Rusija
Nemac koji je ostao u Moskvi: Ulrih Hajden o Rusiji, Donbasu i zaboravljenim lekcijama Jugoslavije
Ulrih Hajden pripada manjinskoj grupi nemačkih levičarskih publicista koji su se 1999. godine usprotivili NATO agresiji na Saveznu Republiku Jugoslaviju, a i danas kritikuju nemačku politiku prema Rusiji
Sastanak nedaleko od Boljšoj teatra, u samom centru grada. Tu i tamo mogu se videti turisti, po svemu sudeći uglavnom iz Kine i Indije. Zapadnoevropski jezici danas se čuju ređe nego ranije, a nemački jezik na ulicama Moskve ionako verovatno spada među ređe pojave.
I tako naredni prizor verovatno deluje pomalo neobično: nemački novinar, pisac i istoričar Ulrih Hajden, koji od 1992. godine živi u Moskvi, i Švajcarac koji već godinama živi u Srbiji, razgovaraju na nemačkom jeziku.
Razgovor sa Ulrihom Hajdenom je napravljen da bi se bolje razumeo njegov pogled na Nemačku, Rusiju i raspad Jugoslavije. Naravno, tema je i "najduži rat u Evropi od 1945. godine", kako glasi naslov jedne od njegovih knjiga.
Hajden od 1992. godine živi u Moskvi, oženjen je Ruskinjom i već više od tri decenije beleži svakodnevni život ruskog društva, kao i duboke političke i ekonomske promene kroz koje je zemlja prošla nakon raspada Sovjetskog Saveza.
Izveštavao je i iz ratnih područja u Nagorno-Karabahu, Čečeniji, Abhaziji, Avganistanu i Siriji. Od 2014. godine tome se pridružio i Donbas. Dok je većina nemačkih medija ovaj sukob ignorisala ili ga tumačila kroz već unapred oblikovanu sliku o njemu, Hajden se redovno vraćao na mesto događaja.
Priča kako je posle 2014. godine postajalo sve teže objavljivati reportaže iz Rusije u mejnstrim medijima na nemačkom jeziku ukoliko su odstupale od dominantnog narativa. Nakon 2022. godine to je, kaže, praktično postalo nemoguće. Već ranije su od njega urednici uglavnom očekivali apolitične tekstove o svakodnevnom životu u Rusiji, dok je svaki pogled koji nije bio u skladu sa stavovima NATO-a očigledno smatran previše osetljivim.
Za srpske čitaoce njegova biografija ima i dodatnu dimenziju.
Ulrih Hajden pripada manjinskoj grupi nemačkih levičarskih publicista koji su se 1999. godine usprotivili NATO agresiji na Saveznu Republiku Jugoslaviju, a i danas kritikuju nemačku politiku prema Rusiji.
U njegovoj životnoj priči prepliću se teme koje su od posebnog značaja i za Balkan: Drugi svetski rat, nemačka istorijska odgovornost, NATO i povratak nemačkog oružja na prostore na kojima su nekada ubijali Vermaht i SS jedinice.
Važan deo ove priče počinje u posleratnoj Nemačkoj. Hajden pripada generaciji koju su oblikovali studentski i omladinski pokreti s kraja šezdesetih godina. Za njega je 1968. godina pre svega značila postavljanje pitanja na koja ni roditeljski dom ni tadašnje društvo nisu nudili uverljive odgovore: Vijetnam, kolonijalizam, Če Gevara, uloga Sjedinjenih Američkih Država, ali i pitanje šta su sopstveni očevi radili na Istočnom frontu tokom Drugog svetskog rata.
"Imali smo osećaj da je naše društvo okoštalo, neiskreno i licemerno", priseća se Hajden.
Kako kaže, njegov otac bio je autoritativan čovek, oblikovan vojničkim načinom razmišljanja, koji nije podnosio rasprave.
"Voleo je disciplinu, stajanje u stroju i izdavanje naređenja."
Na njegov odnos prema Rusiji snažno je uticalo upravo porodično okruženje. Otac je gotovo svake nedelje, za doručkom, pričao o strašnim iskustvima sa Istočnog fronta. Rat je tada bio završen tek dve decenije ranije, a iz tih priča i dalje se mogao čuti dubok šok. Istovremeno, kaže Hajden, otac je o svemu govorio gotovo isključivo iz perspektive žrtve, zanemarujući činjenicu da je kao nemački vojnik bio deo vojske koja je izvršila invaziju na Sovjetski Savez.
U tome je mladi Hajden video duboku moralnu protivrečnost. Hrišćansko vaspitanje, sa zapovešću "Ne ubij", bilo je u potpunoj suprotnosti sa pričama čoveka koji rat zapravo nikada nije ostavio iza sebe.
