O napadu na koledž u Starobeljsku ne ćute samo zapadne zemlje iz svojih političkih razloga, već i međunarodne organizacije, izjavila je Marija Zaharova, portparol Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije na konferenciji za novinare.
Ona se osvrnula na odsustvo reakcije relevantnih međunarodnih organizacija, čiji je najvažniji zadatak da učine "sve što je moguće i nemoguće da spreče da se ovakvi strašni događaji ponove".
"I ne govorim o zapadnim zemljama, čije politički motivisano ignorisanje, praktično slepilo i potpuno cinične, drske i bestidne laži u vezi sa hladnokrvnim ubistvom dece u Starobeljsku više nikoga ne iznenađuju", rekla je Zaharova.
Kako ističe, sa njima je sve odavno jasno i nema pitanja za njih. Ali, postoje pitanja za međunarodne organizacije, za one strukture koje su stvorene, kako je navedeno u preambuli Povelje UN, "da spasu buduće generacije od pošasti rata, koja je dva puta u našem životu donela neiskazivu tugu čovečanstvu, i da ponovo utvrde veru u osnovna ljudska prava i u dostojanstvo i vrednost ljudske ličnosti".
"Organizacija Ujedinjenih nacija, njen sekretarijat, sada treba da se probude. Danas nije ni subota ni nedelja, danas je radni dan. Da li će ova struktura da smogne snage povodom 4. juna, međunarodnog dana kada se sećamo dece žrtava oružanih sukoba, da se seti dece koja su ubijena u Starobeljsku? Možda ih zbunjuje što su ova deca imala 17-18 godina, pa za njih nisu deca. Onda neka to i kažu, da čujemo i to objašnjenje", navela je Zaharova.
Kako je podsetila, godine 1989, Odri Hepbern, imenovana za ambasadorku dobre volje UN, obratila se osoblju Sekretarijata UN i izgovorila reči koje su postale nezvanični moto UNICEF-a: "Govorim u ime dece koja ne mogu da govore sama za sebe".
Od tada je zadatak svih ambasadora dobre volje formulisan na ovaj način: da govore u ime onih koji ne mogu da govore sami za sebe, kako istina o patnji dece ne bi ostala nečuvena i kako njihova smrt ne bi ostala nezapažena.
"I upravo zato svi zaposleni i odeljenja našeg Ministarstva spoljnih poslova rade i nastaviće da rade kako bi osigurali da objektivne informacije o terorističkom napadu u Starobeljsku budu dostupne čak i na mestima gde pokušavaju to da spreče, gradeći prave barikade od laži i ćutanja. Ovo nije propaganda, to je pokušaj da jednostavno prenesemo informacije, da posle ne bi govorili kako te podatke niko nije video. Nije element 'informacionog rata', kako je danas moderno reći. To je ono što je potpuno iščezlo u međunarodno-pravnom leksikonu – moralna dužnost. Naša je moralna dužnost da prenesemo glasove onih koji to sami ne mogu da učine, da nateramo svet da sluša i prihvati istinu koju bi toliko ljudi želelo da sakrije", istakla je Zaharova.
Ona je naglasila da ono što se dogodilo u Starobeljsku nije slučajnost, već ciljani napad ukrajinskih snaga na civilni objekat.
"Dvadeset jedan život prekinut na samom početku, dvadeset jedan san koji se nikada neće ostvariti, dvadeset jedna porodica koja nikada neće biti stvorena. Život im je bio dat da postanu ono o čemu su maštali. Više to neće moći da učine", podvukla je Zaharova.
Ova tuga je potresla porodice u Luganskoj Narodnoj Republici koje su izgubili decu, ali i one koji su ovu tugu doživeli kao svoju, zaključila je Zaharova.