Vladimir Putin, dominantna politička figura 21. veka: Dan kada se prvi put kandidovao za predsednika

Posle dolaska na vlast, kaže ruski geopolitičar Savin, on je započeo reorganizaciju političkog sistema, a bezbednosne snage i vojska postale su stub poretka

Iznenadnom smenom na vlasti u Rusiji, koja se dogodila 31. decembra 1999. godine, dotadašnji predsednik Boris Jeljcin predao je vlast Vladimiru Putinu, do tada uglavnom nepoznatom široj javnosti. Svega nekoliko meseci pre toga, 16. avgusta 1999. godine, Državna duma je na predlog Jeljcina izabrala Putina za premijera.

"Nije prošlo ni nekoliko nedelja od kada se pojavio u političkom životu Rusije, u jesen 1999. godine, a ja sam napisao da je Vladimir Putin izuzetan čovek", zapisao je 2014. godine novinar Stanko Cerović.

"Kako sam to znao?", dodao je Cerović. "Po načinu na koji je dočekan u zapadnim medijima. Odmah su se pojavili editorijalisti i eksperti koji su počeli žestoko da ga napadaju - pre nego je išta uradio. Znajući da su ovi ljudi direktno vezani za kreatore zapadne imperijalne politike iz 90-tih godina, procenio sam da zapadne tajne službe znaju o kome se radi, što će reći da se radi o nekome ko nije kupljen i ko je spreman da se suprotstavi njihovoj politici u Rusiji."

Putin je prvi put izašao na izbore 26. marta 2000. godine kao kandidat za predsednika i na njima pobedio sa više od 52 glasova birača. Drugi je bio lider Komunističke partije Genadij Zjuganov.

Inauguracija novog predsednika države održana je 7. maja 2000. godine. To je, u pravom smislu reči, bio početak jedne blistave političke karijere.

Novo "Doba smutnje"

Put kojim su Rusiju vodili Gorbačov i Jeljcin očigledno je predstavljao slepu ulicu. Pod Jeljcinom Rusija je nastavila da tone kao i u vreme "perestrojke": ekonomski, finansijski, kulturno i politički. U međunarodnoj politici ona više nije igrala nikakvu važnu ni konstruktivnu ulogu.

U Beloveškoj šumi je 1991. razbijen SSSR i faktički potpisana kapitulacija, ali to nije bilo dovoljno, jer su zapadni apetiti bili neuporedivo veći. Podela Rusije, o kojoj je svojevremeno pisao američki strateg Zbignjev Bžežinski, postajala je sve izglednije rešenje.

Pod Jeljcinom Rusija je pružala sumornu sliku poražene velesile i društva koje se ubrzano raspada. Nekadašnja imperija je praktično pretvorena u koloniju zapadnih sila, u kojoj cvetaju jedino korupcija i siromaštvo. Na Zapadu se pojavljuju i zahtevi da se resursi Rusije "stave na raspolaganje čitavom čovečanstvu", odnosno Zapadu.

Bžežinski je, u knjizi "Velika šahovska tabla" pisao je o strateškom značaju Ukrajine za Rusiju: "Bez Ukrajine, Rusija prestaje da bude evroazijska imperija…" Odnosno, jedini značaj Ukrajine za Zapad leži u činjenici da je ona puko sredstvo za destabilizaciju Rusije i onemogućavanje konsolidacije kontinentalnog prostora.

Posle prve euforije u Rusiji nastupa gorko otrežnjenje. To je, očigledno, dalo novi polet onim strukturama "sovjetske imperije" koje su preživele Gorbačovljevu perestrojku i "eru liberalne strahovlade" - "novo Doba smutnje" sa početka 90-ih.

Simbol nove i preporođene Rusije

Novi vođa Putin je izrazito harizmatična ličnost, koja nimalo ne podseća na sovjetske aparatčike iz ere Brežnjeva, ili na liberalne političare iz jeljcinske epohe. U Rusiji Putinova popularnost naglo raste, a njegova pojava na Zapadu i donekle zagonetni uspon na vlast od početka izazivaju nedoumice i kontroverze.

"Poznavaoci skoro jednoglasno smatraju Bizmarka najvećim državnikom modernog vremena", primećuje Cerović. "Uglavnom se slažu i da je De Gol najveći državnik 20. veka. Već po ovome što je do sada uradio, i kako je uradio, izvesno je da je Putin dominantna politička figura 21. veka." Sve u svemu, kako zaključuje Cerović, "nisam znao da se na svetskoj sceni pojavljuje državnik kakav se rađa jednom u veku, ali, eto, prepoznao sam prve tonove."

