"Kalašnjikov" - najbolje streljačko oružje svih vremena

Godine 1949, odlukom Saveta ministara SSSR-a, počela je masovna proizvodnja automatske puške "kalašnjikov" za potrebe sovjetskih oružanih snaga.

AK-47 je nedugo zatim postala glavna jurišna puška Sovjetske armije, koju su kasnije usvojile i druge države Varšavskog ugovora. Prema nužno nepreciznim i nepotpunim procenama stručnjaka, do početka 1996. godine u svetu je proizvedeno između 70 i 100 miliona automatskih pušaka "kalašnjikov", što je više od bilo koje druge puške u ljudskoj istoriji.

Oružje je širom sveta postalo pravi simbol revolucije u tako udaljenim zemljama kao što su Vijetnam, Kongo ili Kolumbija. Zastava Mozambika ima simbol AK-47 sa pričvršćenim bajonetom, što simboliše odbranu i budnost. Reputaciju "puške revolucije" AK-47 duguje svojim izvanrednim osobinama i svojoj srazmerno niskoj ceni.

Puška "kalašnjikov" je uskoro prepoznata kao "izum veka". Ovu ocenu je dao francuski list "Liberasion", koji je sastavio listu "izuzetnih izuma 20. veka", stavljajući izum Mihaila Kalašnjikova iznad aspirina i atomske bombe.

Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin 2007. godine izdvojio je "kalašnjikov" kao "simbol kreativnog genija ruskog naroda."

Od džungle do pustinje

"Kalašnjikov" je relativno jeftin za proizvodnju, kratak i lagan za nošenje, jednostavan za upotrebu, sa malim trzajem. Takođe, može se pohvaliti legendarnom pouzdanošću u teškim vremenskim uslovima, u rasponu od džungli Jugoistočne Azije, preko pustinja Bliskog istoka, sve do subpolarnih područja, kako na ekstremnoj hladnoći, tako i na žestokoj vrućini.

Puška "kalašnjikov" zahteva relativno malo održavanja. Ovo proizlazi iz konstrukcije njegovog gasnog klipa i širokih razmaka između pokretnih delova, koji pomažu da se spreči zaglavljivanje. Modifikovani AK-47 se i danas proizvode u mnogim zemljama širom sveta.

Inače, ova puška je proizvođena i u Jugoslaviji, za potrebe Jugoslovenske narodne armije. Tehnologiju proizvodnje "kalašnjikova", Irak je dobio od Jugoslavije, koja nikada nije imala zvaničnu licencu za proizvodnju ovog oružja. "Iračka automatska puška je faktički piratska kopija piratske kopije", rekao je ruski ekspert za oružje Vladimir Onokoj.

Puška "kalašnjikov" se i danas proizvodi u SAD, gde se njenom proizvodnjom bavi na desetine firmi. Prema rečima Onokoja, na teritoriji SAD se proizvode neke od najboljih i neke od najgorih varijanti ove automatske puške.

Prvobitno su se proizvodnjom "kalašnjikova" u SAD bavile male radionice, koje su pravile solidno, ali skupo oružje. S vremenom, broj proizvođača je postajao veći, pa su se na američkom tržištu pojavile i neke od najgorih kopija "kalašnjikova" na svetu.

Jedan od proizvođača u SAD bila je kompanija "Inter ordnens". Njene puške imale su delove koji sami ispadaju, iskrivljene cevi, zatvarače koji se raspadaju... Još jedan neodgovoran proizvođač bila je kompanija "Sentjuri arms". Kako dodaje Onokoj: "Za njene AK kažu da su 'dva u jednom': i automatska puška i ručna bomba. Od obične bombe razlikuju se po tome što mogu da eksplodiraju u svakom trenutku”, kaže ruski stručnjak.

Ipak, prvo mesto među lošim kopijama zauzeo je pakistanski AK.

Kako zaključuje Onokoj: "Automatska puška 'kalašnjikov' nije samo oružje. Ona često odražava istoriju zemlje u kojoj se proizvodi, istoriju vojnih konflikata i njene industrije."

