Rusko-gruzijski sukob 2008: Munjeviti rat na južnom Kavkazu

Kada je u novembru 2003. godine Mihail Sakašvili nakon „Revolucije ruža“ osvojio vlast u Gruziji, svima je postalo jasno da se taj mladi političar nikada neće odreći radikalnog nacionalizma i retorike koja poziva na nasilnu reintegraciju otcepljenih proruskih regiona Abhazije i Južne Osetije.

Ono što niko u to vreme nije mogao da predvidi bila je odlučnost Sakašvilija da sa reči pređe na dela i da, samo pet godina kasnije pokuša da silom vrati odmetnute regione pod kontrolu Tbilisija čime će prouzrokovati, po svoju zemlju, katastrofalan vojni sukob sa Rusijom.

Gledano iz današnje perspektive vidljivo je da se dolaskom Sakašvilija na vlast, Gruzija i pored nestabilne ekonomije i visokog stepena nezaposlenosti, sasvim posvetila ubrzanoj izgradnji moćne armije koja će biti u stanju da slomi vojni otpor Abhazije i Južne Osetije. Najbolji dokaz za te gruzijske namere je vojni budžet, te male kavkaske države koji je u periodu 2002-2008. godine porastao sa mizernih 16,4 miliona dolara, do fantastičnih 989,3 milona dolara.

Na početku avgusta 2008. godine gruzijska armija bila je dovoljno naoružana i pripremljena za ofanzivne operacije širokih razmera. Gruzijska vojska imala je oko 29.000 ljudi organizovanih u KoV, RV i PVO, RM i Nacionalnu gardu.

Oružane snage Gruzije bile su kompaktne, dobro naoružane i skoro potpuno profesionalizovane. Jedan primer te sile bili su tenkovi, kojih je gruzijska kopnena vojska 7. avgusta 2008. godine imala 247 (191 T-72 od kojih je oko 120 modernizovano na standard T-72Sim-1 i 56 tenkova T-55AM), modernizovanih uz pomoć Izraelaca. Ako se uzmu u obzir i sistemi za PVO operativni u okviru RV i PVO i KoV, može se zaključiti da je pre početka sukoba, Gruzija raspolagala sa respektabilnim snagama za otkrivanje, lociranje i uništavanje ciljeva u vazdušnom prostoru.

Nasuprot dobro organizovane i opremljene gruzijske vojske, stajale su snage Južne Osetije i Abhazije. Snage Južne Osetije u to vreme imale su 2.500 pripadnika i 15 tenkova T-55 i T-72, oružane snage Abhazije su u leto 2008. godine imale oko 4.800 pripadnika, od čega ih je u Kopnenoj vojsci bilo 4.000, i posedovala 45 tenkova (10 T-72 i 35 T-55).

Od trenutka smirivanja prvog konflikta između Gruzina i Osetina, i njegovog „zamrzavanja“, na prostoru Južne Osetije stalno je bio stacioniran mirovni bataljon ruske vojske jačine 583 vojnika. Oni su bili raspoređeni na kontrolnim punktovima, zajedno sa gruzijskim mirovnim snagama.

Početak sukoba 

Borbe između Gruzina i Osetina, otpočinju 1. avgusta 2008. godine. Tokom tih borbi pale su prve ljudske žrtve i nanesena je veća materijalna šteta. Sa područja Južne Osetije u Severnu Osetiju, u prva dva dana evakuisano je oko 2.500 civila.

Gruzija je nastavila da gomila snage prema Južnoj Osetiji. Na pomeranje gruzijskih trupa upozorila je i ruska strana, koja je uputila oštar protest. Ruski mirovnjaci u Južnoj Osetiji stavljeni su u stanje visoke borbene gotovosti, pojačavajući nadzor na kontrolnim punktovima i osmatračnicama.

U noći 5. avgusta gruzijska strana je granatirala položaje južnoosetskih snaga, koje su uzvratile granatirajući jednu od gruzijskih policijskih stanica, nedaleko od linije razgraničenja. Ruski diplomata Jurij Popov upozorio je da će Rusija intervenisati, ako dođe do eskalacije sukoba.

U noćim časovima 6. avgusta, preko zone sukoba u pravcu od juga od grada Gori prema severu ka naselju Džava, uočeno je osam preleta gruzijske avijacije. Gruzija je nastavila da grupiše trupe prema liniji razgraničenja. Napori ruskog specijalnog izaslanika Jurija Popova, da organizuje sastanak između gruzijskog državnog ministra za reintegraciju Temur Jakobašvilija i potpresednika Vlade Južne Osetije Borisa Čočieva nisu urodili plodom.