Velikim državnicima se, dodaje Cerović, čini i da im "okolnosti idu na ruku,  kao da imaju sreće, voli ih njihovo vreme. "Kada je reč o velikim državnicima, tvrdi Cerović, kod njih važi sledeće pravilo:

"Istorija ih ne iznenađuje, naprotiv, izgleda kao da oni znaju kuda će ona sutra proći i čekaju je tačno gde treba, kao da imaju ugovoren sastanak. Tako da, kad posle gledate šta su uradili, čini vam se da je to bilo lako, maltene se samo tako udesilo."  

Štaviše, danas možemo govoriti i o pravom "mitu o Putinu", koji je počeo da se stvara odmah ili nedugo po njegovom dolasku na vlast. Ime Putina postaje neka vrsta simbola nove i drugačije Rusije, koja se rađa iz pepela postsovjetske ere.

Odbacivanje "poretka jednog suverena i jednog gospodara"

Pod Putinom Rusija jača ekonomski i postepeno učvršćuje centralnu vlast. To je put unutrašnje konsolidacije i oslanjanja na sopstvene snage. Rast njene privrede ubrzo dostiže prosečnu stopu od sedam odsto godišnje.

"Nakon što je došao na vlast", primećuje geopolitičar Leonid Savin, "Putin je počeo reorganizaciju političkog sistema, a bezbednosne snage i vojska postale su stub poretka". U periodu od 2001. do 2015, Rusija je učetvorostručila svoja izdvajanja za vojsku.

Međutim, ekonomsko uzdizanje Rusije postalo je moguće tek pošto je Rusija odbacila teško nasleđe sovjetske epohe. U hladnoratovskom periodu, ona je izdržavala većinu sovjetskih republika i istočnoevropskih "narodnih demokratija".

Godine 2005. Putin izjavljuje da je "raspad Sovjetskog Saveza najveća geopolitička katastrofa 20. veka." Dve godine kasnije, Putin nastupa na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji i beskompromisno odbacuje unipolarni svetski poredak - "poredak jednog suverena i jednog gospodara".

"Koliko god da kite pojam unipolarnosti", rekao je tada Putin, "u praksi on znači samo jedno: jedan centar vlasti, jedan centar moći… I to je, na kraju, pogubno ne samo za one koje se nalaze u tom sistemu već i za samog suverena, jer ga razara iznutra."

Bio je to otvoren i samosvestan nastup vođe jedne snažne svetske sile. Zapad je, po svoj prilici, prečuo ovaj govor, kao što mu je promakla i činjenica da su Rusija 90-ih i Rusija ranih 2000-ih dve u mnogo čemu različite zemlje.

Putin je do sada ukupno četiri puta biran na funkciju šefa države - osim 2000, još 2004, 2012. i, konačno, 2018. godine. Kako pokazuju ankete javnog mnjenja, Rusi posle godinu dana vojne operacije u Ukrajini ogromnom većinom podržavaju svog predsednika Putina.

Prema podacima istraživanja Fonda "Javno mnjenje", čak 80 odsto građana smatra da ruski predsednik dobro obavlja svoj posao.

Sila koja je zaustavila Napoleona i Hitlera

Svet se danas nezadrživo kreće ka multipolarnosti, a to je smer koji je nepogrešivo naznačio Putin još 2007.

Kako primećuje ruski geopolitičar Aleksandar Dugin: "Zapad ne odustaje od nade da će spasti unipolarni model, koji je i sam potpuno diskreditovan, samo jednom, liberalnom ideologijom, sistemom rodne politike, neograničenom migracijom, posthumanizmom. Rusija i Kina jednoglasno odbacuju zapadnu hegemoniju i objavljuju svoju nepokolebljivu volju da izgrade demokratski, istinski slobodan i multipolarni svet."

Geopolitičku situaciju u kojoj se danas nalazi preporođena i uspravljena Rusija ruski geopolitičar Leonid Savin sažeo je u nekoliko rečenica: "To što se odvija pred našim očima nešto je novo i istovremeno prastaro. Stare geopolitičke konstante upakovane su u metodologiju hibridnih ratova nove generacije."

Ni konflikt u Ukrajini, koji predstavlja posrednički rat "kolektivnog Zapada" protiv Rusije, neće zaustaviti rađanje multipolarnosti.

"Izazivanjem upravljanog haosa širom planete", dodaje Savin, "kao i opkoljavanjem Rusije, SAD nastoje da odlože svoje gubljenje svetskog primata i spreče uspostavljanje multipolarnog sveta. Ali Zapad zna da ne može pobediti u direktnom ratu sa Rusijom."

Jednom rečju, kako zaključuje Savin, Rusija, na čelu sa predsednikom Putinom, "pokazuje da je pred nama ponovo ista ona svetska sila koja je zaustavila Napoleona i Hitlera."