Gagarinov put do zvezda: Prvi odleteo u svemir, a skončao u MIG-u

Jurij Gagarin bio je prvi čovek koji je leteo u svemir. Let se dogodio 12. aprila 1961. godine, kada je Gagarin u letelici "Vostok" obišao jedan krug oko Zemlje. Njegov let trajao je tačno 108 minuta.

Time je Sovjetski Savez napravio ogroman iskorak u trci u svemiru. Gagarin je postao internacionalna zvezda. Putovao je širom sveta - po Italiji, Britaniji, Nemačkoj, Kanadi ili Japanu, a dodeljena su mu mnoga priznanja i odlikovanja, uključujući i počasno zvanje Heroja Sovjetskog Saveza, koje se smatralo najvećom počašću u SSSR-u.

Let u "Vostoku 1" bio je jedini Gagarinov let u svemir. Gagarin je bio rezerva za let "Sojuza 1", tokom koga je poginuo kosmonaut i njegov bliski prijatelj Vladimir Komarov.

Posle leta Gagarina, rukovodstvo SSSR-a je zabranilo Gagarinu da leti u svemir, plašeći se za njegovu bezbednost. Ipak, on je poginuo prilikom rutinskog leta "migom 15" krajem marta 1968. godine, u 34. godini života.

Gagarin je rođen 9. marta, u selu Klušino nadomak grada Gžat, koji je kasnije preimenovan u Gagarin.

U mladosti je radio kao livac u čeličani, kasnije se prijavio u sovjetsko vazduhoplovstvo i služio u vazduhoplovnoj bazi u murmanskoj oblasti, nadomak Norveške.

U čin potpukovnika sovjetskog vazduhoplovstva unapređen je 12. juna 1962, a 6. novembra 1963. dobio je čin pukovnika. Postao je član Vrhovnog sovjeta 1962. godine.

Gagarin je sahranjen u zidu Kremlja na Crvenom trgu.

Trka u svemiru

Svemirska trka je danas gotovo zaboravljen pojam. Trka u svemiru zasnivala se na upotrebi balističkih raketa. Tehnološka prednost, demonstrirana dostignućima u svemirskim letovima, smatrala se neophodnim uslovom za bezbednost zemlje i postala je važan deo simbolike i ideologije tog vremena.

Svemirska trka dovela je do pionirskih lansiranja veštačkih satelita, slanja prvih robotskih sondi na Mesec, Veneru i Mars, do letova sa ljudskom posadom u niskoj Zemljinoj orbiti i, konačno, omogućila je let čoveka na Mesec.

Takmičenje dve supersile počelo je tačno 30. jula 1955. godine, kada su povodom Međunarodne geofizičke godine Sjedinjene Države objavile svoju nameru da lansiraju prve veštačke satelite. Svega četiri dana kasnije, Sovjetski Savez je saopštio da će "u bliskoj budućnosti" sam lansirati satelit.

Takmičenje je privuklo posebnu pažnju javnosti na Zapadu kada je nastupio "Sputnjik momenat": 4. oktobra 1957. SSSR je ostvario svoje prvo uspešno lansiranje satelita. Potom je, 12. aprila 1961, SSSR poslao Jurija Gagarina u svemir.

Poziv predsednika Kenedija

Gagarinov let u kosmos naveo je 25. maja 1961. američkog predsednika Džona Kenedija da zatraži od Kongresa da se posveti stvaranju uslova za "sletanje čoveka na Mesec i njegovom bezbednom vraćanju na Zemlju." Ovaj cilj trebalo je da bude ostvaren do kraja decenije.

Sletanje čoveka na Mesec ostvareno je u julu 1969, sa letom "Apola 11", što neki smatraju "jedinstvenim dostignućem, koje je zasenilo sva sovjetska". Međutim, takvo mišljenje ostaje sporno.

