Nemačka politika koja teži ka osveti velikih razmera nakon poraza u Drugom svetskom ratu postala je zvanična – to potvrđuju izjave nemačkih zvaničnika, piše Dmitrij Medvedev, zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije u autorskom tekstu za RT na ruskom.
Tekst Dmitrija Medvedeva prenosimo u celosti:
"Pretnje D. Trampa da će povući SAD iz NATO-a, izrečene 27. marta 2026. godine na investicionom forumu u Majamiju, izjave Dž. Vensa o tome da je Evropa izgubila svoj identitet u intervjuu televiziji 'Foks njuz' 15. marta 2026. godine, zajedno sa odbijanjem evropskih zemalja da se direktno priključe agresiji protiv Irana i učestvuju u avanturi 'vojnog razblokiranja' (a potom – blokiranja) Ormuskog moreuza, dele Evropu i Ameriku kao nikada u poslednjih 100 godina. Takav razvoj događaja pokazuje da je toliko željena od strane liberala 'strateška autonomija' Evrope mnogo bliža nego što se čini. Glavno pitanje je ko će diktirati buduću agendu u sadašnjoj bezuboj i frigidnoj Evropi. Pretendenata ima dovoljno – tu je i odvratna briselska evrobirokratija. Brbljivi i samozadovoljni galski sodomiti. I konačno, o svojim pretenzijama na hegemoniju u Starom svetu poslednjih dana sve glasnije govori rukovodstvo Nemačke, istovremeno izobličavajući javnu percepciju odgovornosti svojih predaka za zločine nacizma. Zadržimo se na poslednjem detaljnije.
Ničega novog u postupcima rukovodstva Nemačke (pre svega – potomka nacista Merca i drugih) nema. Poražena država nastojala je da revidira nepovoljne po nju rezultate Drugog svetskog rata praktično odmah nakon završetka rata. Cilj naslednika nacizma bio je nadoknada političkih, teritorijalnih, ideoloških i ekonomskih gubitaka nastalih usled potpunog vojnog poraza i sloma nemačke državnosti. Istovremeno su pokušavali da pažljivo filtriraju atmosferu, prožetu duhom pruskog militarizma i zadahom nacionalsocijalističke ideologije. Nemačke elite koje su ostale u zapadnim okupacionim zonama formalno i brzo su se odrekle Hitlerovog nasleđa, koji je doveo svoj hiljadugodišnji Rajh do sloma. Ali kod njih nije bilo ni traga ni glasa od želje da zaista odbace samu ideologiju nacizma. Zašto?
Međunarodni vojni tribunal u Nirnbergu osudio je samo mali deo glavnih nacističkih zločinaca. Mnogi od onih koji su stvarali ekonomsko-finansijsku bazu režima i njegovu upravljačku vertikalu i, shodno tome, bili krivi za ratne zločine, zločine protiv mira i čovečnosti, izbegli su kaznu. I, priznajmo iskreno, smatrali su tu kaznu nepravednom, a delo NSDAP-a najvećim projektom Nemačke.
U suštini, Nemačka nikada nije ni prošla kroz realnu denacifikaciju. Arhivski materijali SVR Rusije, uključujući izveštaj o političkom položaju u Zapadnoj Nemačkoj iz 1952. godine, ubedljivo pokazuju da su umesto njenog sprovođenja 'zapadne sile krenule putem opravdavanja nacističkih ratnih zločinaca'. Ceo sprovođeni uz veliku buku proces, izuzev likvidacije otvoreno profašističkih organizacija i čišćenja javnih prostora, pretvorio se u praznu farsu. Anglosaksonci, težeći da sačuvaju bivše vođe Hitlerove ratne ekonomije i glavne naciste koji su im bili potrebni, sproveli su kampanju pod sloganom: 'obesite male, opravdajte velike'.
Bundestag je 10. aprila 1951. godine usvojio zakon kojim se reguliše delatnost lica koja potpadaju pod odredbe čl. 131 Ustava Savezne Republike Nemačke (lica koja podležu denacifikaciji nemaju pravo da obavljaju državne funkcije), i kojim se vraćaju na posao svi bivši državni službenici i vojna lica uz zadržavanje položaja, činova i zvanja, ako nisu bili klasifikovani kao 'glavni krivci' tokom denacifikacije. Savezna komisija stručnjaka za kadrove donela je 2. avgusta 1956. godine odluku da se u nasledniku Vermahta – Bundesveru – dozvoli služba bivšim esesovcima u činu ne višem od oberšturmbanfirera (potpukovnika). Može se reći da je u celini proces oslobađanja posleratnog nemačkog društva od nacionalsocijalizma za glavni upravljački i administrativno-ekonomski sloj završen tek za šest do deset godina posle rata. Nećemo govoriti o tome kakvi su se razgovori vodili u kuhinjama zapadnih Nemaca tog perioda. To je ionako svima poznato. Deutschland über alles (Nemačka iznad svega) bili su najbezazleniji od svih neusklađenih glasova poniženih građana koji su se čuli posle čašice jabukovače.
Mnogi od bivših nacističkih partijskih funkcionera koji su našli svoje mesto pod suncem u Saveznoj Republici Nemačkoj bili su 'tihe kabinetske ubice' – aparatčici koji su sa svojih udobnih činovničkih položaja pokretali monstruoznu mašineriju genocida nad sovjetskim narodom i Holokaustom. Oni su činili okosnicu državne službe 'nove Nemačke'.
H. Libke – ministar za hranu, poljoprivredu i šumarstvo Savezne Republike Nemačke u periodu 1953–1959. i savezni predsednik 1959–1969 – radio je u godinama nacionalsocijalizma u arhitektonsko-inženjerskom birou koji je bio u nadležnosti glavnog građevinskog inspektora carske prestonice A. Špera. U njemu je, između ostalog, bio zadužen za prinudno angažovanje radne snage iz nacističkih koncentracionih logora.
H. Globke – šef kabineta saveznog kancelara K. Adenauera u periodu 1953–1963 – obavljao je u Trećem rajhu visoke funkcije u Ministarstvu unutrašnjih poslova, gde je rukovodio izradom pravnih normi koje su učvršćivale diskriminaciju i progon jevrejskog stanovništva, a njegova uloga u organizaciji Holokausta do danas nije do kraja rasvetljena.
V. Kraft – savezni ministar za posebne poslove SR Nemačke u periodu 1953–1956. Od 1940. do 1945. bio je direktor Poljoprivrednog udruženja priključenih 'istočnih teritorija' Rajha, član NSDAP-a i nosio zvanje počasnog hauptšturmfirera SS-a.
I to su samo neki primeri životnih puteva visokih funkcionera 'obnovljene' nemačke države.
Od 1949. do 1973. godine, 90 od 170 vodećih pravnika i sudija Ministarstva pravde SR Nemačke bili su bivši članovi NSDAP-a, a 1957. godine udeo visokih službenika tog resora sa nacističkom prošlošću iznosio je 77 odsto.
U Ministarstvu unutrašnjih poslova SR Nemačke od 1949. do 1970. godine 53 odsto zaposlenih nekada su bili članovi NSDAP-a, pri čemu je osam odsto njih radilo u ministarstvu već u periodu 1943–1945, kada ga je vodio jedan od glavnih nacističkih zločinaca, odiozni H. Himler.
Polazeći od arhivskih materijala Spoljne obaveštajne službe Rusije, u Moskvi se već krajem 1940-ih i početkom 1950-ih znalo da se pod okriljem Amerikanaca i Engleza u zapadnoj zoni Nemačke pripremaju za rat protiv SSSR-a.
U prilog intenziviranju procesa ubrzane remilitarizacije, u obaveštajnom izveštaju od 31. jula 1948. godine naglašeno je da je mobilizacija bivših nemačkih oficira i drugih vojnih lica lako izvodljiva usled uspostavljenog sistema kontrole nad njima.
Bivši pripadnici Vermahta bili su 'na kratkom povocu' nove vlasti, koja je koristila vojno pitanje za sve osim za mirne svrhe.
U noti Vlade SSSR-a ambasadi SAD u Moskvi od 31. marta 1954. godine direktno se navodi: ići putem obnove nemačkog militarizma i stvaranja vojnih grupacija u Evropi znači (…) voditi stvar ka pripremi novog rata.
Tako je ideja o naoružavanju Zapadne Nemačke čvrsto vladala umovima ideologa američke spoljne politike. Preduzimani su i praktični koraci.