Rigorozni testovi koje je položio "kalašnjikov"

Istorijat ove puške počinje u maju 1945, na kraju Drugog svetskog rata, kada je Glavna artiljerijska uprava Oružanih snaga SSSR-a raspisala konkurs za automatsku pušku. Projektni zadatak, veoma precizno i detaljno opisan, nosio je oznaku "TTT br. 3131-45".

Projekat jurišne puške "Mihtim", namenjen ovom konkursu, izrađen je u fabrici u gradu Kovrov, prema zamisli mladog inženjera Kalašnjikova. Na ovom konkursu su učestvovala i mnogo slavnija konstruktorska imena: Degtarjev, Špagin, Sudajev, Berjozin, Gorjunov, Bladimirov... Ali, posle nekoliko popravki, na njemu je pobedio model koji je ponudio Kalašnjikov.

Sama puška je bila veoma rigorozno testirana: na tačnost gađanja, efikasnost i pouzdanost pri ispaljivanju, a ocenjivana je i ekonomičnost proizvodnje, složenost konstrukcije, trošenje materijala, lakoća taktičke primene, nišanjenje, pristupačnost regulatora i mehanizma za okidanje, lakoća u radu, bezbednost, kao i ergonomija tokom duže upotrebe u trupi ili korištenje rezervnog alata i pribora.

Provere nisu vršene na nivou voda ili odeljenja, već na nivou puka, koji je slučajno izabran u Moskovskoj oblasti. Puk je ispitivao oružje u svim mogućim i zamislivim uslovima: u kasarni, na logorovanju, u borbenim dejstvima i na manevrima.

Završni testovi obuhvatali su ispitivanja izdržljivosti i pouzdanosti, koji su uključivali i potapanje automata u vodu, u blato, u pesak, gaženje vozilom ili bacanje s visine.

Sama puška je predstavljala svojevrsnu senzaciju: "Nakon ispaljenih 13.350 metaka nije bilo nikakvih kvarova ni zastoja na oružju. Broj zastoja bio je 0,045 odsto, odnosno jedanaest puta manji od dozvoljenog minimuma."

Pastir sa Altaja

Zanimljivo je da je konstruktor Mihail Kalašnjikov zapravo bio samouk. Rođen je u jednom selu na Altaju i imao je samo četiri razreda škole. Počeo je prilično skromno, kao radnik na železnici. Tokom Velikog otadžbinskog rata, bio je komandir tenka. U oktobru 1941. teško je ranjen i poslat je sa fronta kući.

Sa 23 godine, nastavlja da radi u Moskovskom avijacijskom institutu, gde je proizveo velik broj inovacija za tenkove, avione, brodove i helikoptere, uključujući i mehanizam koji je brojao ispaljena zrna.

Inače, "kalašnjikov" nije prva puška koju je on konstruisao. Svoj prvi model je napravio u mestu Mataj, na jednom železničkom depou, a ovaj primerak je smesta poslat u Samarkand, na proveru stručnjacima iz Glavne artiljerijske uprave.

O tom prvom modelu je kasnije govorio proslavljeni sovjetski konstruktor Degtarjov: "Naravno, kao borbeni primerak on je bio, blago rečeno, grub, ali kao oružje napravljeno od komada gvožđa, takoreći u štali, na mene je ostavilo utisak."

Sovjetski Savez je Kalašnjikovu dodelio Staljinovu nagradu, Crvenu zvezdu i Orden Lenjina.

O Mihailu Kalašnjikovu, "skromnom pastiru s Altaja", snimljeno je nekoliko dokumentarnih i jedan celovečernji igrani film, a napisano je mnoštvo knjiga i studija. Objavio je tri knjige memoarske proze i postao je član Saveza pisaca Rusije.

Godine 1999. on je dobio čin general-lajtnanta u vojsci Ruske Federacije. Kalašnjikov je umro kao narodni heroj 2013. godine, u svojoj 94. godini.

Kalašnjikov je odbijao krivicu koju su mu neki pripisivali zbog ogromnog broja ubijenih njegovom puškom. Na ovakve primedbe obično je odgovarao da je oružje razvio za odbranu, a ne za napad.

Na pitanje novinara kako može da spava noću, jednom je rekao: "Spavam dobro. Krivi su političari zato što nisu postigli sporazum i zato što su pribegavali nasilju."