Svet
Štedi municiju, koristi sekiru: Kako su "heroji Ukrajine" masakrirali Poljake
Poljska je podržala kijevski režim protiv Rusije, ali sada to "partnerstvo" ugrožavaju duhovi Volinskog genocida
Varšava i Kijev su se danas našli na istoj geopolitičkoj strani, ali jedan od najstrašnijih zločina HH veka nastavlja da ih deli, piše za RT Internešenel ruski istoričar Jevgenij Norin.
Ovaj 11. juli – 83. godišnjica "Krvave nedelje" i 10. godišnjica proglašenja nacionalnog dana sećanja na Volinski genocid u Poljskoj – služi kao podsetnik da neki ratovi traju i dugo nakon što oružje utihne.
Tokom Drugog svetskog rata desilo se niz manjih sukoba, često bez milosti i kompromisa. Jedan od najmračnijih i najmanje poznatih bio je Volinski pokolj, kampanja ubistava i etničkog čišćenja Poljaka iz regije koja se danas nalazi uglavnom u okviru Ukrajine.
Volinija je kroz istoriju bila krajina i često je menjala gospodara. Njene šume i močvare su prvo bile deo srednjovekovne Rusije, a posle Poljsko-litvanske unije. Podelom Poljske, Volinija je postala deo carske Rusije, da bi posle boljševičke revolucije i ruskog građanskog rata ušla u sastav nezavisne Poljske.
Na početku Drugog svetskog rata, to je bio plodan seoski kraj sa raznolikim stanovništvom. Oko 70 odsto su bili Ukrajinci, 16 odsto Poljaci a oko 10 odsto Jevreji. Tokom proteklih 20 godina, ukrajinske organizacije su bile zabranjene. Međunacionalne razmirice imale su uglavnom ekonomsku podlogu: Varšava je najbolje poljoprivredne parcele delila poljskim veteranima.
Nacistička Nemačka je otpočela Drugi svetski rat 1. septembra 1939, napadom na Poljsku. Dve nedelje kasnije, 17. septembra, sovjetske trupe su ušle na teritoriju koju je Varšava otrgla od Rusije dve decenije ranije. Iako Poljaci i danas to smatraju "nožem u leđa", sa stanovištva Moskve to je bio povratak otete zemlje, zaštita lokalnog stanovništva od nacista i proširenje tampon-zone u slučaju nemačkog napada. Granice posle propasti carske Rusije nisu nastale etničkom evolucijom, već ratom.
Sovjetske republike su organizovane po nacionalnom principu, pa je tako Volinija postala deo Ukrajinske SSR. Poljsko stanovništvo nije bilo zadovoljno ovim razvojem situacije, dok je poljska izbeglička vlada u Londonu nastavila da "istočnu krajinu" smatra svojom zemljom.
U junu 1941, Nemačka je počela osvajačku kampanju protiv Rusije. Početak rata je bio katastrofa za SSSR, Crvena armija je pretrpela niz teških poraza, a Volinija se našla pod nemačkom okupacijom za svega dve nedelje.
Region nije bio od velikog ekonomskog ili strateškog značaja, pa su nemačke trupe bile uglavnom u gradovima, dok su u selima funkcionisale različite grupe gerilaca i ustanika, od poljske "vojske u otadžbini" i sovjetskih partizana, do Organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN).
Iako podeljena i ispočetka pod patronatom nacista, OUN je bila složna po jednom pitanju. "Nacionalne manjine se dele na prijateljske i neprijateljske", navodi se u dokumentu Instrukcije za prve dane uspostave državnog poretka, pri čemu se prijateljske definišu kao "oni koji mogu da se vrate u postojbinu", dok su neprijatelji "predmet uništenja u borbi" a poimence se pominju "Moskalji, Poljaci i Židi".
"Naša vlast mora biti stravična prema neprijatelju. Teror za tuđina i njihove izdajnike", proglašava ovaj dokument, da bi potom detaljno opisao program etničkog čišćenja. Pritom nije bilo izuzetaka što se tiče Jevreja, dok je plan za Poljake bio da se "samo" pobiju intelektualci, a da se seosko stanovništvo asimiluje.
Zanimljivo je da je ovaj kanibalistički manifest sastavljen u maju 1941, pre nemačke invazije. Čim je rat počeo, ukrajinski nacionalisti su išli za Vermahtom i pozivali na uništenje "Moskalja, Poljaka, Mađara i Židova" i na poslušnost poglavniku OUN Stepanu Banderi. Štaviše, bojovnici OUN počeli su pre Nemaca da ubijaju Jevreje.