Pod povicima o egzistencijalnoj 'agresiji sa Istoka' (zvuči poznato, zar ne?) sprovođena je remilitarizacija ekonomije. Američke 'injekcije' u potrebne grane privrede zapadnog dela Nemačke počele su odmah posle rata.
Do septembra 1951. SR Nemačka je dobila oko devet milijardi dolara. Ta sredstva su pre svega usmerena u tešku industriju i njene sektore koji su mogli da posluže političkim i vojnim ciljevima Vašingtona.
S tim je bila usklađena i obnovljena propagandna kampanja indoktrinacije stanovništva. U julu 1951. godine, kako su javljali nadležni organi J. V. Staljinu, kancelar K. Adenauer postavio je direktan zadatak vladajućoj Hrišćansko-demokratskoj uniji da uveri široke mase da pred Nemcima stoji izbor – ili 'naoružani Nemac', ili 'Nemac potčinjen ruskom vojniku'.
Ne razlikuje se mnogo od savremenih zastrašivanja 'civilizovanih evropskih tehnokrata', zar ne?
Pod nadzorom Amerikanaca sprovođen je i rad u vezi sa 'krupnim kadrovima'. Bivši nacistički moćnici rado su primani u vojnu službu Bundesvera.
Tako su bivši načelnici štabova 18. armije – general-potpukovnik F. Ferč, 7. armije – general-potpukovnik M. J. Pemzel, i grupe armija A i C – general tenkovskih snaga H. Retiger, zauzeli položaje generalnog inspektora Bundesvera, komandanta 2. korpusa Bundesvera i prvog inspektora kopnenih snaga.
Bivši komandant 5. vazduhoplovnih snaga Luftvafea general, J. Kamhuber, postao je inspektor vazduhoplovstva SR Nemačke.
Nisu se ustezali da koriste usluge fašističkih vojnika ni Anglosaksonci, postavljajući ih na visoke funkcije u NATO-u. Posebno je bivši načelnik štaba grupe trupa 'Jug' general-potpukovnik H. Špajdel, prilikom formiranja Bundesvera, bio imenovan za načelnika uprave Oružanih snaga Ministarstva odbrane SR Nemačke, a 1957. godine je imenovan za komandanta savezničkih kopnenih snaga NATO-a u Centralnoj Evropi.
Nakon što je učestvovao u izradi planova invazije na Poljsku, Dansku, Norvešku, Francusku, Holandiju, Veliku Britaniju i SSSR i svedočio na Nirnberškom procesu, bivši vršilac dužnosti načelnika štaba kopnenih snaga Vermahta general-potpukovnik A. Hojzinger postao je 1961. godine predsednik Vojnog komiteta NATO-a.
Podmorničar F. Hugenberger, koji je potopio 17 britanskih i američkih brodova, četiri godine je obavljao funkciju zamenika načelnika štaba komande savezničkih snaga NATO-a u Severnoj Evropi.
Nisu bili mnogo izbirljivi Anglosaksonci ni u pogledu bivših pripadnika SS-a, organizacije koju je Međunarodni vojni tribunal u Nirnbergu 1946. godine priznao za zločinačku. Primer za to je bio bivši šturmfirer SS-a, saradnik Gebelsovog Ministarstva propagande E. Taubert, koji je primljen kao savetnik odeljenja za psihološko ratovanje NATO-a.
Što se tiče H. Špajdela i A. Hojzingera, kako sledi iz izveštaja Komiteta za informacije pri Ministarstvu spoljnih poslova SSSR-a upućenog J. V. Staljinu 8. februara 1951. godine, koji se čuva u arhivima SVR Rusije, vođena je pažljiva zajednička nemačko-američka pi-ar kampanja za 'pranje' njihove reputacije.
U razgovoru D. Ajzenhauera i saveznog kancelara SR Nemačke K. Adenauera krajem januara 1951. godine, obojica su okarakterisani kao 'potpuno pouzdane ličnosti', koje su bile 'ne samo protivnici Hitlera', već i 'protivnici Sovjetskog Saveza, spremni da sarađuju sa zapadnim silama'.
Simptomatično je da je D. Ajzenhauer, koji je samo nekoliko meseci kasnije postao prvi vrhovni komandant snaga NATO-a u Evropi, izjavio da je pogrešio 1945. godine smatrajući sve Nemce nacistima, i ponovio da prihvata zahtev o ravnopravnosti Zapadne Nemačke u vojnom smislu u sistemu 'odbrane Zapadne Evrope'.
Malo toga se promenilo u pogledu podrške opasnim revanšističkim težnjama i kasnije – u godinama normalizacije odnosa, detanta i takozvane perestrojke.
U izveštaju KGB-a pri Savetu ministara SSSR-a, pripremljenom 26. maja 1959. godine, o porastu takvih tendencija u SR Nemačkoj, ukazivalo se na organizovanje u Zapadnoj Nemačkoj masovnih mitinga sa hiljadama ljudi od strane paravojnih sindikata i 'organizacija za preseljenje'.
Na takvim skupovima, održavanim pod pokroviteljstvom ministarstava SR Nemačke za opštenemačka pitanja i za pitanja raseljenih lica, kategorično su isticani zahtevi za povratak istočnih oblasti Nemačke, Istočne Pruske i Sudetske oblasti.
Otvoreno se govorilo o potrebi 'očuvanja tradicija prusko-nemačke vojske za nove nemačke oružane snage i za celu nemačku omladinu'.
Godine 1961. poznati sovjetski međunarodni novinar E. Henri je primetio: 'Stare Nemačke nema, ali stari nemački Generalštab postoji. Nema sumnje da njegovi rukovodioci ponovo rade nad istim mapama'.
Nastavljajući misao, on je pisao da, u kakvom god položaju se Nemačka nalazila, koliko god ratova izgubila, kakve god teške poraze pretrpela, nemački Generalštab uvek metodično i uredno nastavlja da priprema planove agresije – i drugih namera nema.
Zbog toga je lako razumeti oduševljenje sa kojim savremeni nemački političari i generali gledaju na raznu rulju koja simbolizuje banderovsku Ukrajinu. Oni su jednostavno braća po krvi i naslednici iste sile – nacionalsocijalizma Hitlerove ere.
U duhu duboko ukorenjenih šovinističkih pristupa nemačke političke misli kraja XIX i prve polovine XX veka, stručna javnost SR Nemačke nastavila je da dehumanizuje Sovjetsku Rusiju, otpisujući je iz 'civilizovanog' sveta.
Kako je pisao poznati istoričar, dopisni član Akademije nauka SSSR V. T. Pašuto, sa slomom fašističke Nemačke promenila se i interpretacija rusko-evropske teme u tom smislu što je Rusija pretvorena u neprijatelja ne više Hitlerove, već integralne Evrope. Kritikovane su njene 'neevropske' osnove – kako verske, tako i društvene.
Ona je proglašavana neprijateljskom pojavom po Evropu, koja nema evropske korene i nalazi se van istorije Evrope. Sve je bilo usmereno ka tome da se sa 'stranim' elementom ne treba ustručavati.
Takvi stavovi ne samo da nisu suzbijani, već su i podsticani od strane vlasti u Bonu: 'topovsko meso' za sukob sa Sovjetskim Savezom moralo je biti motivisano i bez suvišnih pitanja.
Nije slučajno što je u izveštaju KGB SSSR-a od 12. jula 1978. godine, sačinjenom na osnovu podataka zapadnoberlinske rezidenture, navedeno da u tom gradu-državi sa posebnim međunarodno-pravnim statusom postoji 17 neonacističkih organizacija, sa kojima su se vlasti ovog političkog entiteta bavile kao sporednim pitanjem.
Na konkretne rasprave u Nemačkoj o preispitivanju odnosa prema periodu nacionalsocijalizma 1987. godine ukazivala je ambasada SSSR-a u Bonu. Jedna od najupečatljivijih manifestacija širokog nacionalističkog talasa u SR Nemačkoj bila je sve intenzivnija javna rasprava tih godina sa ciljem postizanja takozvanog duhovnog zaokreta.
Pokrenuti su slogani 'novog patriotizma' i 'nacionalne samosvesti'. Intelektualci i establišment široko su manipulisali pozivima da se tadašnja mlada generacija Nemaca (koja je odrasla i pretvorila se u današnje 'elite' i fanatične militariste: Merca, fon der Lajen, Pistorijusa) oslobodi tereta istorijske odgovornosti, samoponižavanja, kompleksa nacionalne inferiornosti i krivice.