Prema drugačijim mišljenjima, let prvog čoveka u svemiru bio je značajnije dostignuće. SSSR je ostvario dva lunarna programa sa posadom, ali nije uspeo da sleti na Mesec. Na kraju su ovi sovjetski programi otkazani, a Sovjetski Savez se okrenuo programu prve svemirske stanice "Saljut".

U međuvremenu, SAD su nastavile sa istraživanjem vanzemaljskih tela putem robota.

Period detanta u svemiru označio je sporazum o saradnji projekata "Apolo" i "Sojuz" iz aprila 1972, što je rezultiralo susretom posade američkih astronauta sa posadom sovjetskih kosmonauta u Zemljinoj orbiti, u julu 1975.

Takmičenje je u to vreme postepeno zamenila saradnja.

"Čovek u svemiru"

Do porasta interesovanja javnosti za letove u svemir dolazi u oktobru 1951. godine, kada je sovjetski raketni inženjer Mihail Tihonravov, u listu "Pionirskaja pravda", objavio "Let na Mesec". U ovom članku Tihonravov opisuje međuplanetarni svemirski brod, kao i industrijske i tehnološke uslove za njegovo stvaranje.

Svoj kratki članak inženjer Tihonravov završava predviđanjem budućnosti: "Nećemo dugo čekati. Možemo pretpostaviti da će se smeli san Konstantina Ciolkovskog ostvariti u narednih deset do 15 godina."

Od marta 1952. godine do aprila 1954. godine, američki časopis "Kolirs" objavio je seriju od sedam članaka pod naslovom "Čovek će uskoro osvojiti svemir", koji veoma detaljno opisuje planove Vernera fon Brauna za letove u svemir sa ljudskom posadom.

U martu 1955. animirani film u produkciji Diznija "Čovek u svemiru", emitovan na američkoj televiziji, koji je pratilo oko 40 miliona ljudi, obnovio je entuzijazam javnosti za svemirska putovanja, ne samo u SAD već i u SSSR-u.

Razvoj sovjetske raketne tehnologije

Razvoj raketa u Rusiji, na osnovu ideja ruskog naučnika Ciolkovskog, počinje još 1921. godine, kada je Crvena armija formirala Laboratoriju za gasnu dinamiku dinamiku koja se bavila istraživanjem raketa. Istraživanjem je rukovodio Nikolaj Tihomirov.

Tihomirov je započeo da proučava rakete još 1894. godine, a godine 1915. prijavio je patent za "samohodne vazdušne i površinske mine." Prvo probno ispaljivanje rakete na čvrsto gorivo u SSSR-u izvedeno je 1928. godine.

Dalji razvoj, tokom 30-ih godina prošlog veka, sprovela je Grupa za proučavanje reaktivnog kretanja (GIRD), kada su sovjetski raketni pioniri Sergej Koroljov, Fridrih Zander, Mihail Tihonravov i Leonid Duškin lansirali prvu raketu na tečno gorivo.

Godine 1933, oba konstruktorska biroa su spojena u Reaktivni naučno-istraživački institut, koji je proizveo je RP-318, prvi sovjetski avion na mlazni pogon, kao i rakete RS-82 i RS-132, koje su kasnije postale osnova za višecevni raketni bacač "kaćuša".

Tokom 30-ih godina, sovjetska raketna tehnologija dosegla je nivo koji je bio uporediv sa nemačkom.

Verner fon Braun i njegov tim

Godine 1944. Sovjeti su se zainteresovali za raketni program nacističke Nemačke.

Početkom 1945, tim sovjetskih raketnih stručnjaka poslat je u Nemačku da prikupi podatke o nemačkoj raketnoj tehnologiji, koju su nacisti tajno razvijali u Institutu Rabe. Tokom 1946, Sovjeti angažuju više od 170 nemačkih raketnih stručnjaka, koji daju značajan doprinos razvoju sovjetske raketne tehnike.

Međutim, posle 1947. Sovjeti su veoma malo koristili nemačke stručnjake. Posle 1947, njihov uticaj na budući sovjetski raketni program ocenjuje se kao marginalan, a svi nemački stručnjaci su vraćeni u Nemačku između 1951. i 1953.