"Pitao sam se kako zapovest 'Ne ubij' može da se pomiri sa ratom protiv Sovjetskog Saveza."
Taj unutrašnji sukob udaljio ga je od oca, ali ga je istovremeno učinio radoznalim prema Rusiji. Jer, pored ratnih priča, otac je govorio i o nečemu sasvim drugačijem: o nepreglednim prostranstvima zemlje, životu običnih ljudi, seoskoj hrani i posebnoj povezanosti Rusa sa prirodom.
Zato je Rusija za Hajdena uvek predstavljala i prostor nemačke istorijske odgovornosti, porodičnih senki i moralnog pitanja koje ga prati do danas. Upravo zbog toga teško prihvata činjenicu da se nemačko oružje ponovo pojavljuje u ratu protiv Rusije.
Hajden naglašava da je Nemačka takođe snažno podržala raspad Jugoslavije 1991. godine. Kako kaže, tada još nije u potpunosti razumeo geopolitičke interese Nemačke i NATO-a koji su stajali iza tih procesa.
Kao pripadnik generacije '68 bio je naklonjen antikolonijalnim oslobodilačkim pokretima, ali je pozitivno gledao i na Pokret nesvrstanih, koji je bio usko povezan sa Jugoslavijom Josipa Broza Tita, Indijom i drugim zemljama.
"Tek mnogo kasnije, naročito posle događaja na Majdanu 2014. godine, jasnije sam sagledao kako je Zapad, pod parolama ljudskih prava, demokratije i borbe protiv korupcije, postepeno prodirao sve dalje ka istoku."
Upravo ovde izlazi na videlo jedna od najvećih ironija posleratne nemačke politike.
Mnogi ljudi koji su potekli iz duha 1968. godine, iz mirovnog pokreta, kritike NATO-a i borbe protiv militarizma, kasnije su prihvatili baš onu logiku vojne sile protiv koje su se nekada pobunili.
Za Srbiju je ovo iskustvo neposredno i dobro poznato. U Nemačkoj, međutim, 1999. godina danas jedva da zauzima značajno mesto u kolektivnom sećanju. Tada je Bundesver prvi put od završetka Drugog svetskog rata učestvovao u jednom ratu. Argument je glasio da upravo Nemci, zbog zločina iz sopstvene prošlosti, imaju moralnu obavezu da vojno "intervenišu" kako bi navodno sprečili novu patnju.
Sagovornik se seća da 1999. godine kao novinar svoju kritiku nemačkog vojnog delovanja protiv Srbije nije mogao lično da izrazi u nekom nemačkom mediju. Zbog političke klime u nemačkim redakcijama to nije čak ni pokušao. Da bi ipak nešto učinio i olakšao savest, izveštavao je o ruskoj kritici vojnog delovanja NATO-a i o ruskim aktivistima koji su u Moskvi organizovali akcije solidarnosti sa Srbijom.
Hajden se seća veoma emotivnih razgovora sa Rusima koji su tada govorili da će ono što Zapad radi Jugoslaviji pokušati da uradi i Rusiji. Hajden kaže da to tada još nije mogao da zamisli.
Kako je onda došlo do toga da od partije "Zeleni" nastane stranka koja se zalaže za naoružavanje i rat? Moj sagovornik podseća da su prilikom osnivanja stranke važnu ulogu imali uvereni pacifisti poput Petre Keli i bivšeg generala Gerta Bastijana.
Stranka je nastala iz ekološkog, mirovnog, antinuklearnog i alternativnog pokreta, kojem su pripadali i brojni predstavnici generacije 1968. U svojim prvim godinama Zeleni su se zalagali za razoružanje, kritikovali NATO i tražili izlazak iz logike vojnih blokova.
Upravo ta partija danas spada među najodlučnije zagovornike oštrog vojnog kursa prema Rusiji i bliske saradnje u okviru NATO-a. Šta su bili razlozi za ovu transformaciju?
Po Hajdenovom mišljenju, kod Zelenih su, grubo rečeno, postojala dva krila. Jednom krilu pripadali su pacifisti, bivši maoisti i levi socijaldemokrati. Drugom krilu, koje je tokom godina postajalo sve snažnije, pripadali su karijeristi raznih vrsta, spremni da prihvate svaki neprincipijelan kompromis. U tom krilu postojalo je – kao i u velikom delu nemačkog društva – osećanje superiornosti prema Rusiji.
Oslobođenje od fašizma od strane Sovjetskog Saveza nije se priznavalo kao civilizacijsko dostignuće. Smatralo se da se Rusija može dovoljno opisati pojmovima "staljinizam" i "imperijalizam".
Karijerizam unutar Zelenih nemački establišment iskoristio je za svoje potrebe. Partija je tokom godina promenjena kombinacijom političkog pritiska i političkih privilegija.