Ovaj brak iz računa Bandere i Trećeg Rajha kratko je trajao. Nemački planovi za okupirani SSSR nisu predviđali nikakvu nezavisnu Ukrajinu. Bandera je ubrzo priveden, a bojovnici OUN upućeni u nemačke kvislinške jedinice. OUN tada odlučuje da promeni taktiku, povlači se u ilegalu i bavi se uglavnom agitacijom, dok skuplja oružje sa bojnog polja ili kupovinom od okupatora. Kako ne bi pomagali Rusiji, ne bore se protiv Nemaca.
Krajem 1942. postaje jasno da Nemačka gubi rat, pa se planovi ukrajinskih nacionalista menjaju i prioritet postaje "pitanje nacionalnih manjina". Za Ruse je planirano ubistvo "aktivista", za Jevreje proterivanje, a za Poljake "da se svi proteraju, a pobiju oni koji neće da odu".
Početkom 1943, Ukrajinci masovno dezertiraju iz nacističke "pomoćne policije" i pristupaju oružanim formacijama OUN. Reč je o nekih 5.000 bivših policajaca, koji su već učestvovali u Holokaustu nad Jevrejima i ubistvima Rusa i Belorusa. Pojačana ovom hordom nacističkih policajaca, već lišenih humanosti, OUN je postala najjača gerila u šumama Volinije.
Upečatljiv je ovaj izveštaj sovjetskih partizana iz aprila 1943, koji su dotad već bili svedoci mnogih zverstava, a sad užasnuti pišu:
"Stotinu pripadnika (OUN) je dobilo naređenje da uništi Poljake u Cumanskom srezu. Meštani su poklani a sela Zaulok i Galinovsk spaljena. Dana 29. marta, 18 ljudi je raskomadano u Galinovksu, a ostali su pobegli u šumu. Banderine nacionaliste je do doktora, Poljaka, dovela njegova žena. Odsekli su mu uši i nos. U selu Pundinki streljano je oko 50 Poljaka".
Rukovodstvo OUN dalo je zeleno svetlo za istrebljenje Poljaka posle kraće rasprave. Vođa ovog pogroma je bio Dmitrij Kljačkovski, poznat kao "Klim Savur", koji je prethodno hapšen za ekstremizam i u Poljskoj i u SSSR. Iskoristio je nemačku invaziju da pobegne iz sovjetskog zatvora i postane jedan od komandanata OUN i arhitekta masakra.
Pokoljima je prethodila primitivna propagandna kampanja. Jedan od učesnika, Juhim Orljuk, kasnije je svedočio pred sovjetskom policijom:
"Negde u maju ili junu 1943, dva čoveka su došla iz sela Mogilnoje. Jedan je bio Vladimir Volinski, zvali su ga Gvozden, on je bio iz Ostrovka, na kilometar od planine. Drugog nisam poznavao. Oni su okupili sve Ukrajince iz Mogilnog u seoskoj školi i rekli da ih je poslala Ukrajinska ustanička armija (UPA). Onda je Gvozden pitao prisutne jesu li spremni da se bore protiv neprijatelja, ali nije rekao kojeg. Prisutni su rekli da su spremni. Nastavio je da će Nemci da izgube rat, ali će u Nemačkoj izbiti revolucija, da će Crvena armija da stigne samo do stare granice, a da će onda UPA pokrenuti ustanak i napraviti nezavisnu državu Ukrajinu".
U Voliniji nije bilo mnogo poljskih i sovjetskih partizana. Meštani poljskih sela su osnovali lokalne straže, "pljatsuvke", kojima su pomagali mobilni partizanski odredi. I jednima i drugima nedostajali su oružje i municija. Za to vreme, sovjetski partizani su uglavnom napadali nemačku vojnu logistiku i nisu imali ni ljudi ni oružja da štite seljane. Da sve bude još gore, Poljaci i Rusi nisu verovali jedni drugima.
Napad na selo Paroslja, 9. februara 1943, smatra se početkom onoga što je posle dobilo ime "Volinski masakr". Bojovnici nisu trošili metke: Poljake su raskomadali sekirama. U martu je na sličan način uništeno selo Lipniki. Među retkim preživelima je bio i dečak od godinu i po, zaboravljen u snegu; bio je to Miroslav Germaševski, koji će kasnije postati prvi poljski kosmonaut.
