Ruski sistem S-400 daleko je najrasprostranjeniji sistem protivvazdušne odbrane dugog dometa u bilo kojoj zemlji, sa preko 30 trenutno operabilnih jedinica.
Izdaci za nabavku S-400 od raspada Sovjetskog Saveza bili su više nego dvostruko veći od potrošnje na nabavku borbenih aviona, pri čemu se smatra da je sistem daleko isplativiji u čuvanju ruskog vazdušnog prostora, prvenstveno zbog veoma niskih troškova obuke i operativnih troškova u odnosu na avione koji obezbeđuju sličnu odbrambenu sposobnost.
Štaviše, piše specijalizovani "Militari voč magazin" (MVM), tamo gde su lovci ograničeni na određeni broj vazdušnih baza, mobilni sistemi poput S-400 mogu brzo da dislociraju lansere, radare i komandne centre nakon ispaljivanja, što ih čini izuzetno teškim za neutralizaciju.
Iako veoma moćan, S-400 se pokazao problematičnim za uvođenje u službu u ruskoj vojsci zbog lošeg stanja odbrambenog sektora nakon raspada Sovjetskog Saveza.
To je, piše MVM, pomerilo datum uvođenja sistema u službu za više od pola decenije, od 2000. do 2007. Složenost sistema značila je da je više firmi bilo uključeno u lanac snabdevanja, a mnoge od njih su zatvorene ili prešle na civilnu proizvodnju zbog ekstremnog zanemarivanja namenske industrije 1990-ih.
Program je bio moguć samo zahvaljujući finansiranju velikog izvoza prethodnih sistema S-300 u Kinu tokom 1990-ih, što je činilo većinu proizvodnje sistema protivvazdušne odbrane dugog dometa te decenije. Osim ekstremnog pada u samoj Rusiji, mnogi dizajnerski biroi i fabrike koje su podržavale proizvodnju nalazili su se van Rusije u drugim sovjetskim državama naslednicama, što je izazvalo dalje komplikacije.
Ruski odbrambeni sektor je na prelazu veka bio u relativno slaboj poziciji da nastavi sa razvojem S-400, nakon što je program usporio do skoro potpunog zaustavljanja 1990-ih. Rad na sistemu je počeo da dobija novu pažnju tek od 2000. godine pod novom administracijom predsednika Vladimira Putina, koja je polako revitalizovala vojni i odbrambeni sektor novim investicijama i zaustavila ekonomski pad zemlje nakon što se BDP skoro prepolovio u prethodnoj deceniji.
Kremlj je 26. avgusta 2000. odobrio novi program podrške razvoju i proizvodnji S-400 kroz "podmlađivanje" ruske raketne industrije, sa tri velika nova objekta za proizvodnju raketnih sistema. To je uključivalo novo krilo fabrike "Obuhov" u Sankt Peterburgu, fabriku "Avitek" u Kirovu koja je bila temeljno modernizovana i fabriku NMP u Nižnjem Novgorodu.
Ovo se pokazalo kao dugotrajan proces, a postrojenja su bila spremna za proizvodnju S-400 u velikim razmerama tek u drugoj polovini naredne decenije, oko 2016. Ovi napori su se, međutim, pokazali efikasnim, omogućavajući masovnu proizvodnju S-400, zajedno sa proizvodnjom drugih sistema dugog dometa kao što su S-300V4 i S-500.
S-400 danas čini većinu ruskih raketnih sistema velikog dometa zemlja-vazduh u vazduhoplovnim jedinicama, a neki S-400 su takođe bili raspoređeni u okviru ruskih vazdušno-kosmičkih snaga za odbranu od balističkih raketa.
Sistem je značajno eliminisao ekstenzivnu upotrebu stranih komponenti viđenih u S-300, prvenstveno iz Ukrajine i Belorusije. Fokus na razvoj proizvodnih kapaciteta za nabavku i modernizaciju S-400 došao je kao deo šireg ruskog plana odupiranja snagama NATO-a raspoređenim širom zapadne, severne i sve više njene istočne granice i omogućio je Moskvi da čuva svoj vazdušni prostor daleko isplativije nego što bi to dozvolila ulaganja u lovce ili presretače.
Ruski predsednik Vladimir Putin je u januaru 2023. aludirao na obim ruskog proizvodnog kapaciteta za raketne sisteme zemlja-vazduh, ističući tokom posete fabrici Obuhovski u Sankt Peterburgu da je premašio kapacitet ostatka sveta zajedno.
To je Rusiji omogućilo da isporučuje S-400 i Belorusiji i Indiji, potonjoj veoma velikom brzinom, dok je istovremeno povećavala sopstvene snage.
Investicije u S-400 bile su ključne ne samo za jačanje ruske protivvazdušne odbrane, koja je ranije bila ograničena i izložena riziku da zastari u doba stelt borbenih aviona, već su pružile veliki podsticaj lokalnoj industriji koja joj je omogućila da bolje zadovolji izvozne narudžbine, poveća proizvodnju u kriznim vremenima i proizvede buduće složenije raketne sisteme kao što je S-500, zaključuje "Militari voč magazin".