Godine 1947. Staljin je naredio ubrzanje razvoja interkontinentalnih balističkih raketa (ICBM), kako bi se SSSR suprotstavio američkoj nuklearnoj pretnji.

Tokom 1953, Koroljov je dobio zeleno svetlo za razvoj rakete "R-7 semjorka". Raketa je uspešno testirana 21. avgusta 1957. i postala je prva potpuno operativna raketa na svetu. Kasnije je ova raketa korišćena za lansiranje prvog satelita u svemir, a ona ostaje osnova i za sva kasnija lansiranja sovjetskih letelica u svemir.

U Americi je raketni pionir Robert Godar patentirao rakete na tečno gorivo još 1914. godine, ali je u tome ostao usamljen, a njegove ideje su ismevane u "Njujork tajmsu".

Sjedinjene Države bile su jedina od tri velike sile iz Drugog svetskog rata koja nije imala sopstveni raketni program, sve do angažovanja Nemca Fon Brauna i njegovih inženjera.

Iako su i Nemci i Sovjeti eksperimentisali sa raketama na tečno gorivo još pre Drugog svetskog rata, lansiranje satelita i ljudi u svemir zahtevalo je razvoj većih balističkih projektila. Osnova za to u Americi postao je program "Agregat" - poznatiji kao "fau 2" - nacističkog naučnika Vernera fon Brauna.

Inače, ove rakete je nacistička Nemačka razvijala zbog napada na saveznike tokom Drugog svetskog rata.

Verner fon Braun je tokom 50-ih i 60-ih godina postao vodeći raketni inženjer Sjedinjenih Država.

SAD su došle u posed velikog broja raketa "fau 2", a potom su, tokom operacije "Spajalica", regrutovale Fon Brauna i veći deo njegovog inženjerskog tima. Ovaj tim je od 1945. razvijao prvu američku vojnu operativnu balističku raketu srednjeg dometa - raketu "redston", koja je ostala osnova za sve kasnije američke rakete.

Sasvim običan Rus

U znak sećanja na Gagarinov podvig u Rusiji je 12. april proglašen za Dan kosmonautike.

"Bio sam dete," rekao je prošle godine predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin podsećajući se na Gagarinov čin. "Imao sam samo devet godina. Nisam u potpunosti razumeo šta se događa, ali video sam da se desilo nešto grandiozno."

"I to je zaista ličilo na Dan pobede, jer je meni, tada još devetogodišnjem dečaku, bilo jasno da se dogodilo nešto neobično", dodao je ruski lider.

Inače, među mnogim spomenicima Gagarinu, treba pomenuti i onaj koga su 2021. postavile vlasti Nikaragve u Parku mira u Managvi. Jedna bista Gagarinu postoji u Rijeci, u Hrvatskoj, jedna se nalazi u Izraelu, jedna u San Marinu i u Portugalu…

Postoji i spomenik Gagarinu u gradu Englesu, u saratovskoj oblasti u Rusiji, na mestu gde je 1961. sleteo ruski kosmonaut.

Godine 2020. na srpskom jeziku je objavljena autobiografija Gagarina, koja nosi naslov "Put do zvezda", u kojoj možemo pročitati da je on sebe smatrao sasvim običnim Rusom.

"Porodica u kojoj sam se rodio", zapisao je Gagarin, "sasvim je obična porodica, ni po čemu različita od miliona drugih radničkih porodica u našoj socijalističkoj domovini. Moji roditelji su obični Rusi…"

Ipak, kako ističe fizičar Slobodan Bubnjević sa Instituta za fiziku u Beogradu: "Mi danas ni posle šest decenija još nismo svesni koliko je značajan Gagarinov let u svemir. To je čin kojim je civilizacija prvi put iskoračila izvan svoje planete. On je ljudima otvorio vrata nepoznatog sveta."