Naime, dogovoreni sastanak u Chinvaliju nije bio moguće održati u uslovima obnovljenog granatiranja grada. U međuvremenu, Gruzija je 7. avgusta rasporedila 27 višecevrnih raketnih bacača u okolini grada Gori, a u pravcu Južne Osetije u pokretu je bila veća vojna kolona.

U 15.45 časova gruzijski vojni posmatrači, napuštaju kontrolne punktove i osmatračnice koje su do tada držali zajedno sa ruskim mirovnjacima. U 22.35 časova 7. avgusta, tačno tri sata nakon obraćanja Mihaila Sakašvilija, Gruzija pokreće vojnu akciju protiv Južne Osetije.  U

23.15 časova otpočinje snažan artiljerijski napad, pojačan dejstvom iz višecevnih raketnih bacača (VBR). Žestoko neselektivno granatiranje Chinvalija trajalo je sve do 05.00 časova ujutro. Rat je počeo.

Gruzijski napad i ruski odgovor

U 01.20 časova podržane snažnom artiljerijskom vatrom u napad su krenule pešadijske i oklopne jedinice gruzijske vojske. Te snage su zauzele istočne delove Chinvalija, gde im je pružen snažan otpor. U prvim časovima rata upravo su 583 ruska mirotvorca zajedno sa južnoosetijskim dobrovoljcima stali na put udarnim jedinicama gruzijske armije, naoružanim po standardima NATO i obučenim od strane američkih instruktora.

Po mnogobrojnim ocenama eksperata, plan gruzijske operacije osmislili su isti oni vojni instruktori koji su stajali iza operacija „Bljesak“ i „Oluja“ iz 1995. godine (kada je Hrvatska izvršila napad na Republiku Srpsku Krajinu). U tim borbama poginulo je deset ruskih mirotvoraca.

U noći 8. avgusta, komandant zajedničkog štaba Vojske Gruzije Mamuk Kurašvili, izjavio je za lokalnu TV stanicu Rustavi 2, da je Gruzija odlučila da uspostavi ustavni poredak u zoni sukoba.

Gruzijski napad za uspostavljanje kontrole u Chinvaliju, počeo je ujutro 8. avgusta kada je 600 vojnika podržano tenkovima T-72Sim1, nakon nekoliko žestokih sukoba i pregrupisavanja, uspelo da potisne osetijske branioce, najpre prema centru, a kasnije i na periferiju grada. U borbama su aktivno učestvovali gruzijski avioni SU-25 i helikopteri Mi-24. Ubrzo zatim, dolazi do dejstva ruske avijacije po položajima i infrastrukturi gruzijske vojske.

Nekoliko časova posle početka ratnih dejstava ruska armija je po naređenju tadašnjeg predsednika Rusije Dimitrija Medvedeva ušla na teritoriju Južne Osetije.

Odgovor Moskve bio je jako brz – ujutro u 05.30 časova 8. avgusta elementi 58. armije i pridodatih jedinica ušli su u Južnu Osetiju kroz strateški važan tunel Roki, koji je dug oko četiri kilometra, a proteže se ispod rusko-gruzijske planinske granice i predstavlja jedinu kvalitetnu putnu vezu između južne ruske provinciju Severne Osetije i tadašnje severne gruzijske provincije Južne Osetije.

Prve ruske trupe viđene su u Južnoj Osetiji oko 08.00 časova. Brza reakcija ruskih snaga bila je potvrda da je ruska vojska bila na visokom stepenu borbene gotovosti i da su odabrane jedinice samo čekale znak za akciju.

Prodor ruskih trupa u Južnu Osetiju bila je najava za opasnu eskalaciju konflikta. Rusija je upotrebila elemente 58. armije severno-kavkaskog okruga, zatim elemente 4. armije vojnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, kao i elemente Vazdušno-desantne vojske (VDV), Crnomorske flote, 76. i 98. gardijske vazdušno-desantne divizije, i svakako nezaobilazne specijalne jedinice ruskih oružanih snaga i Ministarstva unutrašnjih poslova Ruske Federacije.

