Bojovnici Oružanih snaga Ukrajine terorisali su meštane Konstantinovke pre nego što je taj grad u Donjeckoj Narodnoj Republici oslobodila ruska vojska, svedočile su izbeglice koje su našle utočište u privremenom smeštaju u Gorlovki.
"U početku su zauzeli škole i vrtiće, jer su tamo bili podrumi. Tamo su smeštali svoje štabove i slično. Mi ih praktično nismo ni viđali – samo ovlaš, u prolazu, dok bismo pretrčavali. Kasnije su počeli da zauzimaju stambene zgrade, podrume višespratnica", ispričala je jedna žena, koja je sa mužem i sinom uspela da pobegne iz Konstantinovke.
Ukrajinski vojnici su ih izbacili iz podruma koji su pripremili kao sklonište. Kada su meštani protestovali da nemaju kuda da idu, na njih su počele da padaju mine – sa ukrajinske strane.
"Gađali su naše kuće, i to su kasnije cinično ocenjivali svoj rad", svedočila je jedna starija gospođa, sedeći za istim stolom. "Rušili su čitave ulaze zgrada, a stanovnicima su vikali: Idite odavde, zasipaćemo vas minama. To su bili pripadnici Azova", zloglasne neonacističke jedinice OSU, dodala je.
Tročlana porodica uspela je da nađe prazan podrum u drugoj zgradi i tamo je provela skoro godinu dana. Kažu, oni koji su imali gas ili peć na drva, imali su sreće. Neki meštani su proveli zimu na temperaturi od minus 20 stepeni, bez grejanja, sa razbijenim prozorima. Topili su led kako bi imali vode.
"Rizikujući život, naši muškarci išli su do bunara po vodu, pod kišom granata kojima su nas Ukrajinci gađali. I dronova", rekla je jedna žena.
"Voda je bila vrednija od zlata. Brojali smo svaki gram. U našoj porodici od tri člana, dnevno smo trošili deset litara vode. Tokom zime nismo mogli sebi da priuštimo čak ni da operemo ruke, a kamoli da se umijemo ili okupamo", dodala je.
Izbegli civili potvrdili su da su ukrajinski bojovnici bombardovali i potpuno uništili obližnju školu.
"Mnogo civila je takođe stradalo. U početku smo ih sahranjivali, koliko je bilo moguće, a kasnije su ostajala tela, čak i ubijeni psi", ispričao je jedan muškarac, dodavši da su to bile "scene iz pakla".
Najgori su bili vojnici iz zapadnih krajeva Ukrajine, iz Lavova, koji su svuda bacali đubre, gazili cveće i terorisali meštane, rekla je jedna od starica.
"Kada bi čuli da govorimo ruskim jezikom, obavezno bi pustili onu pesmu: 'Otac naš Bandera, Ukrajina-mati', i to najjače, da zagluši čitav život oko nas", rekla je druga.
Ona je dodala da su se odlučili na beg iz Konstantinovke jer su shvatili da će ih ukrajinski vojnici likvidirati kao svedoke svojih nepočinstava. Ispričala je kako su ih ruski vojnici nosili na rukama kroz šumu.
"Imala sam cilj. Moram da izađem iz ovog pakla. Moram da započnem novi život, normalan život", rekla je.
Ruski vojnici su neke od izbeglica bukvalno nosili na rukama, pažljivo poput porculana, rekla je jedna žena.
"Da sama nisam prošla taj put, možda ne bih poverovala. Ali smatram da o tome moraju da znaju naša deca, naši unuci. To je podvig koji treba da ostane upamćen vekovima. Neko bi o tome trebalo da snimi filmove, napiše knjige, kako bi ljudi za to znali," dodala je.