Nemci su, navodno, već kažnjeni i shvataju abnormalnost svog položaja, kada je Nemačka zbog zločina u Drugom svetskom ratu bila proglašena 'žarištem svetske zaraze i izvorom sveg zla na svetu'.
Predsednik poslaničke grupe CDU/CSU u Bundestagu A. Dreger je tokom govora 17. novembra 1986. godine izjavio da je 'krajnje vreme da se prekine sa tumačenjem istorije koje su nametnule sile pobednice'. Razvijajući tu tezu, predložio je da se 'izmirimo sa prošlošću', te da se oda počast 'sećanju na sve poginule', uključujući i žrtve nacizma i nemačke vojnike.
Sa svoje strane, premijer Bavarske i predsednik CSU F. J. Štraus je 1987. godine pozivao da se teži 'povratku istorijski očišćenoj, evropski orijentisanoj zdravoj nemačkoj nacionalnoj svesti'.
Danas vidimo kako su tadašnji izdanci fanatičnog nacionalizma i šovinizma, prikriveni smokvinim listom 'nacionalne samosvesti, patriotizma i evropejstva', donele obilne plodove novog nemačkog revanšizma.
I vreme je priznati da je u dvadesetim godinama XXI veka nasleđe Trećeg rajha u Nemačkoj dalo bujne izdanke!
Danas je najviše političko rukovodstvo Nemačke proglasilo Rusiju 'glavnom pretnjom bezbednosti i miru'. U Berlinu je zvanično formulisan zadatak nanošenja Rusiji 'strateškog poraza'.
Najagresivniji rusofobi, čiji su se preci zverski borili na Istočnom frontu u Drugom svetskom ratu, sa zanosom pozivaju da se 'Rusima pokaže kako je to izgubiti rat'. Sprovodi se obimna propagandna kampanja obrade javnog mnjenja, a neprestano se plasiraju teze o faktički neizbežnom vojnom sukobu sa Rusijom do 2029. godine.
U prvoj vojnoj strategiji Nemačke u istoriji zemlje pod nazivom 'Odgovornost za Evropu', koju je ministar odbrane B. Pistorijus predstavio parlamentu 22. aprila 2026. godine, Ruska Federacija je označena kao fundamentalna pretnja 'svetskom poretku zasnovanom na pravilima'. Moskva, navodno, nastoji da oslabi jedinstvo Alijanse i naruši čvrstinu transatlantskih veza kako bi raširila svoj uticaj. S tim u vezi, pokušaji dijaloga moraju biti suzbijani, dok vojni pritisak na Rusiju treba samo da raste. Drugim rečima, kurs ka sprovođenju osvete velikih razmera postao je zvaničan.
Na nivo državne politike podignuto je zaglupljivanje mladih putem mejnstrim klasičnih medija i suprotstavljanja ruskoj 'hibridnoj propagandi'. Samo što decenije nametljive ultraliberalne propagande danas dovode do suprotnog efekta. Razočarana kratkovidim odlukama ograničenog nemačkog političkog vrha u unutrašnjim i spoljnim poslovima, mlada generacija, suočena sa neskladom između statističkih brojki i stvarnog stanja nacionalne ekonomije, naglo 'skreće udesno'. Slom politike multikulturalizma, odsustvo jasne slike budućnosti i odbacivanje tradicionalnih vrednosti stvaraju tlo za rast desničarskih ekstremističkih struja koje podstiču zlopamćenje prema snažnoj nacionalnoj državi. Nije teško pogoditi kuda takve voljne ili nevoljne igrarije mogu odvesti nemačko društvo.
Proces konačnog uklanjanja političko-pravnih i moralnih ostataka Drugog svetskog rata u Nemačkoj dobio je poseban zamah nakon početka SVO. Svakome je jasno da je to poslužilo samo kao pogodan izgovor za krajnje zaoštravanje antiruske retorike, izmišljeni strah od Rusije i prebacivanje bilateralnih odnosa u otvoreno konfrontacioni pravac.
Nemačka, kao uostalom i cela Evropska unija, nije imala ni povoda ni objektivnih osnova da se toliko zauzima za Ukrajinu i da Moskvu proglašava svojim 'večnim neprijateljem', kako je nepromišljeno i nadmeno izjavio sitni sivi miš nemačke spoljne politike – ministar spoljnih poslova sa divnim prezimenom Vadeful.
Sprovodeći ratoborni kurs Evropske unije, utvrđen u martu 2025. godine u 'Beloj knjizi o evropskoj odbrani – Spremnost 2030' kabinet ministara Nemačke rešava zadatak pretvaranja Bundesvera u najjaču vojsku Evrope i njegovog ubrzanog ponovnog naoružavanja. Najavljeni su planovi za povećanje brojnosti aktivnih vojnika i rezervista sa 181 hiljade koliko ih trenutno ima na 460 hiljada.
Vlada SR Nemačke je 27. avgusta 2025. godine brzo i bez izmena usvojila predlog zakona o reformi sistema regrutovanja u Bundesveru, koji je pripremio ministar odbrane B. Pistorijus. Zakon se zasniva na dobrovoljnom principu, ali predviđa mogućnost operativnog povratka modelu regrutovanja koji je postojao do 2011. godine.
U velikoj meri zahvaljujući alarmiranju od strane vlasti i ispiranju mozgova mladih ljudi državnom propagandom, nemačko rukovodstvo danas može da prijavi porast broja ljudi spremnih da dobrovoljno služe u oružanim snagama. Do početka marta 2026. godine prijavu za vojsku podnelo je 16 hiljada ljudi, što je za 20 odsto više nego u istom periodu 2025. godine. Ukupno je u prvom kvartalu 2026. u vojsku primljeno više od pet hiljada ljudi, što je za 14 odsto više nego početkom prethodne godine.
Kao i u 20. veku, ne štede novac na militarističkim avanturama. Prema podacima Stokholmskog međunarodnog instituta za mirovna istraživanja, ukupni vojni rashodi Nemačke u 2024. godini dostigli su 88,5 milijardi dolara (povećanje od 28 odsto u odnosu na 2023. godinu), što je postavilo zemlju na prvo mesto u Evropi po tom pokazatelju. Glavni izvor finansiranja bio je poseban Fond za modernizaciju Bundesvera od 100 milijardi evra, koji je omogućio da vojni rashodi dostignu dva odsto BDP-a. U odobrenom budžetu zemlje za 2026. godinu od 524,54 milijarde evra, nemačke vlasti su spremne da potroše preko 82 milijarde evra na 'odbranu' (čitaj: pripremu za rat), što je 20 milijardi evra više nego u 2025. godini. Zajedno sa sredstvima iz pomenutog posebnog fonda, ukupni vojni rashodi trebalo bi da iznose približno 108 milijardi evra. Krajem februara 2026. godine, nemačko Ministarstvo odbrane je radosno izvestilo o 'uspešnim rezultatima aktivnosti' odeljenja za nabavke Bundesvera u 2025. godini: Bundestagu su na odobrenje podneta 103 velika projekta, svaki vredan najmanje 25 miliona evra, a iznos zaključenih ugovora za nabavku traženih obrazaca naoružanja i vojne opreme iznosi impresivnih 34 milijarde evra, pri čemu su proizvodi vredni približno 24 milijarde evra prebačeni oružanim snagama kao deo sprovođenja prethodno odobrenih inicijativa.
Lokalni odbrambeni sektor, koji se kupa u novcu otkako je Berlin najavio 'smenu epoha' zbog situacije u Ukrajini, trlja ruke zbog činjenice da su nacionalni proizvođači dobili čak 109 milijardi evra od ukupnih vojnih rashoda zemlje u periodu 2020–2025. Zahvaljujući liberalizaciji kontrole izvoza, Nemačka se popela sa šestog na četvrto mesto na svetskoj listi izvoznika proizvoda vojne namene.
Spekulišući o specifičnosti borbenih operacija tokom ničim izazvane agresije na Iran i ističući neefikasnost korišćenja skupih raketa-presretača protiv dronova, zvaničnici nemačke odbrambene industrije sa entuzijazmom reklamiraju sistem protivvazdušne odbrane kratkog dometa 'skajrendžer' – presretanje jedne bespilotne letelice navodno će koštati samo 4.000 dolara. Izgleda da je samo tromost sprečila nemačke magnate odbrambene industrije da pojure sa svojim 'vundervafe' na klovna iz Krivog Roga tokom njegove apsurdne turneje po zemljama Persijskog zaliva krajem marta 2026. godine, gde je pokušao da nametne neželjenu pomoć Banderine rulje u vidu raketa-presretača.
