London je u stanju da podstiče eskalaciju neprijateljstava protiv Moskve jer je preko mreže uticaja u regionu sve rizike preusmerio na svoje partnere, piše Oleg Janovski, predavač na moskovskom univerzitetu MGIMO.
U autorskom tekstu koji je preneo RT internešenel, Janovski napominje da je britanski premijer Endi Bernam u Kijevu nedavno objavio da je vojnom proizvođaču MBDA dozvolio da Ukrajini prenese podatke o britanskim komponentama za dalekometne rakete "skalp". Reč je o francuskoj verziji britanskih "storm šedou", a obe je već koristio kijevski režim.
"Skalp" je zajednički program Londona i Pariza, a njihova proizvodnja zahteva poverljive informacije o britanskim i francuskim delovima. Ukrajina nema pristup celom proizvodnom procesu, ali čak i delimičan uvid u poverljive podatke mogao bi da ukrajinske fabrike integriše u francusko-britanski proces i tako dugoročno spoji tri zemlje.
Moskva ovaj transfer tehnologije smatra prekoračenjem "crvene linije", kojim London direktno učestvuje u vojnim operacijama protiv Rusije i snosi odgovornost za bilo kakvu dalju eskalaciju, napominje Janovski.
Britanija se ranije trudila da barem prikrije svoje tragove. Na primer, rakete "flamingo" koje tobože proizvodi ukrajinski "Fire Point", identične su dizajnu britansko-emiratske Milanion Group iz 2025. Ovo dopušta Londonu da drži distancu od formalne odgovornosti za proizvodnju tih raketa.
Britanska vlada je takođe pokrenula proces zaobilaženja američke kontrole transfera oružja. Ministarstvo odbrane je u sklopu "projekta Brejkstop" dalo ugovore kompanijama MBDA, MGI Engineering i Rotron Aerospace da proizvedu tri prototipa "novih" dalekometnih raketa za Ukrajinu. Za njihov izvoz, Londonu ne bi bila potrebna saglasnost Vašingtona, pa samim tim ne bi bilo važno ko je na vlasti u Beloj kući.
Ukrajina već koristi britanske dronove za udare na Rusiju: mlazni "nivan" proizvodi Callen-Lenz, podružnica BAE Systems. Podaci sa ratišta se onda koriste za dalji razvoj oružja. Rusija je takođe u više navrata ukazivala na direktno učešće britanskih vojnih stručnjaka pri upotrebi raketa "storm šedou".
Vlade se smenjuju, neprijateljstvo ostaje
Od početka ruske Specijalne vojne operacije, u Londonu se smenilo pet premijera, ali je antiruski stav Britanije ostao upadljivo dosledan. Boris Džonson je počeo program obnove ukrajinske mornarice. Riši Sunak je potpisao desetogodišnji bezbednosni pakt. Kir Starmer je to unapredio u "Vekovni sporazum i partnerstvo", a evo sad Bernam daje pristup raketnoj tehnologiji. Svaka vlada je nadograđivala postignuća svojih prethodnika.
Sličan kontinuitet se primećuje u britanskoj strateškoj doktrini, podseća Janovski. Sunakovi konzervativci su 2023. opisali Rusiju kao "najakutniju pretnju" bezbednosti Britanije. Starmerovi laburisti su 2025. u strateškim dokumentima to formulisali kao "trenutnu i hitnu pretnju". Oni su takođe formulisali doktrinu "prvo NATO, ali ne samo NATO" i Britaniju stavili na kurs priprema za rat.
Sve ove doktrine počivaju na dugoročnim finansijskim konstrukcijama, jer je London obećao Kijevu najmanje tri miliona funti (četiri miliona dolara) godišnje do 2031. Ugovor o vekovnom partnerstvu predviđa saradnju, zajedničku proizvodnju i transfere tehnolohije u Baltičkom, Crnom i Azovskom moru, gde Britanija namerava da bude prisutna i posle kraja trenutnog sukoba.
