Brisel, leto 1958. Nepoznat čovek prilazi sovjetskim turistima u paviljonu Svetske izložbe i diskretno im nudi knjigu na ruskom jeziku. Ko prihvati, odmah skida plave platnene korice, delo deli na delove i stranice skriva po džepovima, da bi ih što neprimetnije preneo preko granice.
Iza akcije nije stajao neki podzemni lanac književnih švercera, nego CIA. Knjiga je bila "Doktor Živago" Borisa Pasternaka, pisca koji će nekoliko meseci kasnije dobiti Nobelovu nagradu i, pod pritiskom sopstvene države, morati da je odbije.
Zabranjen u sopstvenoj zemlji
Pasternak je rođen 1890. u Moskvi, u porodici umetnika: otac Leonid bio je slikar, majka Rozalija pijanistkinja. Među gostima porodice bili su, između ostalih, Rajner Marija Rilke i Sergej Rahmanjinov. Slavu je stekao kao pesnik, ali će ga obeležiti roman koji je pisao čitavu deceniju, od 1945. do 1955. godine.
"Doktor Živago" prati lekara i pesnika Jurija Živaga kroz revoluciju, građanski rat i prve decenije sovjetske vlasti. Pasternak nije prihvatao da književnost mora da služi državnoj ideologiji: revoluciju je prikazao iz perspektive pojedinca, njegove savesti, ljubavi i lične tragedije.
Za sovjetski književni establišment to je bilo dovoljno. Roman se nije uklapao ni u zahteve socijalističkog realizma, ni u zvaničnu sliku istorije. Kad je Pasternak 1956. predao rukopis redakciji časopisa "Novi mir", odgovor je bio nedvosmislen: delo ne sme da bude objavljeno u SSSR-u.
"Živago" je već bio u inostranstvu. Rukopis je, naime, stigao do Đanđakoma Feltrinelija, milanskog izdavača i člana Komunističke partije Italije. Moskva i italijanski komunistički krugovi pritiskali su ga da odustane, ali je on u novembru 1957. u Milanu objavio italijansko izdanje "Doktora Živaga". Roman je ubrzo postao međunarodni književni događaj, a Feltrinelijeva odluka pokazala je da izdavačka sloboda ponekad biva jača od političke pripadnosti.
Dok je knjiga osvajala čitaoce na Zapadu, u Vašingtonu su joj namenili sasvim drugu upotrebu.
Operacija "AEDINOSAUR"
Januara 1958. u sedište CIA stigao je tajni paket: dve rolne filma sa fotografisanim stranicama ruskog rukopisa. Poslala ih je britanska obaveštajna služba, uz predlog da Amerikanci organizuju tajno širenje romana iza Gvozdene zavese.
U Vašingtonu je potencijal knjige prepoznat odmah. U internim memorandumima navođeno je da bi sovjetski čitaoci mogli da se zapitaju zašto delo jednog od najvećih ruskih pisaca nije dostupno u njihovoj zemlji, na njihovom jeziku. U jednom od memoranduma stoji i direktnija poruka: Pasternakova humanistička ideja — da svako ima pravo na privatni život i na poštovanje kao čovek, bez obzira na to koliko je doprineo državi — ima veliku ideološku snagu. Zabranjen u državi koja je isticala svoju kulturnu superiornost, "Doktor Živago" je bio gotovo savršeno propagandno oružje.
Operacija je dobila kodno ime AEDINOSAUR (prefiks AE u šiframa CIA označavao je SSSR). Uz pomoć holandske službe BVD, organizovano je štampanje u izdavačkoj kući Mouton u Hagu: hiljadu primeraka na ruskom, bez ijednog traga ko ih je štampao. U dokumentaciji je posebno naglašeno da američka uloga mora da ostane skrivena.
"Grad Božji" kao tajna knjižara
Brisel nije izabran slučajno. Svetska izložba 1958. okupila je desetine zemalja, a belgijske vize dobilo je oko 16.000 sovjetskih građana. Američki paviljon bio je previše očigledno mesto za takvu akciju, pa je pažnja uperena na obližnji vatikanski paviljon "Civitas Dei" ("Grad Božji").
U njemu su ruski katolički emigranti uredili malu biblioteku, iza zavese, nedaleko od kapele tišine. Tamo su sovjetskim posetiocima nuđeni primerci Pasternakovog romana. Od hiljadu odštampanih knjiga, 365 je završilo u Briselu; ostale su raspoređene u Vašington i evropske kancelarije CIA.
Plave platnene korice, zabeleženo je, mogle su se potom videti razbacane po izložbenom prostoru. U memorandumu od 10. septembra 1958. CIA je ocenila da je taj deo operacije uspešno završen. Ostala je, međutim, jedna greška: tajno izdanje nije poštovalo Feltrinelijeva izdavačka prava. Kada je saznao da se njegov bestseler štampa bez njegovog znanja, Italijan je pobesneo — a operacija koja je trebalo da ostane skrivena ubrzo je izazvala i međunarodne polemike.
CIA nije stala posle Brisela. Do jula 1959. pripremljeno je najmanje 9.000 primeraka minijaturnog izdanja, štampanog u jednom ili dva toma kako bi bila lakša za skrivanje i prenošenje. Kao izdavač navedena je jedna fiktivna francuska kuća.
