Kraj nacističke plime: Godišnjica pobede kod Kurska

U leto 1943. godine, nacistička Nemačka pokrenula je ofanzivu na istočnom frontu, sa nadom da će zadati odlučujući udar Crvenoj armiji. Plan je bio da se najnovijim tenkovima i elitnim SS divizijama kod Kurska opkoli veliki broj sovjetskih vojnika, čime bi Vermaht povratio stratešku inicijativu izgubljenu u Staljingradu.

Nacistička najezda dosegla je svoj vrhunac 12. jula kod mesta Prohorovka, u Belgorodskoj oblasti. Dalje nisu prošli. Od tog dana, Hitlerove armije su se borile ne da pobede, nego da izgube sporije, piše za RT Internešenel ruski istoričar Maksim Semjonov.

Kada se krajem februara 1943. godine feldmaršal Fridrih fon Paulus predao u Staljingradu, sa smrznutim ostacima svoje 6. armije, nestao je mit o nemačkoj nepobedivosti. Crvena armija je krenula u kontraofanzivu prema Kursku i Voronježu, a put do Dnjepra je izgledao otvoren.

Onda je u martu nemački maršal Erih fon Manštajn pokrenuo snažan kontraudar i za svega par dana zauzeo Harkov i Belgorod. Kada se front stabilizovao, ostala je "Kurska izbočina", širine 200 km i dubine 150 km. 

Bitka za Staljingrad – istinska prekretnica Drugog svetskog rata

Vrhovna komanda Vermahta već je sumnjala u dugoročne šanse za pobedu, jer su Britanci i Amerikanci već uspeli da nemačko-italijanske snage isteraju iz severne Afrike. Adolf Hitler je, međutim, bio ubeđen da jednom velikom pobedom na istoku može da preokrene tok rata. Smatrao je da je Crvena armija iscrpljena i ranjiva u poluokruženju kod Kurska i da će se raspasti pod silinom nemačkog udara, koji je nazvan "Operacija Citadela".

Ideja je bila da se istovremeno udari sa severa i juga. Na severu, kod Orjola, bio je general Valter Model sa 9. armijom. Na jugu, kod Belgoroda, stajala je 4. oklopna armija Hermana Hota i udarna grupa pod komandom Vernera Kempfa.

Uprkos upozorenjima da je element iznenađenja izgubljen, Hitler je insistirao da se svi nemački resursi stave u službu ofanzive kod Kurska. Bila je to najveća koncentracija nemačkih tenkova na istočnom frontu tokom celog rata.

Zahvaljujući partizanima i izviđačima, Crvena armija je imala potpunu sliku nemačkih priprema. Sovjetska vrhovna komanda, Stavka, znala je da je napad neminovan. Pitanje je bilo samo kako ga dočekati. Na kraju je pala odluka da se izdrži prvi udar a onda krene u kontranapad.

Na južnom delu izbočine, Voronješki front generala Nikolaja Vatutina spremao se za Hota i Kempfa. Na severu, Centralni front maršala Konstantina Rokosovskog stajao je naspram Modela. Iza njih je u rezervi bio Stepski front generala Ivana Konjeva, spreman za pokret kada dođe vreme.

Crvena armija imala je 1,3 miliona vojnika, 3.400 tenkova i samohodnih topova, 20.000 komada artiljerijskog oruđa i skoro 3.000 aviona. Naspram njih je bilo 900.000 Nemaca sa oko 2.700 tenkova, i nešto manje artiljerije i avijacije. 

Nemci su za "Citadelu" spremili elitu Vermahta: 281 "tigra", 219 "pantera" i 90 samohotki "ferdinand", sa teškim topovima od 88 milimetara i oklopom koji sovjetski protivtenkovski topovi nisu mogli da probiju. Upotrebljeni su i prvi dronovi-kamikaze, teledirigovani guseničari "borgvard 4" za čišćenje minskih polja.