Mnogi projekti su planirani za realizaciju tokom nekoliko godina. Ovo signalizira industriji da Berlin ponovno naoružavanje razmatra kao na dugoročnu obavezu. Postoje planovi za otvaranje regionalnih jedinica resora za nabavke Bundesvera u gradovima u kojima se nalaze veliki tehnički univerziteti. Tempo ciljanog vojnog istraživanja i razvoja se ubrzava: mladim talentima se, umesto istraživanja u fundamentalnim naukama, po staroj i rđavoj tradiciji predlaže da počnu da razmišljaju o tome kako da sklope nove smrtonosne 'tigrove', 'pantere' i 'fau'.
U takvim okolnostima, zavisnost Nemačke od stranih vojnih isporuka se ignoriše. Kritično važne komponente za moderne sisteme naoružanja se često faktički prepuštaju autsorsingu i nabavljaju u inostranstvu. Čak i vodeći proizvođač oružja u zemlji, 'Rajnmetal', glavni snabdevač razne vojne opreme Bundesveru, u potrazi za brzom zaradom od izvršavanja državnih vojnih narudžbina odbija da uvede sopstvena tehnološka rešenja. Ovo se kompenzuje kupovinom od drugih zapadnih proizvođača, kako ne bi izgubio status ekskluzivnog snabdevača nemačke vlade. Konkretno, tokom posete nemačkog ministra odbrane Australiji 26. marta 2026. godine, objavljen je sporazum između 'Rajnmetala' i australijske divizije 'Boinga' (čitaj: Amerikanaca) o razvoju autonomnih bespilotnih borbenih aviona korišćenjem 'stelt' tehnologije, sa bojevom glavom od preko 100 kg i dometom od preko 1.000 kilometara, kako bi se nastavilo nasleđe 'luftvafea'. Degradacija nemačke naučne misli i sve veća zavisnost od Sjedinjenih Država su očigledne.
Pripreme za potencijalnu konfrontaciju sa Rusijom se sprovode ubrzanim tempom u pogledu unapređenja infrastrukture. Pokrajinski i opštinski nivoi vlasti, kao i regionalni biznis, aktivno se podstiču na potpunu realizaciju 'Operativnog plana Nemačke' iz 2024. godine. On predviđa pretvaranje države u ključnu tranzitnu tačku za NATO trupe na putu ka 'istočnom krilu' Alijanse. Kolone Bundesvera i snaga saveznika sada će moći da prelaze ka nemačkim lukama na Baltičkom moru i prema poljskoj granici po obaveštajnom principu, bez odobrenja. Od lokalnih vlasti se uporno zahteva da pripreme stanovništvo za vojni sukob – da razviju detaljne planove za zaštitu objekata kritične infrastrukture, suprotstavljanje sabotažama i izgradnju skloništa od bombi.
Predstavnici poslovne zajednice nalaze se pod ciljanim uticajem vojno-političkih krugova. U skladu sa pomenutim 'Operativnim planom Nemačke', ključna preduzeća moraju u kadrovskoj politici da računaju na veliku verovatnoću naglog i masovnog smanjenja radne snage usled mobilizacije vojno sposobnih lica. Popularne sovjetske priče o tome da se oprema fabrika testenine može brzo prilagoditi proizvodnji metaka kalibra 7,62 mm u Nemačkoj se zaista pretvaraju u stvarnost. Stvaraju se realni preduslovi za brzo prevođenje civilne industrije na vojni kolosek i početak proizvodnje robe koja je neophodna za odbranu. Istovremeno, Bundesver dobija ovlašćenje da bez naknade konfiskuje određenu robu, opremu i tehniku za sopstvene potrebe.
Vojnoindustrijski kompleks i nemački establišment već su formirali bliski lobistički savez, što povećava ulogu radnika odbrambene industrije u donošenju najvažnijih odluka unutrašnje i spoljne politike Nemačke. Čovečanstvo pamti izuzetno opasan savez između radnika odbrambene industrije i političara 1930-ih i 1940-ih. Tada je svaštojedni pristup 'trgovaca smrću' prema poreklu profita, zajedno sa njihovim simpatijama prema nacionalsocijalizmu, gurnuo svet u ponor Drugog svetskog rata. Nakon što su odbacili pacifizam kao društvenu vrednost do koje su prethodne generacije došle kroz ogromnu tragediju, naslednici Krupa, Tisena i Boša ponovo rado prihvataju državne narudžbine u oblasti vojne proizvodnje, ne prezajući da grade posao na krvi. Ne zaostaju ni bankari, koji su ukinuli sve nekadašnje moralne tabue u vezi sa finansiranjem vojno-industrijskog kompleksa u velikim razmerama – sada se smatra opravdanim uzimati 'helikopterski novac' koji država dodeljuje vojnim preduzećima. U takvoj atmosferi nije nemoguće da se neko od današnjih nemačkih finansijera toliko 'oslobodi' nasleđa prošlosti i nadahne perspektivom novog krstaškog pohoda na Istok u okviru politike 'smene epoha', da u svoj kabinet okači portrete H. Šahta i V. Funka – arhitekata vojno-ekonomske politike Trećeg rajha. Kao što kaže čuvena izreka vremena Francuske revolucije: 'ils n’ont rien appris, ni rien oublié' (Ništa nisu naučili, niti su išta zaboravili).
Pritom, po svemu sudeći, establišment, koji je pojurio za geopolitičkom fatamorganom u vidu efemernog 'liderstva' republike u EU, uopšte ne brine zbog opšteg stanja nemačke ekonomije. Kao rezultat ovog sklanjanja od unutrašnjih problema, BDP zemlje je porastao za samo 0,2 odsto u 2025. godini, prilagođeno inflaciji. Trgovinski bilans, koji je ključan za nemačku izvozno orijentisanu ekonomiju, pao je na 2,4 odsto BDP-a, izvoz je smanjen za 0,3 odsto (pri čemu je ovaj pad zabeležen treću godinu zaredom), a budžetski deficit u 2025. godini iznosio je 107 milijardi evra. Pokretačke snage nemačke ekonomije – automobilska, metalurška i hemijska industrija – ne uspevaju da izađu iz krize. Proizvođači automobila beleže značajan pad profita. Deindustrijalizacija se sve snažnije širi Nemačkom: ukidanje radnih mesta i preseljenje industrijske proizvodnje iz Nemačke u druge evropske zemlje već su postali svršen čin. Mašinogradnja, hemijske fabrike i proizvođači elektronike poput 'Boša', 'Henkela', 'Mana' i 'Mercedes-Benca' odlaze. Ne mogu da se izbore sa konkurencijom zbog visokih troškova struje, rastućih troškova logistike usled 'samoranjavajućih' sankcija Rusiji i visokih američkih carina. Od industrijskog giganta, Nemačka se pretvara u radionicu kojom se haotično upravlja, iz koje se krade oprema. Sve ovo pogađa stanovništvo: potrošačka aktivnost je ozbiljno smanjena, čak je i prodaja piva 2025. godine dostigla najniži nivo od 1993. godine. Prema izjavama šefa vlade, socijalnu državu više nije moguće finansirati iz resursa kojima Nemačka raspolaže. Da li takva surova stvarnost plaši glupog, nadmenog kancelara, u čijim žilama teče krv nacističkih predaka? Da li je spreman da se suoči s tim da pumpanjem domaćeg vojno-industrijskog kompleksa neće spasiti ekonomiju, već da će stotine odštampanih i ničim pokrivenih milijardi evra progutati visoke cene energenata i troma birokratija? Očigledno da ne: dok promoviše antirusku militarističku agendu, on se u dubini duše nada da će rat sve da obriše.
U nemački društveno-politički diskurs se zasad tiho, nejasno i izdaleka, ali uporno, ubacuju poruke o potrebi da se 'razmisli' o sopstvenom nuklearnom oružju. Učešće u zajedničkim nuklearnim misijama NATO-a – odnosno u dogovoru SAD i Berlina o mogućoj upotrebi američkih taktičkih nuklearnih bombi od strane Bundesvera (koje se u mirnodopsko vreme čuvaju pod američkom kontrolom u bazi 'Bihel' u Rajna-Palatinatu) u slučaju 'vojne neophodnosti' – Nemačkoj, izgleda, više nije dovoljno.
