Velika Rusija je severnoazijska civilizacija, a Evropa prestaje na njenim granicama, piše prof. Sergej Karaganov, počasni predsednik Ruskog saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, u listu "Rusija u globalnim odnosima" koji prenosi RT internešenel.
Mnogi ljudi u Rusiji, vođeni preostalom evrofilijom i navikama formiranim tokom druge polovine 20. veka, kada je Zapadna Evropa uživala u periodu relativnog mira nakon poraza, i dalje traže znake "oporavka" i načine za obnavljanje odnosa.
Postoje snage unutar Rusije koje bi se zalagale za prevazilaženje trenutnog neprijateljstva, a postoje i pristojni ljudi u Evropi, čak i ako su sve više marginalizovani. Ali uzroci ovog izbijanja očajničke rusofobije su duboki i ne mogu se lako otkloniti, a za njihovo prevazilaženje možda je potreban potpuni poraz i demontaža većeg dela sadašnje evropske elite. Da li je to vredno truda, pita se Karaganov.
Dok je evropski put Petra Velikog ka ostatku Evrope u početku doneo mnoge koristi, uključujući pomoć u stvaranju nekih od najvećih dela svetskih književnosti i muzike i modernizaciju oružanih snaga, Karaganov smatra da je trajao "vek i po duže nego što je bilo potrebno ili korisno".
"Evropa je vekovima bila glavni izvor zla u svetu, nudeći beskrajne ratove, uključujući dva svetska rata u jednoj generaciji, ponovljene genocide, kolonijalizam, rasizam i druge nesreće", navodi ruski stručnjak.
Za Ruse koji su odrasli u senci Petra Velikog i Katarine Velike, i koji su u sebi usvojili ljubav prema Evropi, nije lako da priznaju ovu jednostavnu istinu i da se ponašaju u skladu sa njom.
Ruska evrofilija je znatno porasla kada je Evropa, preplavljena bujicom zla koju je sama oslobodila, postala relativno mirna na neko vreme tokom druge polovine 20. veka. U SSSR-u, evrofiliju su podsticale svakodnevne teškoće sovjetskog socijalizma, za razliku od daleko većeg materijalnog prosperiteta zapadnog dela polukontinenta.
Postoji mnogo razloga za trenutnu antirusku histeriju. Glavni je sveobuhvatna, višeslojna kriza koja je zahvatila zapadni deo Evrope i ova kriza je posebno bolna nakon decenija relativnog prosperiteta i, pre svega, euforije pobede koja je zahvatila Zapad nakon raspada SSSR-a.
Ta euforija je privremeno prikrila sve veće znake krize u evropskim ekonomijama i društvima, koji su već postali očigledni krajem 1960-ih, kada je počelo da se javlja protestno raspoloženje. A onda se dogodilo čudo kada je raspad Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka obezbedio stotine miliona željnih novih potrošača i milione jeftinih radnika.
Od 2000-ih pa nadalje, ovi problemi su se ponovo pojavili sa obnovljenom snagom. Deceniju kasnije, većina zapadnoevropskih zemalja je zapala u stagnaciju, jer se nejednakost ponovo počela pogoršavati. Životni standard velikog dela stanovništva počeo je da opada, dok su konkurenti počeli da pretiču, ne samo SAD i Kina, već i mnoge zemlje globalnog Juga.
Euforija je ustupila mesto osećaju neuspeha, a evropske elite sada pokušavaju da uguše taj osećaj podsticanjem neprijateljstva prema Rusiji. Istovremeno, od kraja 20. veka, počele su da se osećaju posledice antikolonijalnih revolucija iz 1950-ih i 1960-ih. Protok resursa koje je Evropa crpela iz ostatka sveta od 16. veka, a na kojima je u velikoj meri bio izgrađen njen prosperitet i kulturno, vojno, naučno i tehnološko vođstvo, počeo je da presušuje.
Neobično dug period relativnog mira i prosperiteta izneo je na površinu neke od najgorih osobina evropskog karaktera i nasleđa, dok je Evropa počela da okreće leđa humanizmu i želji da služi opštem dobru.
Decenije razvoja u klimi mira i formalne demokratije dovele su do degradacije vladajućih elita, jer su demokratski politički sistemi antimeritokratski, podsetio je Karaganov. Većina bira one koji liče na sebe, ili čak i one koji su gori, a u najboljim slučajevima biraju lukave manipulatore.