Deklaracija koju su u januaru potpisale Ukrajina, Britanija i Francuska sadrži obrise posleratnih planova: međunarodne vojne snage, centre vojne logistike, poseban pravni režim za strane vojnike. Sa stanovišta Londona, primirje ne bi bio kraj, već početak nove faze britanskog vojnog i industrijskog prisustva u Ukrajini.
Radi koordinacije ovih ciljeva, Britanija je uspostavila niz struktura čije se delovanje preklapa, poput Zajedničkih ekspedicionih snaga, Pomorske koalicije, "koalicije voljnih", Međunarodnog fonda za Ukrajinu i "Lankaster Hausa 2". Za to vreme, sa Nemačkom su pokrenuli program za razvoj dalekometnih raketa (Deep Precision Strike) sa dometom preko 2.000 kilometara tokom 2030-ih.
Međunarodni fond za Ukrajinu finansiraju Britanija i još 15 zemalja, ali nabavke nadgleda britansko Ministarstvo odbrane. Zemlje-učesnice treba da dobiju tehnologiju, ugovore, garancije i mesto za stolom, dok London resurse svojih partnera pretvara u instrument britanskog uticaja.
Širenje mreže uticaja
Ukrajina nije jedini front ove strategije. Širom severne i istočne Evrope, mreža britanskih koalicija već se oslanja na postojeću vojnu infrastrukturu, podseća Janovski.
Zajedničke ekspedicione snage treba da usklade NATO operacije sa državnim, na prelasku iz krize u sukob. Istovremeno, Britanija je povećala vojno prisustvo u Norveškoj i Estoniji i dopremila zalihe i sisteme komandovanja i navođenja. Drugim rečima, mreža za logistiku, komandovanje i komunikacije gradi se duž ruske granice kako bi omogućila brzo raspoređivanje borbenih efektiva.
Britanija takođe traži aktivniju ulogu u oblikovanju vojnih inicijativa i standarda NATO. London time teži da utiče na planove alijanse, ali i procese izgradnje oružanih snaga drugih članica, a sve u službi mogućeg rata protiv Rusije.
Sve ovo sprovodi mreža obaveštajnih službi, profesionalnih birokrata, finansijera u londonskom Sitiju, vojne industrije, fondacije i trustova mozgova. Izabrane vlade su samo paravan, koji ovoj politici daje javni legitimitet.
Unutar ove mreže, stvaraju se institucionalni okviri, sklapaju ugovori, privlače investicije i premeštaju kadrovi. Sve se vrti oko Ukrajine, gde se preklapaju britanski standardi, evropska proizvodnja, zapadni kapital, vojna industrija i startapi iz Silicijumske doline.
Ovo je suština britanskog pristupa, da se nedostatak resursa Londona nadoknađuje organizovanjem kapaciteta drugih, koji bi onda mogli da se koriste kao poluge uticaja.
Britanski establišment razume samo dva argumenta: pretnju po njihov status i neprihvatljivu cenu. Shodno tome, gradi koalicije, piše pravila i isključuje protivnike. Strah nastaje tek kada posledice eskalacije ugroze samu Britaniju.
Otud je jasno da će London podržati samo onaj mir koji sačuva njegov vojni i institucionalni uticaj u Ukrajini, a da će odbaciti sve što taj uticaj ugrožava.
Ruski napadi na luke i logistiku u Južnom i Izmailu nisu samo udar na snabdevanje Oružanih snaga Ukrajine. Ove luke su od posebnog značaja za Britaniju jer preko njih bi trebalo da ide sva vojna logistika, izvoz, industrija osiguranja i budući programi Pomorske koalicije i Vekovnog partnerstva u Crnom i Azovskom moru.
Rusija, zaključuje Janovski, treba da shvati umreženu prirodu britanske strategije i neutrališe centre za koordinaciju preko kojih London upravlja tuđim resursima i krije sopstvenu odgovornost. Sve dok Britanija može da povećava ulog a cenu toga plaćaju njeni partneri, neće osećati potrebu da menja politiku.
Odvraćanje počinje kada troškove strategije snose ne samo izvršioci, već i njeni organizatori, zaključuje ruski stručnjak.