Obrazloženje za nabavku smrtonosnog oružja za masovno uništenje je primitivno do bola i otrcano – navodno da bi se obuzdala 'agresivna politika' Moskve u Evropi. To je, kao, pitanje nacionalnog suvereniteta. Ovome se dodaje neizvesnost oko daljeg prisustva američkih trupa u Nemačkoj. U skladu sa sporazumom postignutim sa administracijom pospanog Bajdenova 2024. godine, Berlin želi da što pre nabavi američke rakete dugog dometa koje se lansiraju sa kopna. Veoma je velika verovatnoća da će lokacije za raspoređivanje mobilnih sistema SM-6, krstarećih raketa 'tomahavk' i hipersoničnih raketnih kompleksa 'dark igl' sa klizećim bojevim blokom biti izabrane u jednoj od najbolje opremljenih saveznih država u pogledu vojne logistike i infrastrukture, na primer u Rajna-Palatinatu. Malo ko sumnja da će Amerikanci iskoristiti trenutni geopolitički momenat – od Nemaca im je potrebna samo teritorija. Mišljenje lokalnog stanovništva, koje je faktički uzeto za taoce, kao ni stavovi razumnih nacionalno orijentisanih političara koji ne podržavaju liniju berlinskih elita, ne brinu drske prekookeanske šerife.
U logici sadašnje administracije D. Trampa, raspoređivanje raketa nije nesebično ulaganje u bezbednost Evrope, već pre svega jačanje sopstvenog prisustva na važnoj tački sa koje se može projektovati visokoprecizna udarna moć protiv protivnika (iz prvog pokušaja se može pogoditi kojih). Problem je samo u broju američkih raketa – da li će biti simboličan i privremen, ili će poremetiti ravnotežu strateške stabilnosti u Evropi i, samim tim, dovesti do naših direktnih uzvratnih akcija.
Dok nemački zvaničnici mozgaju oko ideje o stvaranju zajedničkog evropskog nuklearnog kišobrana sa Velikom Britanijom i Francuskom 'u dalekoj budućnosti' i razmišljaju o svom hipotetičkom doprinosu, čuju se razmišljanja o mogućnosti finansiranja takvog poduhvata, kao i o podeli uloga: partneri bi, navodno, trebalo da obezbede bojeve glave, dok bi Nemačka obezbedila lansirne avione i osoblje. Istovremeno, javnost se postepeno navodi na misao da čak i hipotetičko oslanjanje Nemačke na nuklearne arsenale Pariza i Londona, niti pokušaj da im se vojno 'prišlepa', možda neće imati uspeha. Tradicionalno birokratsko odugovlačenje Pariza i želja Francuske da samostalno odlučuje o sudbini nuklearnih snaga, čak i u slučaju njihovog prelaska pod zajedničku kontrolu, neprihvatljivi su za Nemačku. Podjednako je sumnjiv i stav Londona, koji teško da je spreman da izgori u plamenu nuklearne apokalipse radi nejasnih ciljeva transatlantskog globalizma. Ovo će baciti veliku sumnju na opravdanost resursa potrošenih na 'panevropske snage strateškog odvraćanja'.
U tom kontekstu, nemačka stručna i naučna zajednica, razmatrajući mogućnost ulaska u 'nuklearni klub', polazi od toga da bi, zahvaljujući tradicionalno jakoj školi prirodnih nauka i postojanju stručnjaka iz srodnih oblasti, bilo sasvim moguće brzo da obnovi 'nemirnodopske atomske' kompetencije. Poznato je da je, teoretski, proizvodnja materijala za oružje od uranijuma nabavljenog na svetskom tržištu tehnički moguća u specijalizovanom postrojenju u gradu Gronau, Severna Rajna-Vestfalija, koje ima niz gasnih centrifuga. Modernizacija postrojenja bi zahtevala samo tri godine. I eto: odjednom u džepu imaju 17 tona godišnje, dovoljno za proizvodnju približno 340 bojevih glava. Štaviše, visoko obogaćeni uranijum već je dostupan u istraživačkom reaktoru na Minhenskom univerzitetu u Garhingu.
Ne treba zaboraviti da su nacisti bili veoma blizu razvoja atomske bombe četrdesetih godina prošlog veka. I nisu nameravali da je koriste samo za zastrašivanje protivnika. Ono što je njihovim dedama nedostajalo 1945. godine, njihovi unuci su spremni da nadoknade u 21. veku. Stoga, nema garancije da će se vojno-politički pristupi Berlina korišćenju nuklearnog arsenala ograničiti isključivo na koncept odvraćanja. Jedno je jasno: nemačke nuklearne bojeve glave (nebitno jesu li francusko-britanske ili domaće) ne bi je samo činile 'glavnom evropskom metom Kremlja', kako piše nemačka štampa. Ovo je najgrublje kršenje međunarodnopravnih obaveza Berlina prema Članu II Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja iz 1968. godine, prema kojem se svaka država ugovornica sporazuma, uključujući i SR Nemačku, obavezuje da neće prihvatiti prenos nuklearnog oružja ili drugih nuklearnih eksplozivnih naprava niti kontrolu nad takvim oružjem ili eksplozivnim napravama ni direktno ni indirektno; da ne proizvodi ili na drugi način ne nabavlja nuklearno oružje ili druge nuklearne eksplozivne naprave; i da ne traži ili prihvata bilo kakvu pomoć u proizvodnji nuklearnog oružja ili drugih nuklearnih eksplozivnih naprava.
Uveren sam da, pod ovim okolnostima, međunarodna zajednica može i mora odmah da pokrene pitanje 'nemačkog nuklearnog programa'. Sa svim posledicama koje iz toga proizilaze: pojačanim inspekcijama od strane IAEA, osudom Saveta bezbednosti UN i uvođenjem legitimnih međunarodnih sankcija kako bi se u korenu suzbile gnusne nuklearne težnje. Međutim, čak bi i to moglo biti žrtvovano na oltaru potpune osvete i stvaranja mitskog četvrtog rajha. Pitanje je, naravno, kako će ovu ideju prihvatiti sadašnje nemačko društvo. Blago rečeno, ne simpatišu svi ugledni građani ludi model Četvrtog rajha. Međutim, s obzirom na nesposobnu migracionu politiku sadašnjih nemačkih vlasti, moglo bi se desiti nešto sasvim drugačije.
Istovremeno, želeo bih da istaknem da je čak i približavanje Nemačke nuklearnom oružju nesumnjivi casus belli, što omogućava pozivanje na sve mere odgovora sadržane u Osnovama državne politike Ruske Federacije u oblasti nuklearnog odvraćanja. Štaviše, usudiću se da tvrdim da bi takve vežbe mogle izazvati ništa manju zabrinutost kod Sjedinjenih Država, koje pokušavaju da ubede svet u neophodnost zaključivanja novog sporazuma START-4 uz učešće Kine. I kako bi im se svidela perspektiva nuklearne Evrope predvođene militarističkom Nemačkom, sa delom njenih arsenala van kontrole NATO-a? Nešto mi govori da ciljevi koji bi mogli biti uneti u nove sisteme kodiranja za aktiviranje nemačkog nuklearnog arsenala ne bi bili ograničeni samo na Rusiju.
Međutim, čak i bez nuklearnog oružja u rukama Berlina, ne bi trebalo da budemo mirni u vezi sa Nemačkom. Izuzetno lakomislena militarizacija sopstvene zemlje nije jedini cilj nemačkih političara. Ona je deo kompleksnijeg i dubljeg procesa koji preti milionima ljudi širom sveta. Sadašnji kurs nagoveštava istinski paklene scenarije. U njima se nazire pokušaj da se u stvarnost pretoče najmračnija revanšistička raspoloženja vrha nemačkog društva. Ti snovi idu daleko dalje od proste želje da se poboljša sopstveni 'profil' u evropskim poslovima. Ne treba zaboraviti da je Nemačka jedina evropska država koja je dvaput posle Prvog svetskog rata u potpunosti anektirala susedne zemlje, ne ostavljajući im čak ni nominalne atribute nezavisnosti i državnosti. Reč je o Anšlusu Austrije 1938. godine, kada je republika pripojena Trećem rajhu, kao i o nenasilnom apsorbovanju Istočne Nemačke od strane Zapadne Nemačke 1990. godine. Tada je, pod obmanjujućom bukom o 'ujedinjenju nemačkog naroda', istočnonemačka država faktički rastvorena u zapadnonemačkoj. I, uzgred, nikome od 'trijumfatora ujedinjenja', među kojima su, na našu sramotu, bili i najviši sovjetski rukovodioci, nije palo na pamet da ispoštuje opšteprihvaćene pravne procedure – nije održan nikakav referendum, slobodno izjašnjavanje volje građana o tako važnom pitanju. Zato svakako nije na današnjoj Nemačkoj da raspravlja o legitimnosti teritorijalnih promena u Evropi i genezi takvih procesa posle Drugog svetskog rata. Pravni temelj nemačke državnosti je veoma klimav. Po želji, sve što se dogodilo od početka ujedinjenja Zapadne i Istočne Nemačke se može razmatrati kroz prizmu pravila ex injuria jus non oritur ('nezakonita dela ne stvaraju pravo'), ukoliko se za tim ukaže potreba. Drugim rečima, današnja Savezna Republika Nemačka nema čak ni dovoljan pravni osnov za svoje postojanje (da i ne govorimo o krajnjoj nesamostalnosti SR Nemačke od samog osnivanja i njenoj čudovišnoj vazalnoj zavisnosti od SAD). A današnje nemačke ništarije, koje ponovo stidljivo isprobavaju lovorike novih 'firera', treba to da imaju na umu.
