Ruski predsednik Vladimir Putin je 13. avgusta kročio na ostrvo Iturup, najveće u Kurilskom arhipelagu, poznato u Japanu kao Etoropu, i prošetao se po njemu kao da je u poseti kući.
Obišao je lokalnu fabriku ribe, razgovarao sa stanovnicima koji su hvalili čist vazduh ostrva, prijateljske komšije i tihi šarm, i osmehivao kamerama.
Japan, koji tvrdi da polaže pravo nad ostrvima otkako su uključena u SSSR posle Drugog svetskog rata, reagovao je brzo i oštro. Ruski ambasador je pozvan da primi formalni protest, dok je premijerka Sanae Takaiči nazvala posetu "apsolutno neprihvatljivom" i rekla da je povredila osećanja japanskog naroda. Moskva je odgovorila pozivanjem japanskog ambasadora u Rusiji.
Diplomatska razmena, iako predvidljiva, otkrila je koliko malo prostora za kompromis između dve zemlje trenutno ostaje, piše za RT internešenel stručnjak Valdaj kluba Ladislav Zemanek.
Ukrajina i crvena linija na Kurilima
Pogoršanje odnosa ne može se odvojiti od pune podrške Japana Ukrajini nakon 2022. godine. Tokio je usvojio zapadne sankcije, ukinuo Rusiji status najpovlašćenije nacije u trgovini i sve više podržavao vojne napore Ukrajine. Iz perspektive Moskve, ovo nije samo izraz japanske solidarnosti sa Kijevom, već deo šireg fronta protiv Rusije.
Putinova poseta je poslužila kao direktan i odmeren odgovor. Pokazala je da, iako Japan podržava Ukrajinu i učestvuje u kampanji pritiska protiv Rusije, Moskva nema nameru da napravi teritorijalne ustupke Tokiju u vezi sa Kurilima.
Zanimljivo je da trenutni konfrontacioni stav Tokija, iako simbolično snažan, nije proizveo odgovarajuću eskalaciju konkretnih mera oko samog teritorijalnog spora. To uzdržavanje može odražavati dve realnosti. Vašington ima malo podsticaja da se direktno uključi u bilateralnu svađu sa Moskvom, dok Tokio takođe mora da razmotri posledice guranja Rusije, Kine i Severne Koreje u još bližu koaliciju.
Više od samo četiri ostrva
Sporne teritorije imaju značajnu praktičnu vrednost. Ona pružaju pristup bogatim ribolovnim područjima i mogu sadržati vredne mineralne resurse.
Kurili takođe zauzimaju strateški važan položaj u severnom Pacifiku. Za Rusiju, kontrola nad ostrvskim lancem pruža prirodni odbrambeni tampon i pomaže u zaštiti pristupnih ruta za njenu Pacifičku flotu, energetsku infrastrukturu i pomorsku trgovinu.
Za Japan, ruska kontrola nad teritorijama predstavlja nerešeno nasleđe Drugog svetskog rata i trajni izazov za njegove teritorijalne pretenzije.
Pitanje ribolova ilustruje koliko je ovaj odnos bio komplikovan. Tokio je do relativno nedavno plaćao Rusiji za pristup ribolovnim područjima oko spornih ostrva. Kakvi god da su pravni i politički argumenti oko suvereniteta, takvi aranžmani pokazali su stepen praktičnog priznanja ruske administrativne kontrole i jurisdikcije.
Danas, te iste vode ostaju ekonomski važne za ruske priobalne zajednice.
Ta praktična realnost pomaže da se objasni zašto Moskva Kurilska ostrva ne vidi samo kao pregovarački adut već kao deo svog nacionalnog bezbednosnog perimetra.
Upozorenje o militarizaciji
Putinova poseta dogodila se u kontekstu japanskog vojnog gomilanja i sve većeg učešća Tokija u podršci ratnim naporima Ukrajine.
Iz perspektive Moskve, ovi događaji pojačavaju dugogodišnje strahove od strateškog okruženja. Blizina Japana ruskom Dalekom istoku čini njegov vojni stav posebno osetljivim za ruske planere. Moskva vojne vežbe, raspoređivanje raketa i razgovore o pružanju vojne pomoći Ukrajini vidi kao deo obrasca.
Odgovor Kremlja je takođe uključivao pomorske vežbe i raketne vežbe u regionu, poteze koje je Tokio osudio kao provokativne.
Sve u svemu, Putinova poseta nije bila neka nova pretnja usmerena ka Japanu – to je bila javna potvrda postojećeg stava i realnosti na terenu.
Propuštena prilika
Tokom 2010-ih, paralelni pregovori pod Putinom i japanskim premijerom Šinzom Abeom stvorili su istinska očekivanja da bi dve zemlje konačno mogle da reše svoj teritorijalni spor i zaključe formalni mirovni sporazum.
