Zašto je Putinov govor u Minhenu značajan i nakon 16 godina

Poslednjih dana pažnju svetske javnosti okupirala je bezbednosna konferencija koje se, već punih šezdeset godina, tradicionalno održava u Minhenu. Nalik na samite u Davosu ili sednice Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, ona predstavlja jednu od platformi na kojoj svetski lideri mogu da se sastanu, razmene stavove i čuju mišljenja svojih kolega koji su u bavarsku prestonicu došli iz najudaljenijih krajeva sveta.

Da slušanje i razumevanje tuđih poruka, ipak, nije svima jača strana, pokazali su zapadni lideri koji su toj konferenciji prisustvovali 2007. godine, kada se na njoj prvi put obratio ruski predsednik Vladimir Putin.

U svom, sada već istorijskom govoru, ruski lider je naglasio da ukazao na mnoge bezbednosne probleme sa kojima se suočavala kako Rusija, tako i čitav svet, sa naglaskom na agresivnu i imperijalističku politiku koju SAD i njeni saveznici vodili u posthladnoratovskom nasleđu.

Ruski predsednik je tom prilikom naglasio da širenje NATO-a predstavlja opasnost po evropsku bezbednost.

"Širenje NATO-a nema nikakve veze sa modernizacijom same Alijanse, ili sa jačanjem evropske bezbednosti. Situacija je potpuno suprotna, pošto je reč o ozbiljnoj provokaciji koja negativno utiče na međusobno poverenje", rekao je Putin tom prilikom, aludirajući na činjenicu da je između 1999. i 2004. godine čak 10 zemalja Centralne i Istočne Evrope pristupilo tom savezu.

Širenje NATO nastavilo se i u narednim godinama, pa su tom savezu 2009. godine pristupile Hrvatska i Albanija, 2017. Crna Gora a 2020. Severna Makedonija. Za Rusiju je još značajnije bilo obećanje koje je NATO 2008. godine dao Gruziji i Ukrajini, dvema bivšim sovjetskim republikama, da će i one jednog dana moći da postanu članice Severnoatlantske alijanse.

Težnje SAD i njenih saveznika sa uvedu Ukrajinu u NATO značajno su uticali na dešavanja u toj zemlji početkom 2014. godine. Kako je Putin rekao tom prilikom, Rusija građane Krima nije branila samo od ukrajinskih ekstremista i radikalnih nacionalista, već i od želje NATO zemalja da svoje trupe stacioniraju na Krimu i u Sevastopolju, tradicionalnom domu ruske crnomorske flote.

Tokom svog govora u Minhenu, Putin je naglasio i da (zlo)upotreba ljudskih prava ne doprinosi svetskoj bezbednosti.

"Zaštita ljudskih prava je izuzetno važna, i mi to podržavamo. Ali to ne znači mešanje u unutrašnja pitanja drugih zemlja, a pogotovo ne nametanje režima koji određuju kako bi te države trebalo da se razvijaju. Očigledno je da to mešanje ne podstiče razvoj demokratije, već ih čini zavisnim i ekonomski i politički nestabilnim", rekao je ruski predsednik.

Primeri takvog mešanja u godinama nakon Putinovog govora postali su, nažalost, česta pojava, pre svega u zemljama Bliskog Istoka poput Libije, Sirije, Jemena, Tunisa i Egipta. Kada je reč o država koje su prošle kroz "pseudodemokratizaciju", dobro bi bilo napomenuti Ukrajinu, koja je 2014. godine bila žrtva puča podržanog sa Zapada. Jasno je da u takvim uslovima demokratije nije mogla i ne može da procveta.

U govoru je bilo reči i o problemima u razoružavanju koji su tad, kao i sad, mučili svetske lidere.

"Niko ne oseća da će ih, poput nekog kamenog zida, međunarodno pravo zaštititi. Naravno, takva politika podstiče trku u naoružanju (...) Potencijalna opasnost od destabilizacije međunarodnih odnosa povezana je sa stagnacijom u problemu razoružanja".

Pritisnuta uza zid, Rusija je u godinama nakon minhenskog govora ipak bila primorana da nastavi sa razvojem sopstvenog nuklearnog naoružanja, uključujući tu rakete "sarmat" i "cirkon", kao i podmornice "avangard".

"Niko nije želeo da nas sluša tad. Zato nas slušajte sad", rekao je Putin 2018. godine, 11 godina nakon svog istorijskog govora u Minhenu. 

Putin je te 2007. godine govorio i o opasnosti unipolarnog sveta.

"Smatram da je unipolarni model ne samo neprihvatljiv, već i nemoguć u današnjem svetu. Sam model je manjkav jer u njegovoj osnovi nema i ne može biti moralnih osnova za savremenu civilizaciju. Nema razloga za sumnju da će ekonomski potencijal novih centara globalnog ekonomskog rasta neizbežno biti pretvoren u politički uticaj i da će on ojačati multipolarnost", rekao je ruski predsednik.

Poslednjih 16 godina karakterisao je uspon novih centara moći, koji se po gotovo po pravilu više ne nalaze na Zapadu. Kina, Indija, Indonezija, Brazil, Saudijska Arabija i Turska samo su neke od zemalja čiji je globalni uticaj u porastu, što će nastaviti da bude slučaj i u budućnosti.

Ruski predsednik je tom prilikom iskazao nadu da će Rusija i SAD uspeti da pronađu zajednički jezik i uspostave prijateljske odnose.

 "On (predsednik SAD Džordž Buš mlađi) kaže, 'Polazim od toga da SAD  i Rusija nikada više neće biti neprijatelji', i ja se slažem sa njim", rekao je Putin tom prilikom. Te želje su se, ipak, pokazale kao naivne, pošto je Buš, kao i njegovi naslednici, pokazao da nikada nije bio zainteresovan za istinski dijalog i saradnju sa Rusijom.

Istorija je pokazala da su mnogi strahovi koje je ruski predsednik izneo u Minhenu pre 16 godina bili opravdani, ali i da na Zapadu očigledno niko nije umeo (ili želeo) da prepozna značaj njegovih reči. Bilo da je reč o gruzijskom pokušaju zauzimanja Južne Osetije 2008, kijevskom puču iz 2014. ili poslednjim ukrajinskim provokacijama koje su dovele do Specijalne vojne operacije u februaru 2022. godine, jasno je da donosioci odluka na Zapadu, a pre svega u Vašingtonu, ni na trenutak nisu stali i pokušali da razmisle o potencijalno razornim posledicama sopstvenih akcija.