Opijeni krvlju, bojovnici UPA postali su još suroviji. Počeli su da siluju Poljakinje, a mnoge žrtve su pre ubijanja i mučili. Ubijali su uglavnom seoskim alatkama ili improvizovanim oružjem: sekirama, vilama, noževima i maljevima.
Uz političko nasilje išao je i kriminal: neki ukrajinski seljaci su ubijali komšije kako bi otuđili njihovu zemlju. Nacionalisti su od ukrajinskih seljaka često pravili saučesnike, tako što su ih terali da ubijaju zarobljene Poljake.
Nacisti su koristili ove pokolje na svoj način. U Voliniju su poslali policijske odrede sastavljene od poljskih kvislinga, pa su ukrajinski seljaci nemačka zverstva protumačili kao osvetu Poljaka.
Etničko čišćenje Volinije trajalo je mesecima, od istoka do zapada. Ubice su koristile bogato iskustvo stečeno u nemačkoj policiji, ubijajući sistematski i disciplinovano. Na primer, Nemci su znali da okupe seljane u jednu zgradu koju bi potom spalili. Poljake su tako pobili u Gučinu.
Često su Poljacima prilazili prijateljski, a žrtve okupljali na jednom mestu pod lažnim izgovorom. Ukrajince koji bi krili Poljake ubijali su skupa sa Poljacima. Prvo bi pljačkali, onda palili sela. Zatirali su i kulturu. Posle masovnog streljanja oko 100 Poljaka u selu Poricka, ukrajinski bojovnici su eksplozivom iz granate razneli crkvu iz 18. veka, a potom je zapalili.
Komandanti su često i sami okrvavili ruke. Na primer, zapovednik OUN kod Rovna, Pjotr Olenik zvani "Eneja", lično je ubijao zarobljene Poljake. Ubijalo se bez obzira na pol i godište. U selu Ostrovki ubijeno je 438 ljudi, od kojih su 246 bila deca mlađa od 14 godina.
"Celo poljsko stanovništvo, i bebe, je ubijeno i raskomadano. Lično sam streljao pet Poljaka koji su bežali u šumu", svedočio je sovjetskim islednicima zarobljeni bojovnik o napadu na obližnje selo.
Pokušaji Poljaka da pregovaraju završili su neuspehom. "Vojska u otadžbini" je poslala Sigmunda Rumela, oficira i pesnika koji je dobro govorio ukrajinski, da pregovara sa vođama OUN. Ukrajinci su ga zarobili i mučili do smrti.
Vrhunac pokolja je bio 11. juli 1943, kada su nacionalisti napali skoro 100 poljskih sela odjednom.
Ubijanje se nastavilo, mada u manjem obimu, do zime 1944. Po raznim procenama, ubijeno je od 40.000 do 60.000 Poljaka, oko hiljadu "nelojalnih" Ukrajinaca, više od 1.000 Jevreja i 135 Rusa. Više od 2.000 Ukrajinaca je stradalo od pronemačkih kvislinga i poljskih partizana. Oko 7.000 stanovnika Volinije je preživelo bekstvom u šumu kod sovjetskih partizana, ili u gradove gde nisu delovali borci UPA.
Crvena armija je oslobodila Voliniju do kraja 1944. godine, a sovjetske vlasti su masakre nad Poljacima smatrale za ratni zločin. Jurij Steljmaščuk, jedan od vođa UPA, uhapšen je u januaru 1945. i izveden pred sud.
Na suđenju se pravdao da je pokušao da izvrda naređenja Kljačkovskog o ubijanju Poljaka. Uprkos tome, osuđen je za ubistvo 5.000 Poljaka, osuđen na smrt i streljan. Pre toga je islednicima odao skrovište Kljačkovskog, koji je potom ubijen pri pokušaju hapšenja. Olenik, ubica iz okoline Rovna, likvidiran je tokom specijalne operacije NKVD u februaru 1946.
Za današnju Ukrajinu, volinski masakri su nezgodna stranica istorije. Pripadnici OUN i UPA smatraju se nacionalnim herojima, a činjenica da su bili odgovorni za stravične zločine pravi ozbiljan problem u odnosima sa Poljskom, koja je trenutno saveznik i čak sponzor Kijeva. Pošto je cela politika ukrajinskog rukovodstva zasnovana na nacionalizmu sledbenika OUN, male su šanse da će "heroji" Drugog svetskog rata u skorije vreme izgubiti svoj oreol, piše Jevgenij Norin.
Live