Oko 16.00 časova ruski tenkovi su ušli u Chinvali posle čega je došlo do direktnog i žestokog sukoba sa gruzijskim snagama. Ruske snage tokom borbi neposredno su podržavali jurišni aviona SU-25. Poslednji napad ruskog vazduhoplovstva tokom prvog dana rata dogodio se u 18.45 časova, kada je pet aviona žestoko napalo gruzijsku artiljerijsku brigadu u Goriju.

Delovi ruske crnomorske flote su, u međuvremenu, napustili luku Sevastopolj i do kraja prvog dana rata uspostavili su neformalnu blokadu gruzijskog brega.

Sporo napredovanje ruskih trupa kroz tunel Roki i loša putna infrastruktura do grada Chinvalija nije dozvolila Rusima da brzo rasporede svoje snage u zoni borbenih operacija. Iz tog razloga 9. avgusta ruske kopnene snage još nisu počele krupnije ofanzivne operacije i umesto toga posvetile su se očuvanju svojih pozicija i brzom formiranju vojne sile koja će naneti konačan poraz gruzijskoj armiji. U zonu konflikta uvedeni su dodatni delovi 58. armije i vazdušno-desantnih jedinica. Ruske snage u borbu su ušle na Zarskom pravcu, deblokirajući put koji vodi ka Chinvaliju sa severa.

U isto vreme, rusko vojno vazduhoplovstvo je aktivno produžilo da dejstvuje i proširilo je svoje operacije na celu teritoriju Gruzije.

Istovremeno od 16.00 časova brodovi ruske crnomorske flote uspostavili su stalnu pomorsku blokadu nedaleko od obale Abhazije, šaljući time odgovarajuću poruku Gruziji. Ruske brodove koji su patrolirali obalama nepriznate Republike Abhazije, u 18.41 časova  10. avgusta napala su četiri gruzijska ratna broda. Sa ova četiri gruzijska ratna broda sukobila se ruska raketna korveta Miraž klase Nanočka III (projekat 1234.1). Pri čemu je korveta potopila gruzijsku raketnu topovnjaču Tbilisi, a teže oštetila tri broda od kojih i raketnu topovnjaču Dioskuria.

Tokom sledećih dana Sakašvili će tvrditi da je napad počeo zbog ulaska ruskih trupa u Osetiju, ali 8. avgusta u 16.15 časova na sastanku u UN gruzijski diplomatski predstavnici su tvrdili da je ruska vojska ušla tek u 05.30 časova, ili preciznije nekoliko sati nakon početka rata.

Tokom operacije protiv Gruzije primetna je bila dominacija naoružanja i tehnike razvijene u Sovjetskom Savezu i tokom Hladnog rata. Naročito su tu masovno bili prisutni tenkovi T-62M, T-72B, borbena vozila pešadije BMP-1/2, BMD-1/2, oklopni automobili BRDM-2, oklopni automobili BTR-70/80 i druga tehnika iz tog perioda. Za rat u Južnoj Osetiji bili su spremni i specijalci iz Ivanova, Pskova i Moskovske oblasti. Rusi su za rat sa Gruzijom angažovali oko 15.000 ljudi.

Ruska ofanziva

U jutarnjim satima 10. avgusta gruzijske snage su konačno uspele da skoro u celosti ovladaju Chinvalijem i da proteraju ruske i osetijske snage na pozicije severno od grada.

Samo nekoliko časova kasnije oko 10.000 ruskih vojnika podržanih sa 120 tenkova T-62M, T-72B, avionima SU-24 i SU-25, helikopterima Mi-24, započelo je ofanzivu za proterivanje gruzijskih snaga iz Južne Osetije.

Gruzijske pozicije i mogućnosti kontraudara naknadno su ugrozili ubrzana mobilizacija abhazijske armije kao i veoma brzo razmeštanje 9.000 ruskih vojnika u toj republici, gde se mali broj gruzijskih snaga našao u čvrstom obruču u dolini Kodori gde su te iste trupe pozvane da se predaju ili da se suoče sa uništenjem.

Do kraja dana Rusi su zauzeli razrušeni Chinvali nakon čega su nastavili ofanzivu u pravcu Gorija. Ruska ofanziva nastavljena je i 11. avgusta. Naime, paralelno sa munjevitim kopnenim napredovanjem u pravcu grada Gori, rusko vojno vazduhoplovstvo je nesmanjenom žestinom proširilo kampanju na celu teritoriju Gruzije.