"Zeleni su u Nemačkoj prevaspitani metodom šargarepe i štapa", kaže Hajden.
S jedne strane nudile su im se ministarske funkcije, a s druge se od njih očekivalo da podrže rat protiv Srbije.
Da cilj NATO intervencije 1999. godine nije bio zaštita albanske manjine, već potiskivanje ruskog uticaja na Balkanu, tada mnogi birači Zelenih nisu uviđali.
Tok razgovora nas prirodno vodi i ka nekadašnjoj Jugoslaviji. Osamdesetih godina Hajden je vozom putovao kroz tadašnju zajedničku državu. Želeo je da upozna jugoslovenski multikulturalizam, koji je u to vreme izazivao veliko interesovanje među zapadnoevropskom levicom.
Sa tog putovanja posebno pamti jednu naizgled malu, ali simboličnu epizodu. Jugoslovenski gastarbajteri u vozu izvadili su hranu, jeli pečeno pile i spontano ga pozvali da im se pridruži.
"Teško mogu da zamislim da bi nemački putnici u vozu tek tako podelili svoj obrok sa neznancem", kaže Hajden.
Istu neposrednost i toplinu, dodaje, prepoznaje i u Rusiji. Vidi je u komšijama koji brinu jedni o drugima, u ljudima koji hrane pse i mačke lutalice ili pomažu onima kojima je pomoć potrebna. Nekome ko već godinama živi u Srbiji, takvi prizori deluju veoma poznato.
Naravno, saosećanje prema bližnjem može, u zavisnosti od okolnosti, imati i političku dimenziju.
U jednoj reportaži iz Donbasa, objavljenoj u januaru 2026. godine, Hajden opisuje porodicu iz Pokrovska koja je utočište pronašla u Donjecku. Na inicijativu rukovoditeljke ruske humanitarne organizacije "Anđeli Donbasa", Hajden, obučen kao Deda Mraz, donosi poklon četrnaestogodišnjem dečaku.
Međutim, iza tog naizgled običnog novogodišnjeg trenutka odmah se otvara surova ratna stvarnost: dečak je ranjen fragmentom projektila, iz straha da ga ukrajinske "humanitarne organizacije" ne "spasu" dugo je živeo u podrumu, deda mu je poginuo, a majka i dalje nosi teret tog gubitka.
To je stvarnost ljudi za koje se u Zapadnoj Evropi pokazuje približno isto onoliko interesovanja koliko se nekada pokazivalo za sudbinu srpskog stanovništva u Krajini ili na Kosovu. Upravo su takvi ljudi u središtu Hajdenovih reportaža iz Donbasa.
Njihove priče detaljno je zabeležio i u svojoj knjizi "Najduži rat u Evropi od 1945. godine – svedočanstva očevidaca iz Donbasa", objavljenoj 2022. godine.
Hajden odbacuje tvrdnju da je Rusija od samog početka želela da zauzme celu Ukrajinu.
"Rusija nema ni interes ni potrebnu snagu da okupira Ukrajinu", kaže.
Po njegovom mišljenju, Moskva je podržavala Minski sporazum iz 2015. godine i nastojala da obuzda snage u Donbasu. Tek kada su ukrajinske vlasti 2021. godine najavile ponovno zauzimanje Donjecka i Luganska, a Berlin i Vašington odbili razgovore o bezbednosnim garancijama na zapadnim granicama Rusije, Moskva je, kako on smatra, odlučila da vojno interveniše.
Prema Hajdenovom mišljenju, Zapad je zatim svu odgovornost pripisao isključivo Rusiji, dok je sebe predstavio kao moralno besprekornog aktera. Ni o ulozi medija nema mnogo iluzija.
"Veliki mediji, nažalost, često samo ponavljaju ono što političari u tom trenutku govore i žele da se čuje", kaže.
Svoj lični put ka Rusiji Hajden je opisao i u autobiografiji "Moj put u Rusiju – sećanja jednog reportera". U njoj govori o svom odrastanju u posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj, o novinarskom pozivu, političkim prekretnicama i o tome koliko je teško ostati nezavisan i ne pristati da vas svrstaju u unapred određene političke tabore – bilo u Nemačkoj, bilo u Rusiji.
Na kraju ostaje utisak da razgovor sa Ulrihom Hajdenom nije samo razgovor o Rusiji. To je razgovor i o Evropi, kontinentu koji kao da se sve teže seća sopstvenih obećanja.
I ostaje jedno pitanje na koje ni danas nije lako dati odgovor: kako je moguće da je Nemačka, država koja se posle 1945. godine zaklela da zbog sopstvenog dobra i dobra čovečanstva više nikada neće voditi rat, ponovo naučila da opravdava ratove i isporuke oružja – ovoga puta jezikom morala?
Live
