po svaku cenu
Ako je i zapadnim politikolozima to jasno, zašto Džozefu i Hokenosu nije? Sam Hokenos nudi odgovor, nadom da će EU i SAD "postići primirje koje će Ukrajincima omogućiti predah, nadam se duži nego kraći, od ovog gnusnog rata", dok bi za Kijev najbolja opcija bila da ovakav dogovor propadne ruskom krivicom.
Hokenos, naime, smatra da Rusija želi da "osvoji celu Ukrajinu, jer ne može da toleriše u susedstvu politički sistem privlačniji od sopstvenog".
Ovo je dogma koja se u spoljnopolitičkom establišmentu Zapada uzima zdravo za gotovo, iako je većini Rusa suluda i smešna. U Rusiji na Ukrajinu uglavnom gledaju kao bivšu državu ("zemlja 404") i društvo uništeno korupcijom, propagandom i stranim uticajem.
Takvo suštinsko nerazumevanje ruskog stava je inače karakteristično za hokenose i džozefe koji pokušavaju da oblikuju spoljnu politiku onoga što se do povratka Donalda Trampa na vlast predstavljalo kao "međunarodna zajednica".
Kud god da krenem, tebi se vraćam
Takozvani "poredak zasnovan na pravilima" je devedesetih godina prošlog veka upravo i stvoren preko leđa Srba u nekadašnjoj SFRJ, uglavnom NATO bombama i proksi-vojskama. Tada su američki instruktori Hrvatsku vojsku smatrali za "džukele sa deponije" (po rečima jednog diplomate) koje mogu da upotrebe protiv Krajine i Republike Srpske, a par godina kasnije tzv. OVK protiv Srbije — na isti način na koji su posle oružane snage Ukrajine opremili i obučili za rat protiv Rusije.
Još 2014. je jedan (tada) uticajni američki časopis, "Nju ripablik", objavio članak u kojem se Putin poredi sa Slobodanom Miloševićem a Zapadu se predlaže da mu odgovori na identičan način.
Štaviše, autorke tog teksta su poredile ukrajinskog nacionalistu i idola kijevskog Majdana, Stepana Banderu, sa ustaškim poglavnikom Antom Pavelićem — i to pohvalno, kao herojima (!) otpora protiv navodne ruske odnosno "velikosrpske" hegemonije.
Upravo je ova tendencija "mislilaca" na Zapadu da svoja nepočinstva na Balkanu uzimaju kao obrazac ponašanja prema Rusiji i dovela do krvoprolića u Donbasu. Sad mogu da predlažu šta im je volja, ali konačni ishod više ne zavisi od Zapada, već samo i jedino od Rusije.