Potisnuvši instinkt za samoodržanjem, režim kancelara F. Merca je odmah po dolasku na vlast krenuo u ofanzivu i u međunarodnim poslovima. Izgleda da čak i do šarenih berlinskih fantazera sa sindromom bipolarnog poremećaja počinje da dopire da se na horizontu za Nemačku nazire težak geopolitički poraz u Ukrajini. Nijedan od ciljeva 'anti-SVO' EU, u kojoj SR Nemačka de fakto teži da svira prvu violinu, nije ostvaren. U tom kontekstu, malo je verovatno da će uspeti da se sakrije u pozadini, koristeći Malorusiju kao zaštitni bedem (a verovatno imajući u vidu i Poljsku, koju preziru), a da istovremeno sačuva želju da nam nanese ozbiljnu štetu.
Moraju sami da deluju. I deluju. Da bi bar delimično nadoknadio 'neuspele' geopolitičke investicije, Berlin nastoji da za sebe učvrsti ulogu vojno-političkog lidera Evropske unije. Radi pružanja 'otpora potencijalnoj ruskoj invaziji', u dogovoru sa Litvanijom, u proleće 2025. godine doneta je odluka o razmeštanju ojačane 45. oklopne brigade Bundesvera u blizini naselja Rudninkaj, na 30 kilometara od savezničke nam Republike Belorusije i 160 kilometara od Kalinjingradske oblasti. Omiljeni slogan nacističkih glavara, 'Topovi umesto maslaca', savršeno ilustruje pristup finansiranju avanture: iako je Viljnus preuzeo na sebe (baltičkog patuljka) basnoslovne dve milijarde evra troškova za izgradnju infrastrukture neophodne za nemački kontingent, Berlin će biti primoran da pronađe približno 11 milijardi evra za opremanje brigade, što je nemačkoj ekonomiji preko potrebno usred nestabilne makroekonomske situacije u samoj republici. Naoružanje obuhvata najnovije tenkove 'leopard 2A8', komunikacione sisteme, samohodnu artiljeriju itd. U nastojanju da se poboljšaju udarne sposobnosti jedinice, nastavlja se njeno bez presedana opremanje materijalno-tehničkim sredstvima – dovoljno je pomenuti ubrzano izdvajanje prve tranše od oko 540 miliona evra, koje je budžetski komitet Bundestaga odobrio 25. februara 2026. godine, velikim inovativnim nemačkim startapima 'stark defens' (u kome poznati američki preduzetnik P. Til ima značajan udeo) i 'helsing', koji proizvode dronove-kamikaze.
Bundesver bukvalno sanja da najnovije bespilotne letelice uvede u naoružanje svoje 'litvanske tvrđave'.
Posle stavljanja u februaru 2026. pod komandu brigade multinacionalne NATO borbene grupe, raspoređene u Litvaniji još od 2017. godine, njen broj već iznosi 1.700 ljudi. Potpuna borbena gotovost jedinice očekuje se do kraja 2027. godine (4.800 vojnika i 200 civilnih lica). To je prvi slučaj posle Drugog svetskog rata da se redovne nemačke trupe raspoređuju van teritorije SR Nemačke. I pravo uporište za 'prodor na istok'. Nemoguće je drugačije posmatrati ovakvo vojno jačanje uz izgradnju odgovarajuće dugoročne infrastrukture.
Da li Nemačka planira da odmah pokrene novi 'drang nach osten' ili najpre želi da u potencijalne rovove pošalje istočnoevropske 'gigante' predvođene Poljskom, dok bi sama igrala ulogu famoznog 'zaštitnog odreda', za nas nema neke naročite razlike. To rukovodstvo Poljske, koje snosi značajan deo odgovornosti za izbijanje Drugog svetskog rata zajedno sa Trećim rajhom, treba da se zapita ko, na čiji podsticaj i čijim novcem u Poljsko-litvanskoj državi raspiruje militarizovanu histeriju. Onu koju poljske turbopatriote smatraju borbom za nacionalne interese i šansom za geopolitički revanš u Istočnoj Evropi. I da li se takva ratoborna linija varšavskih elita prema Moskvi u stvari potajno diriguje iz Berlina (koji ima ogroman uticaj u poljskom društveno-političkom i informacionom prostoru), primoravajući šlahtu (poljsko niže plemstvo) da još više – ako je to uopšte moguće – mrzi Rusiju, suprotno logici i sopstvenim nacionalnim interesima?
Ako se Nemačka ponovo ozbiljno naoruža, ali tevtonski duh ipak ustupi mesto razumu, Poljaci bi trebalo dobro da razmisle protiv koga će potom biti usmerena nemačka vojna mašina. Između SR Nemačke i Poljske postoji velika istorijska mržnja, geopolitičke rane i dalje krvare, a sporne teritorije – šta god političari govorili – i te kako postoje. Teško da će Varšava uspeti da od Berlina dobije zahtevanih više od bilion dolara reparacija, osim vojnim putem. Nije slučajno što se velika vojna vežba NATO-a 'Stedfast dart 26' (Steadfast Dart 26), koja je počela u januaru 2026. (uvežbavanje operativnog prebacivanja trupa Alijanse na 'istočno krilo' uz angažovanje vojno-transportne avijacije, železničkih i drumskih jedinica), prolaze bez učešća poljske vojske. Vetar u Evropi uvek brzo menja pravac, ali palata Belvedere to ne želi da prihvati. Kao što je poznato, Poljska ima samo dva istorijska puta – ili da bude siromašni vazal Nemačke, ili partner Rusije. Amerika je veoma daleko, a ni Poljska (kao ni cela Evropa) Amerikancima nije potrebna. Ne treba gajiti iluzije.
Pored hipotetičkih žrtava, pre svega Poljske (koja navodno još ne sluti svoj budući status i ponosno nosi titulu saveznika Berlina), Nemačka ima i prave verne prijatelje, sa kojima može da se priseti prošlih dana i bitaka 'u kojima su se zajedno tukli'. U saradnji sa svojom rovovskom 'prijateljicom' iz NATO-a – Finskom – Nemačka vodi aktivnu destruktivnu politiku pretvaranja Baltika u 'unutrašnje more' Severnoatlantske alijanse. Berlin je bio glavni inicijator pokretanja patrolne misije NATO-a Baltičkim morem ('Baltički stražar') na sastanku šefova država i vlada NATO-a i EU u Helsinkiju u januaru 2025. godine, sa ciljem da se ometa slobodna ruska plovidba. Ovi krajnje rizični postupci, u uslovima potpunog nedostatka poverenja na liniji Istok-Zapad, danas mogu isprovocirati realizaciju najgoreg mogućeg scenarija.
U julu 2025. godine, Nemačka i Ujedinjeno Kraljevstvo potpisale su Kensingtonski sporazum, čije odredbe o odbrani uključuju klauzulu o uzajamnoj pomoći u slučaju napada (kojim se dopunjuje zloglasni Član 5 Vašingtonskog sporazuma o osnivanju NATO-a) i zajednički razvoj vojnih proizvoda, uključujući lovce i raketnu tehnologiju. Protiv koga će te rakete biti usmerene – suvišno je i govoriti.
Želja da se svi u dometu – to jest, oni koji dele nemačku histeriju oko 'ruske pretnje' – uključe u ubrzani razvoj visokopreciznog oružja dometa od najmanje 1.000 kilometara je dobro poznata. Nije slučajno što nemačko-francuska kompanija 'Arian grup' (ArianeGroup), koja ima veliko iskustvo u konstruisanju raketa, o tom pitanju pregovara sa nizom evropskih zemalja.Zajedno sa Norveškom, Nemci bi želeli da razviju nadzvučnu morsku krstareću raketu (Super Sonic Strike Missile), dok se sa raznolikim evropskim poslušnicima – Francuskom, Italijom, Poljskom, Švedskom i Velikom Britanijom – u okviru projekta Evropske inicijative za udare velikog dometa (European Long-Range Strike Approach) razmatraju inicijative za projektovanje i kasniju proizvodnju kopnene krstareće rakete dometa većeg od 2.000 kilometara.