U toku dana ruske kopnene snage su dodatno napredovale i uspele su da potpuno „očiste“ Južnu Osetiju od gruzijskih snaga, a već ujutro 12. avgusta započele su i da prelaze liniju razdvajanja Južne Osetije i Gruzije, sa ciljem uspostavljanja 25 kilometara duge demilitarizovane zone koja bi onemogućila buduće dejstvo gruzijske artiljerije po Južnoj Osetiji.  

Gruzijski slom 

Suočena sa žestokim i beskompromisnim nastupanjem ruskim snaga, gruzijska armija se jednostavno slomila, te je počela panično i dezorganizovano da se povlači u pravcu Gorija, a zatim i u pravcu Tbilisija. Tokom povlačenja, gruzijski vojnici su za sobom ostavili veću količinu modernog naoružanja. Poslednji zabeleženi napad ruske avijacije na Gruziju desio se 12. avgusta kada su ruski avioni u periodu od 09.30 do 10.55 časova izveli niz udara po gradu Gori i okolini. Istog dana ruske snage su ušle u grad Poti na obalama Crnog mora.

Posle ovoga usledila je odluka predsednika Ruske Federacije Dimitrija Medvedeva o prekidu aktivne faze vojne operacije. Istog dana Rusija i Francuska donele su mirovni plan sa šest tačaka za rešavanje sukoba. Dokument je bio poznat kao Plan Medvedev-Sarkozi. Gruzijske vlasti se su složile sa planom, ali su tražile da se šesta tačka o statusu proruskih regiona izostavi.

Sledećeg dana lideri Abhazije i Južne Osetije potpisali su mirovni plan.

Napredovanje ruske vojske u pravcu Tbilisija završilo se 15. avgusta kada su ruske trupe stale kod mesta Igoleti, na samo 55 kilometara od glavnog grada Gruzije. Gruzijski predsednik Sakašvili, mirovni plan potpisao je istog dana. Ruski predsednik Dimitrij Medvedev potpisao je mirovni plan 16. avgusta.

Organizovano povlačenje ruske vojske prema Abhaziji i Južnoj Osetiji započinje 18. avgusta, a završava 22. avgusta 2008. godine. Samo četiri dana kasnije, 26. avgusta, Rusija je zvanično priznala nezavisnost Abhazije i Južne Osetije.

Najteže gubitke pretrpela je gruzijska strana. Ruske snage su uspele da unište jednu trećinu opreme i naoružanja gruzijske kopnene vojske. Pri tome su naročito loše prošle gruzijske oklopno-mehanizovane jedinice kao i elitna artiljerijska brigada iz grada Gori.

Najveću štetu ipak je pretrpela gruzijska mornarica i obalska straža čiji su plovni objekti potpuno uništeni ili zaplenjeni i prebačeni u Abhaziju. Gruzijski gubici se procenjuju na između 300 i 420 poginulih i 1.747 ranjenih. Povrh svega, ruske snage su u Gruziji uspele da zaplene 65 modernizovanih tenkova T-72Sim, od kojih su 44 prebačena u Rusiju.

Rusi su imali 67 poginulih i 323 ranjena vojnika. Izgubili su tri tenka, 12 drugih oklopnih vozila, kao i 20 nebobrbenih motornih vozila. Ratno vazduhoplovstvo Rusije izgubilo je sedam aviona, jedan helikopter Mi-24 je teško oštećen kao i tri jurišnika SU-25.

Južna Osetija imala je 162 poginula, a Abhazija jednog poginulog i dva ranjena vojnika.

Rat u Gruziji predstavlja javni ruski povratak statusu velike sile. Ovo nije nešto što se tek tad dogodilo – taj proces se odvijao već godinama, sa rastućim intenzitetom uoči samog sukoba. Daleko od toga da je ovaj rat predstavljao iznenađenje: pripreme za njega odvijale su se mesecima.

Međutim, njegovi geopolitički temelji grade se još od 1992. Rusija je vekovima bila imperija. Vojni sukob u Gruziji označio je kraj ruske inferiornosti na svetskoj sceni i poslao je snažnu poruku Sjedinjenim Državama, NATO i njihovim saveznicima kojom se upozoravaju na novu realnost u kojoj Moskva neće tolerisati dalje približavanje NATO njenim granicama, i da će se žestoko suprotstaviti bilo kakvom upadu u njene interesne zone. To smo videli i na Krimu 2014. godine, u Siriji oktobar 2015. godine, to vidimo i danas.