Napad je počeo u zoru 5. jula artiljerijskom pripremom. Modelova 9. armija snažno je udarila na sovjetsku 15. i 81. diviziju. Ali nije sve išlo po planu. Sovjetska artiljerija odgovorila je razornim kontraudarima. Nemačka inženjerija nije uspela da očisti prolaze kroz minska polja. Teški "ferdinandi" su se zaglavili na otvorenom. Do kraja prvog dana, ostalo je upotrebljivo samo 12 od 45 vozila. Nemci su uspeli da probiju prvu liniju fronta – da bi odmah naleteli na drugu.

Na železničkom čvorištu Poniri, 307. sovjetska divizija je tri dana držala odbranu protiv četiri nemačke divizije: jedne oklopne i tri pešadijske. Kolona od 150 nemačkih pancera je probala da zaobiđe Ponire i upala u sovjetsku klopku: sa tri strane je tukla artiljerija, a odozgo avijacija. Zaglavljene nemačke "ferdinande" je uništavala pešadija Molotovljevim koktelima.

Do 10. jula je bilo jasno da je severni krak "Citadele" gotov. Modelova armija je izgubila dve trećine tenkova a napredovala je samo 12 kilometara. Već 12. jula je Crvena armija pokrenula kontranapad i naterala Nemce na povlačenje.

Istog dana, najveća tenkovska bitka u istoriji odigrala se na jugu.

Pakao kod Prohorovke

Dok je Model imao problema na severu, Manštajnu je išlo nešto bolje. Posle sedam dana teških borbi, njegovi panceri su se probili čak 35 kilometara kroz sovjetsku odbranu i prišli nadomak železničkog čvorišta Prohorovka.

Stavka je bila prinuđena da pokrene svoju glavnu rezervu, 5. gardijsku tenkovsku armiju, pod komandom generala Pavela Rotmistrova. Usiljenim maršem, ova jedinica je prešla skoro 300 kilometara do fronta, gde ju je čekao 2. SS tenkovski korpus Paula Hausera: divizije "Das Rajh", "Totenkopf" i lična garda ("lajbštandarte") Adolfa Hitlera.

Bojno polje je bilo usko, sa samo pet kilometara polja između reke Psel i železničke pruge. Nije bilo mesta za manevar, samo za čeoni sudar čelika i vatre.

Sa sovjetske strane su bili brzi, lako oklopljeni tenkovi T-34 i T-70. Sa nemačke, teški "panteri" i "tigrovi" namenjeni da neprijatelja tuku sa velike distance. U haotičnom sudaru prsa u prsa, ni jedni ni drugi nisu imali prednost.

Oko 1.000 tenkova i samohotki se borilo skoro devet sati. Projektili su probijali više tenkova u nizu. Neke posade su namerno udarale u tenkove protivnika, druge su se borile iz zapaljenih olupina. Do kraja dana, skoro 70 odsto svih tenkova na bojnom polju je bilo uništeno ili onesposobljeno.

Iako nije ostvarila taktičku pobedu, armija Rotmistrova je postigla cilj: zaustavila je nemački proboj. Već 17. jula, Crvena armija pokreće svoj kontranapad i na jugu.

Krvavi boj kod Prohorovke bio je prekretnica celog Drugog svetskog rata. Krah nemačke ofanzive i na severu i na jugu bio je signal za početak sovjetskog kontranapada. Crvena armija je do 5. avgusta ušla u Orjol i Belgorod, a 23. avgusta oslobodila i Harkov.

U međuvremenu su se američke i britanske jedinice iskrcale na Siciliji, čime je kolabirao Musolinijev režim u Italiji. Na konferenciji u Teheranu, novembra 1943, Staljin, Ruzvelt i Čerčil su se dogovorili o planu da dokrajče Nemačku. 

Posle Kurska, pitanje više nije bilo hoće li Treći Rajh pasti, već samo kada.