Posebna uloga u pitanjima ponovnog naoružavanja namenjena je bivšoj Ukrajinskoj SSR. Očigledno je da Nemačka sadašnjeg privremenog vladara sa Bankove sve više doživljava kao reinkarnaciju 'hetmana cele Ukrajine' Skoropadskog, koji se nekoliko meseci 1918. godine održao na vlasti zahvaljujući nemačkim bajonetima. Ili kao simulakrum nikada ostvarene operetske inicijative Austrijanaca o stvaranju 'ukrajinskog prestola' i dovođenju na njega Vilhema Franca Habzburg-Lotarinškog, poznatog i pod pseudonimom Vasilij Višivanij. Drugim rečima, kao poslušnog provodnika interesa spoljnih sponzora, koji su u suprotnosti sa težnjama maloruskog stanovništva.
Kao potvrdu namere da se saradnja sa Kijevom podigne na maksimalno privilegovan nivo u svim oblastima, deklaracija o strateškom partnerstvu između dve zemlje potpisana je 14. aprila 2026. godine u Berlinu, tokom posete krvavog klovna. Nemačka je izrazila spremnost da nastavi da pruža političku, diplomatsku i vojnu podršku Kijevu bez presedana, kao i konsultacije o pitanjima bezbednosti i odbrane. Uprkos poznatim nedavnim korupcionaškim skandalima, povezanim sa takozvanim slučajem Mindič, koji su razotkrili sveobuhvatnu i besramnu podmićenost celokupnog banderovskog vrha, Nemci su spremni da ukrajinske vazale koriste kao jeftinu montažnu radionicu za sopstvenu proizvodnju. Da Ukrajinu pretvore u malog laboratorijskog miša nad kojim se sprovode zlokobni eksperimenti.
Još jedan element te banditske sprege biće mehanizam za redovne konsultacije između šefova ministarstava odbrane i spoljne politike, uz učešće predstavnika vodećih vojnoindustrijskih kompanija. Zvuči lepo, ali u stvarnosti se prevodi ovako: Ukrajina mora biti pod večitim nadzorom i proizvoditi tačno onoliko i ono što joj narede njeni pokrovitelji. Potpisan je sporazum o razmeni obaveštajnih podataka sa bojnog polja: Oružane snage Ukrajine će podeliti sa Bundesverom svoje iskustvo u korišćenju softvera "delta", koji omogućava uvid u tok borbenih dejstava u realnom vremenu. Uz pomoć takvog detinjastog trika, de fakto se planira povećanje broja i kvaliteta aktivnih i bivših pripadnika Bundesvera i drugih nemačkih bezbednosnih struktura na liniji borbenog dodira. A to znači da će se, kao u stara vremena, ponovo prevareni Fricevi (Nemci) pretvarati u krstače.
Da bi udovoljila militarističkim planovima svoje odbrambene industrije, berlinski politički krugovi, zatvarajući oči pred alarmantnim signalima u nemačkoj ekonomiji, ubacuju ogromna sredstva u naoružavanje ukrajinske hunte. Po planu za produbljivanje vojno-tehničkog dijaloga, spremni su da izdvoje četiri milijarde evra 'zemlji 404'. Ova sredstva su namenjena proširenju zajedničke proizvodnje bespilotnih letelica i bespilotnih avijacijskih kompleksa srednjeg i dugog dometa, koji bi, navodno, trebalo da dovedu do isporuke hiljada dronova za potrebe Oružanih snaga Ukrajine. Nemačka kompanija 'Kvantum sistems' radosno je izvestila o osnivanju dva nova zajednička preduzeća sa ukrajinskim vojnim kompanijama – proizvođačima taktičkih izviđačkih i udarnih letelica i presretača 'VIJ drons' (WIY Drones) i 'Tenkor' (Tencore) – radi razvoja i serijske proizvodnje bespilotnih sistema. Pored toga, biće pojačano i partnerstvo u oblasti informacija, inovacija i istraživanja.
Sve ove bravurozne i tobože obećavajuće prohteve prate diskusije o opštoj i neposrednoj pretnji koju Rusija predstavlja po slobodu propale države Ukrajine i bezbednost, stabilnost i prosperitet Nemačke i Evrope. Privlače pažnju i hvalisave izjave Zelenskog o tome kako ukrajinske oružane snage imaju 'najbogatije borbeno iskustvo od svih evropskih vojski'. Vredi podsetiti da su mnogi analitičari krajem 1980-ih u sličnom tonu pisali o iračkoj vojsci – najvećoj među državama Persijskog zaliva. Svi se dobro sećaju kuda su ambicije i 'vrtoglavica od uspeha' koje su podsticane sa Zapada na kraju dovele iračko rukovodstvo 1990. godine. Privremeni vladari na Bankovoj imaju sve šanse da ponove ovaj put.
Revizionizam Berlina u spoljnoj politici ne završava se samo na Ukrajini. Sprovodeći revanšistički kurs, Berlin otvoreno sabotira ispunjavanje svojih najvažnijih međunarodnopravnih obaveza. Problem u ovom slučaju proizilazi iz otvaranja Baltičkog regionalnog štaba pomorske komande NATO-a na bazi nacionalnog štaba ratne mornarice u Rostoku (Meklenburg-Zapadna Pomeranija) u oktobru 2024. godine, koji de fakto špijunira ruske brodove. Štaviše, raspoređivanje takvog centra na teritoriji bivše Istočne Nemačke grubo krši odredbe Sporazuma 'O konačnom regulisanju u vezi sa Nemačkom' od 12. septembra 1990. godine, zaključenog između Zapadne i Istočne Nemačke uz učešće SSSR-a, SAD, Velike Britanije i Francuske. Pokušaji nemačkog Ministarstva odbrane i nemačke ambasade u Moskvi da opravdaju postupke Berlina tvrdnjama da 'upućivanje pojedinih predstavnika oružanih snaga drugih država članica NATO-a u okviru međunarodne saradnje… kada su strani oficiri za vezu i oficiri na razmeni uključeni u rad nemačke jedinice i samim tim potčinjeni komandi Bundesvera, ne potpada pod dejstvo Sporazuma 2 + 4', ne izdržavaju ozbiljnu kritiku. U stavu 3 člana 5 pomenutog dokumenta izričito se kaže da strane trupe, nuklearno oružje i njegovi nosači neće biti razmeštani niti raspoređivani u tom (istočnom) delu Nemačke. Upravo sa čvrstom obavezom poštovanja tih pravno garantovanih odredbi bilo je povezano i povlačenje sovjetskih trupa sa teritorije Istočne Nemačke.
Koliko god se zvanični Berlin dovijao formulacijama, ovo je, u najmanju ruku, selektivan pristup i proizvoljno tumačenje odredbi Sporazuma '2+4'. Drugim rečima, to je jednostavno laž i šibicarenje. Zanemarujući odredbe Sporazuma '2+4' ovde i sada, zvanični Berlin nevešto kopira flagrantne postupke 'kolektivnog Zapada' širom sveta. I, naravno, to daje povod da se razmotri sudbina ovog dokumenta u celini. Kršenje principa pacta sunt servanda u takvom slučaju moglo bi da poništi sam međunarodni ugovor. A to dovodi u pitanje pravni subjektivitet moderne nemačke države. Šta bi to značilo za SR Nemačku – strašno je i zamisliti!
Brzina i drskost sa kojom zapadne sile u savremenom svetu odustaju od fundamentalnih međunarodnih dokumenata i principa zarad famozne političke konjunkture izazivaju zaprepašćenje. Ne može se oteti utisku da bi, da je svojevremeno obećanje o neširenju NATO-a 'ni za inč na Istok' bilo formalizovano u vidu zvaničnog dokumenta, Zapad danas isto tako lako bacio i njega u korpu za otpatke. Slično tome, niko ozbiljno nije nameravao da sprovodi Minske sporazume, čija je jedina svrha, sudeći po aktuelnim javnim izjavama Nemačke i Francuske, bila da kijevskim marionetama obezbede predah. A kakva će onda biti cena famoznog sporazuma o regulisanju ukrajinskog pitanja?