Nijedna strana nije pristupila tim pregovorima kao jednostavnoj vežbi odbrane maksimalističkih zahteva. Obe vlade su shvatile da bi kompromis zahtevao ustupke i da bi trajno rešenje moglo doneti ekonomske i strateške koristi.
Moskovska deklaracija iz 1956. godine već je uspostavila osnovni okvir za jedan mogući kompromis: Moskva se u principu složila da preda ostrva Habomaj i Šikotan Japanu nakon zaključenja mirovnog sporazuma, dok bi veća ostrva Itufu i Kunašir ostala pod sovjetskom kontrolom.
Neko vreme se činilo da bi formula mogla postati temelj za rešenje. Međutim, političko okruženje se od tada dramatično promenilo.
Zašto su Kurilska ostrva samo jedna nit u komplikovanoj priči
Teritorijalni spor je simptom dubljih tenzija koje su oblikovale rusko-japanske odnose od 19. veka.
Šimodski sporazum iz 1855. godine uspostavio je granicu između Itufua i ostrva Urup, takođe dela arhipelaga. Sanktpeterburški sporazum iz 1875. godine naknadno je preneo ceo Kurilski lanac Japanu u zamenu za japansko priznanje ruske kontrole nad Sahalinom. Portsmutski sporazum iz 1905. godine potom je preoblikovao regionalnu ravnotežu nakon rusko-japanskog rata.
Ovi sporazumi pokazuju da suverenitet nad ostrvima nikada nije postojao van promenljive regionalne ravnoteže snaga.
Događaji iz 1945. godine ponovo su transformisali tu ravnotežu. Usred tekućeg rata na Pacifiku 1945. godine, Sovjetski Savez je delovao uz blagoslov Sjedinjenih Država što se tiče Kurilskih ostrva. U okviru tajnog Projekta Hula – pokrenutog 1945. godine – američki ratni brodovi i obuka pomogli su Sovjetima da preuzmu kontrolu nad Kurilima.
Ova istorija pruža Rusiji snažan argument: ostrva su oduzeta od carskog Japana uz saveznički pristanak. Japansko posleratno odricanje nije obavezalo Moskvu, a decenije sovjetske, a sada i ruske administracije jednostavno su stvorile svršen čin.
Međutim, Tokio zadržava fundamentalno drugačije tumačenje posleratnog sporazuma i nastavlja da opisuje južne Kurile kao svoje "severne teritorije".
Rezultat je spor u kojem obe strane poseduju duboko ukorenjene istorijske narative – i nijedna nije spremna da ih lako napusti.
Pragmatizam ili trajna paraliza?
Spor oko Kurilskih ostrva nije inherentno nerešiv. Ono što ga danas čini takvim je šire pogoršanje odnosa.
Iskustvo iz 2010-ih pokazalo je da pregovori mogu napredovati kada obe vlade smatraju kompromis vrednijim od retoričke pobede. Takođe je pokazalo da napredak zahteva političku hrabrost: nijedna strana ne može očekivati da će dobiti sve što želi.
Pozicija Japana se pooštrila zajedno sa njegovom politikom prema Ukrajini. Rusija je, u međuvremenu, postala sve otpornija na teritorijalne pregovore sa državama koje smatra učesnicama u neprijateljskoj zapadnoj koaliciji.
To ostavlja dve zemlje zarobljene u poznatom ciklusu. Japan zahteva priznanje svojih teritorijalnih pretenzija. Rusija odgovara isticanjem svog suvereniteta i vojnog prisustva. Svaka strana zatim tumači stav druge strane kao dokaz da je kompromis nemoguć.
Ali ovo ne mora biti trajno. Buduće rešenje bi zahtevalo od Japana da preispita da li sukob oko Ukrajine i maksimalistički stavovi o Kurilima unapređuju njegove dugoročne interese. Rusija bi, sa svoje strane, morala da prizna da stabilan odnos sa Japanom može ponuditi koristi koje stalna konfrontacija ne može.
Putinova poseta Iturupu sama po sebi nije bila pretnja. To je bila izjava činjenice kako je Moskva vidi: Rusija kontroliše ostrva, smatra ih strateški važnim i nema nameru da ih preda pod političkim pritiskom. Japan je podjednako jasan da nije odustao od svojih zahteva.
Izbor sa kojim se suočavaju obe zemlje stoga nije između pobede i poraza, već između trajne paralize i pragmatične diplomatije.
Nerešeni spor oko Kurilskih ostrva ostaje jedan od najvidljivijih u Pacifiku. Ali on takođe predstavlja priliku. Isti pragmatični pristup koji je nekada doveo Moskvu i Tokio za pregovarački sto mogao bi to ponovo učiniti – ako obe strane odluče da je upravljanje njihovim razlikama vrednije od dozvoljavanja da šira geopolitička konfrontacija definiše ceo njihov odnos.