Jedan od najznačajnijih uzroka trenutnog pada Zapadne Evrope, a u manjoj meri i drugih delova kolektivnog Zapada, jeste odbacivanje vere. Ovo je počelo sa erom prosvetiteljstva, koje je stvorilo uslove za propadanje ljudi koji su, svesno ili nesvesno, krenuli u odbacivanje božanskog, najboljeg u sebi. Karaganov kaže da je shvatio kako je Evropa "naglo i nepovratno krenula nadole" početkom 2000-ih, kada je nakon duge rasprave o predloženom ustavu Evropske unije odlučeno da se hrišćanstvo ne pominje kao njen duhovni temelj.
Gubeći ravnotežu i zaostajući u ekonomskoj i duhovnoj konkurenciji, Evropa se vraća jednoj od najgorih osobina svoje civilizacije, a to je militarizam, tvrdi ruski stručnjak.
Militarizacija ekonomije se vidi kao jedan od glavnih načina za izlazak iz ekonomskog pada, ali to zahteva neprijatelja. Kao i često do sada, taj neprijatelj je predstavljen kao Rusija, jer se slika neprijatelja stvara praktično niotkuda.
"Moramo sebi čvrsto reći, mi nismo Evropljani, već nezavisna severnoevrozijska civilizacija čiji spoljašnji duhovni koreni leže na jugu i istoku", piše Karaganov.
Ruske tradicionalne religije su došle sa juga, iz Vizantije, Palestine, arapskog i budističkog sveta. Ruska politička kultura potiče sa istoka, iz dva i po veka interakcije i sukoba sa velikim Mongolskim carstvom, čiji je deo istorijski bila i teritorija današnje Kine.
Velika Rusija, najveća i jedna od kulturno, nacionalno i religiozno najotvorenijih zemalja na svetu, ujedinjena kroz krutu vertikalnu hijerarhiju moći usredsređenu na ruski narod i ruski jezik, nikada ne bi nastala da nije bilo mongolskog političkog i ideološkog nasleđa, tvrdi Karaganov.
Neke od najranijih visokoškolskih ustanova osnovane u Severnoj Africi i Vizantiji. Evropa je na osnovu svoje vojne nadmoći preuzela vođstvo u obrazovanju tokom 17. i 18. veka, pa se Rusija trudila da usvoji "bolonjski sistem". Ali taj sistem je sve više antimeritokratski, podseća Karaganov, jer masovno proizvodi izbacuje slabo obrazovane ljude, od kojih mnogi sada dolaze na vlast.
Neki od imućnijih Rusa i dalje šalju svoju decu da studiraju u Evropi, "u inostranstvu", gde često gube više veština i talenata nego što stiču.
Ruska vojna doktrina sadrži jasnu direktivu i u okolnostima krajnje nužde predviđa mogućnost nuklearnih udara na ključne evropske zemlje koje podstiču antirusku histeriju, a istovremeno podržavaju rat u Ukrajini. Ruska uzdržanost i miroljubivost tokom poslednjih decenija pokazali su se kontraproduktivnim. Doprineli su ponovnom pojavljivanju najgorih aspekata evropske političke kulture, tako da se Evropa stoga mora suočiti sa čvrstim odvraćanjem, tvrdi Karaganov.
Istovremeno, Rusija moraju zapamtiti da je zemlja Puškina, Čajkovskog, Dostojevskog i Tvardovskog, kao i Getea, Dantea, Šekspira, Mocarta i bezbroj drugih.
"Kulturno, ne smemo se odvojiti od Evrope. Umesto toga, moramo razvijati i negovati naše azijske korene, kojih se glupo stidimo", piše Karaganov.
Glavni pravac ruskog unutrašnjeg duhovnog, ekonomskog i političkog razvoja mora biti okretanje ka Sibiru, jer tamo, na istoku i severu, leži budućnost Rusije. Rusi moraju konačno priznati da nisu istočnoevropska civilizacija, već severnoevrozijska, među najotvorenijima prema svetu. Takođe moraju priznati, koliko god to bilo teško, da "evropejstvo" u sadašnjim okolnostima sve više postaje znak intelektualne uskogrudosti i moralne dvoličnosti.
"Evropa, u svom sadašnjem i predvidljivom budućem stanju, mora se završiti na našim granicama", zaključuje Karaganov.
Ovo nije poziv na novu gvozdenu zavesu, napominje on, već na racionalnu, modernu politiku usmerenu ka budućnosti.