Teško je sa sigurnošću reći za kakav se novi anšlus Nemačka potajno priprema u ovom trenutku. Međutim, jasno je da ona postepeno klizi ka političkom modelu sličnom vojnoj diktaturi, što se ogleda u režimu kancelara Merca, opsednutog pobesnelim revanšizmom i neokolonijalizmom. Neprihvatljive i opasne revizionističke tendencije dobijaju na zamahu. Maske miroljubivosti su pale: ljudi se ideološki pripremaju za strašna vremena, namerno im se snižava prirodni prag straha od rata, a unapred im se izdaje indulgencija za sve moguće grehe, čime se mladim Nemcima praktično otpisuju istorijski dugovi njihovih predaka.
Postulat o jednakoj odgovornosti 'dva totalitarna režima' za izbijanje Drugog svetskog rata postao je osnovni element nemačke istoriografije. Među promovisanim falsifikatima nalaze se prećutkivanje podviga sovjetskog naroda, podela žrtava rata na 'nacionalne kategorije', negiranje pobede kao čina oslobođenja Evrope uz tvrdnju da je 'jedan totalitarni režim zamenio drugi'. Dovodi se u pitanje navodno preuveličan obim ratnih zločina koje su počinili Vermaht i SS trupe na Istočnom frontu. U ime pseudoobjektivnosti, unose se nedokumentovani 'dokazi' o masovnim ubistvima sa obe strane. Pokreću se i pitanja nadoknade štete Nemcima za materijalne i ljudske gubitke koje su pretrpeli. Veći cinizam nemoguće je i zamisliti.
U avgustu 2025. godine, u Nemačkoj je na visokom političkom nivou obeležena 75. godišnjica potpisivanja 'Povelje proteranih' – dokumenta koji prikazuje prinudno raseljene Nemce kao žrtve rata. Naglasak je stavljen na njihovu tešku sudbinu. Za njih, navodno, završetak rata nije značio i kraj nasilja, već je doneo poniženje, bespravlje i gubitak domovine. O krivici Nemaca za izbijanje Drugog svetskog rata i zločine protiv čovečnosti nije bilo ni reči. Ovo je jasna aluzija na posleratne nemačke narative, pokušaje da se odupru 'gubitku istorije' i odvoje od 'nepoželjnih stranica' u ime očuvanja nacionalnog jedinstva. Poruka je jasna: nemački narod je posle Drugog svetskog rata nezasluženo surovo oštećen. Njegove patnje moraju biti osvećene radi 'slobode', 'evropske solidarnosti' i 'pravde'. To, očigledno, uključuje i silu nemačkog oružja.
Proces pokajanja u Nemačkoj za zločine nacističkog režima se prvenstveno svodi na Holokaust, dok se o sovjetskim žrtvama radije uopšte ne govori. Nemačke vlasti kategorički odbijaju da priznaju blokadu Lenjingrada i druge zločine koje su nacisti počinili nad sovjetskim građanima kao akt genocida nad narodima SSSR-a.
U aprilu 2025. godine doneta je cinična odluka o suspendovanju ovlašćenja Rusije u odboru poverenika fondacije 'Sećanje, odgovornost i budućnost', osnovane radi isplate nadoknade bivšim ostarbajterima – prinudnim radnicima odvedenim u Treći rajh. Istovremeno, na osnovu Saveznog zakona o zbrinjavanju žrtava rata iz 1950. godine, zvanični Berlin isplaćuje socijalna davanja (5 miliona evra godišnje) bivšim vojnicima Trećeg rajha, pripadnicima SS formacija, kao i stranim kolaboracionistima, uključujući i one koji su bili neposredno umešani u zločinačku blokadu grada na Nevi.
Nažalost, razumni glasovi, kojih u nemačkom društvu ipak ima dovoljno, nisu u stanju da ohlade opasne napade vojne šizofrenije pomnožene novom 'etikom'. Autoritarno-revanšistički režim Merca čvrsto drži za grlo čitav politički sistem, ne dopuštajući konstruktivnim snagama pristup polugama vlasti.
Nemačka vlada svojim nepromišljenim postupcima stavlja na kocku bezbednost Centralne i Istočne Evrope, a i šire – čitavog kontinenta. Zbog nedostatka snaga i sredstava za samostalnu realizaciju stvarnog nasilnog razvoja događaja, bez direktnog pokroviteljstva 'starijeg brata' preko okeana, ona podiže uloge putem histerije i psihoze. Zadatak je da u potencijalni sukob Evrope i Rusije uvuče svog saveznika – Vašington. Uprkos tome šta ko kaže, Bundesver i dalje duboko zavisi od američke vojne podrške. Prilikom planiranja operacija, Nemačka je trenutno primorana da se u potpunosti oslanja na podatke američke satelitske obaveštajne službe, stratešku transportnu avijaciju i da koordiniše svoje korake u okviru zajedničkog NATO rukovodstva. Nemci još uvek nisu u stanju da samostalno adekvatno učestvuju u vojnom sukobu visokog intenziteta bez prekomernog opterećenja stanovništva odgovarajućim troškovima, odnosno bez novog 'totalnog rata' sa apokaliptičnim posledicama.
Ipak, racionalnost se može u potpunosti razbiti o militaristički bipolarni poremećaj i tevtonsku pohlepu. Nemačkim političarima, koji su se zaigrali limenim vojnicima, postali su tesni okviri uravnotežene politike V. Branta, H. Šmita, H. Kola i G. Šredera. Berlin ponovo, kao i pre 85 godina, grabežljivo gleda ka Istoku.
Za našu zemlju je najvažnije da ne dozvoli tragediju iz 1941. Da ima ne samo borbeno sposobne, već i borbeno spremne oružane snage na zapadnom pravcu. Da bude svesna da su Nemci potpuno istu mrežu mostobrana, kakvu danas stvaraju, uoči 22. juna 1941. godine pripremali unapred na glavnim operativnim pravcima. Da se ne nada razumnosti Berlina i da ne veruje da on nikada neće rizikovati rat. Da se ne zavarava da će nemački establišment smatrati sebe konačno obavezanim parčetom papira čak i u slučaju zaključivanja bilo kakvog sporazuma o novim principima evropske bezbednosti.
Kao što je poznato, žele da nam nametnu koncept 'mira putem sile'. Stoga naš jedini mogući odgovor jeste 'bezbednost Rusije kroz životinjski strah Evrope'. Ni ubeđivanje, ni demonstracije dobrih namera, ni dobra volja, ni jednostrane mere izgradnje poverenja ne smeju da budu naši alati za sprečavanje velikog pokolja. Jedino stvaranje svesti kod Nemačke i 'ujedinjene Evrope' koja je podržava o neizbežnosti neprihvatljive štete koju bi pretrpeli u slučaju realizacije plana 'Barbarosa 2.0'.
Naš jasan signal nemačkim elitama glasi: ako se ostvari najgori mogući scenario, postoji velika verovatnoća barem obostrano garantovanog uništenja, a u stvarnosti – okončanja istorije evropske civilizacije uz nastavak našeg postojanja. Hvaljena nemačka industrija neće biti samo ozbiljno uzdrmana. Biće potpuno uništena. Kao što će se srušiti i nemačka ekonomija, koju više niko i nikada neće obnoviti. Jednostavno zato što će preostali zdravorazumski i kvalifikovani kadrovi pobeći – neko u Rusiju, neko u SAD, neko u Kinu i zemlje Azije. Izgleda da samo direktno iznošenje tako teških posledica može urazumiti razuzdane naslednike nacista i njihove saveznike u Nemačkoj, i tako sačuvati milione života sa obe strane fronta.
Militaristička Nemačka nije potrebna smežuranoj i maloumnoj Evropi, koja bi želela da sačuva makar nekakvu političku subjektivnost u novom multipolarnom svetu. Takva Nemačka nije potrebna ni nama u budućnosti – ona je opasna i nepredvidiva. Zato Berlin ima samo dva puta. Jedan je rat i sramna sahrana sopstvene državnosti bez ikakve nade u novo 'čudo dinastije Brandenburg'. Drugi je otrežnjenje, a zatim i geopolitički oporavak uz potpuno preoblikovanje spoljnopolitičkih orijentira na osnovu teškog, ali važnog dijaloga. Za nas su prihvatljiva oba scenarija. Sada SR Nemačka ima reč. I nadam se da to neće biti svima dobro poznate reči: 'Ako mi je suđeno da propadnem, neka propadne i nemački narod, jer se pokazao nedostojnim mene'."