Oko 7.000 primeraka bilo je namenjeno sovjetskim građanima i kontaktima u inostranstvu, a 2.000 učesnicima Svetskog festivala omladine i studenata u Beču, na koji su došli i mladi iz Sovjetskog Saveza i zemalja istočnog bloka. To je za CIA predstavljalo još jednu publiku kojoj je zabranjena knjiga bila uskraćena.
Nobel koji je izazvao buru
Švedska akademija je 23. oktobra 1958. objavila da je Nobelovu nagradu za književnost dobio Boris Pasternak, "za značajno dostignuće u savremenoj lirskoj poeziji i na polju velike ruske epske tradicije". Formalno, nagrada je dodeljena za celokupan opus, a ne samo za roman koji u Sovjetskom Savezu niko nije mogao legalno da pročita.
Pasternak je telegramom zahvalio i nagradu prihvatio. U Moskvi je usledila bura. Štampa je pokrenula hajku: umesto književnog priznanja, Nobel je prikazivan kao politička provokacija Zapada, a pisac kao antisovjetski element. Dana 27. oktobra isključen je iz Saveza sovjetskih pisaca; na sastanku su se čuli i zahtevi da bude proteran iz zemlje.
Dva dana kasnije Pasternak je poslao novi telegram Švedskoj akademiji: uzimajući u obzir značenje koje je nagrada dobila u društvu kojem pripada, mora da je odbije. Britanskom novinaru Henriju Šapiru tvrdio je da je odluku doneo sam, bez konsultacija. U pismu lideru KPSS Nikiti Hruščovu, međutim, napisao je da bi odlazak iz Rusije za njega "bio ravan smrti".
Nobelova fondacija ga je, uprkos svemu, zadržala u zvaničnoj evidenciji kao dobitnika za 1958. godinu.
Žena koja je platila cenu
Deo priče o CIA, Nobelu i obračunu sa piscem je i ličnija, tragična sudbina Olge Ivinske, Pasternakove ljubavi, bliske saradnice i inspiracije za lik Lare.
Upoznali su se 1946, kada je ona radila u redakciji jednog književnog časopisa. Od tada do kraja Pasternakovog života bila je uz njega; ona je otkucala rukopis "Doktora Živaga" i starala se o njegovom čuvanju.
Da li 1948. ili 1949. godine, Olga je uhapšena. Provela je nekoliko meseci u zatvoru Lubjanka, pod ispitivanjem o Pasternakovim kontaktima i navodnim vezama sa britanskom obaveštajnom službom. Bila je trudna sa Pasternakovim detetom, a u zatvoru je imala pobačaj. Osuđena je 1950. i upućena u radni logor, gde je ostala do smrti J.V. Staljina 1953. godine. Pasternak je sve to vreme brinuo o njenoj deci.
Posle Pasternakove smrti avgusta 1960, Ivinska je ponovo uhapšena, zajedno sa ćerkom Irinom. U decembru je osuđena na osam godina zatvora, a Irina na tri. Optužba se odnosila na novac koji je iz inostranstva stizao u vezi sa autorskim pravima Pasternakovih dela. Suđenje je obavljeno u tajnosti, a sovjetska štampa o njemu nije pisala.
Amnesti internešenel objavio je detaljnu rekonstrukciju slučaja već 1961, a međunarodna kampanja dala je rezultata: Olga je puštena 1964, posle gotovo četiri godine.
Roman koji je nadživeo sve
Pasternak je umro 30. maja 1960. u Peredeljkinu kod Moskve. Nije dočekao ni da "Doktor Živago" bude objavljen u otadžbini, ni da lično preuzme Nobelovu nagradu.
Hruščov, koji je smenjen 1964, pročitao je roman u penziji. Po rečima njegovog sina Sergeja, tek tada je zaključio da u njemu nema ničeg antisovjetskog.
"Doktor Živago" objavljen je u Sovjetskom Savezu tek 1988, u časopisu "Novi mir" — onom istom koji je rukopis odbio više od tri decenije ranije. Bilo je to doba perestrojke, kada su se menjali odnosi prema slobodi izražavanja. Do tada je, upravo zahvaljujući zabrani, postao svetski bestseler, a film Dejvida Lina iz 1965, sa Omarom Šarifom u glavnoj ulozi, osvojio je i Oskara za najbolji film.
Iz dokumenata s kojih je CIA skinula oznaku poverljivosti tek 2014. godine vidi se koliko je američka obaveštajna služba bila spremna da ide da bi zabranjena knjiga stigla do sovjetskih građana. Cilj operacije je bio da se zabrana "Doktora Živaga" upotrebi kao propagandni argument protiv sovjetskog sistema, bez mnogo brige za moguće posledice po Pasternaka ili njegovu "Laru".
Boris Pasternak nije bio američki agent, već ruski pisac koji je želeo da njegovo delo čitaju u Rusiji, na ruskom jeziku. Za njega je "Doktor Živago" bio pokušaj da se sačuva čovek — njegova savest, ljubav i pravo na privatni život.
Činjenica da je "Doktor Živago" preživeo i zabranu, i tajne operacije, i političke osude i smrt svog autora, da bi ostao zapamćen kao veliko delo svetske književnosti, pokazuje da je Pasternak na kraju bio u pravu.