Na današnji dan, 18. juna 1974. godine umro je Georgij Žukov, sovjetski vojskovođa, maršal Sovjetskog Saveza i ministar odbrane Sovjetskog Saveza od 1955. do 1957. godine.
Maršal Georgij Žukov pripada redu najvećih ruskih vojskovođa, poput generala Suvorova i Kutuzova.
Žukovu pripadaju najveće zasluge za sovjetsku pobedu nad nacističkom Nemačkom. Bitka za Moskvu, odbrana i probijanje nacističke blokade Lenjingrada, velika Staljingradska bitka i zauzimanje Berlina, samo su neke od grandioznih pobeda sovjetskih vojnika u Drugom svetskom ratu kojima je komandovao maršal Žukov.
Istočni front bio je najveće i najkrvavije bojište Drugog svetskog rata, koje je uključivalo više kopnenih bitaka nego svi ostali frontovi Drugog svetskog rata uzeti zajedno. Crvena armija je nemačkim oružanim snagama nanela oko 75 odsto ukupnih gubitaka: trojica od četvorice nemačkih vojnika izgubila su život u borbama sa Crvenom armijom.
Vrhunac životne putanje Žukova bilo je to što je pred njim, 8. maja 1945. u 22:43 (9. maja u 00:43 po moskovskom vremenu), u Karlshorstu (Berlin), nemački feldmaršal Vilhelm Kajtel potpisao bezuslovnu kapitulaciju trupa nacističke Nemačke, čime je okončan Drugi svetski rat.
Maršal Žukov je 24. juna 1945. godine, na Crvenom trgu u Moskvi, komandovao prvom Paradom pobede posle poraza nacističke Nemačke.
Žukov je četiri puta proglašavan za Heroja Sovjetskog Saveza, a zbog njegovog doprinosa pobedi u Velikom otadžbinskom ratu narod ga je prozvao "maršalom Pobede".
Uspon Žukova, Bitka na Halkin Golu
Početak Žukova je bio skroman: on je bio sin siromašnog seljaka iz Kaluške oblasti, u centralnom delu Rusije, koji je učio za krznarskog majstora.
Žukov je mobilisan 7. (20.) avgusta 1915, u armiju carske Rusije. Tokom Prvog svetskog rata, dva puta je odlikovan Krstom Svetog Georgija i unapređen u čin podoficira "za iskazanu hrabrost u borbi." Posle Oktobarske revolucije, dobrovoljno stupa u Crvenu amriju.
Tridesetih godina prošlog veka zalagao se za brzu modernizaciju Crvene armije i za što masovnije korišćenje oklopnih jedinica. Žukov je predviđao da će tenkovi u budućim ratovima imati odlučujuću ulogu.
Uskoro je dobio priliku da u životu proveri svoje teorije. Na poziv Staljina, 1938. godine, preuzeo je komandu nad Prvom sovjetsko-mongolskom armijskom grupom.
Ovaj neobjavljeni i slabo poznati rat Sovjeta i Mongola sa Japancima, koji je trajao od 1938. do 1939, započeo je kao opipavanje mišića, da bi ubrzo potom eskalirao, kada su Japanci započeli napredovanje kroz Mongoliju sa u ono vreme impozantnim snagama od 80.000 vojnika, 180 tenkova i 450 borbenih aviona.
Usledila je odlučujuća Bitka na Halkin Golu, za koju se Žukov dugo i pažljivo pripremao, prethodno gomilajući oklopne snage. Za Sovjetski Savez, Halkin Gol je označio stvarni početak Drugog svetskog rata.
U ovoj bici pokazalo se i da je doba konjice zauvek prošlo i da je Žukov bio u pravu, mada su Poljaci te iste godine, tokom nacističke invazije na Poljsku, na konjima jurišali na nemačke tenkove.
Ova pobeda nad Japancima donela je Žukovu zvanje Heroja Sovjetskog Saveza.
Herojski dani odbrane otadžbine
Godine 1941, Žukov je komandovao Zapadnim frontom. Te iste, 1941. godine, morao je lično automobilom da sakuplja vojnike kako bi organizovao odbranu Moskve.
Pod njegovim komandom sovjetske trupe nanele su prvi veliki i žestoki poraz nacistima, odbacivši ih 200 kilometara od Moskve.
Istoričar Oleg Ježov navodi da je tih dana Staljin Žukovu postavio pitanje: "Recite mi, iskreno, možemo li da zadržimo Moskvu?". Žukov je kasnije zabeležio da to nije mogao pouzdano da zna, ali da nije mogao da odgovori drugačije, osim: "Zadržaćemo, druže Staljine."
Istoričar Anatolij Kolomijcev primećuje da je Žukov stalno išao na kritične sektore fronta, tamo gde je bilo najteže i gde je bio potreban upravo takav čovek. "Ne samo što je bio talentovan vojskovođa, bio je i veoma zahtevan. Nisu vojnici uzalud govorili: Tamo gde je Žukov, tamo je i pobeda", zapisao je Kolomijcev.
Zapadni istoričari su na Žukova često gledali maliciozno, sa potcenjivanjem, optužujući ga, između ostalog, da je bio "grub", "nemilosrdan" i da nije štedeo svoje vojnike.
Na optužbe o "preteranoj surovosti Žukova", ruski istoričari su odgovarali činjenicama: da su gubici, tamo gde je on preuzeo komandovanje, prepolovljeni.
Nosilac 67 ordena i medalja
Tokom Velikog otadžbinskog rata obavljao je dužnosti načelnika sovjetskog Generalštaba, komandanta fronta, člana Štaba Vrhovne komande i zamenika vrhovnog komandanta Oružanih snaga SSSR-a. U posleratnom periodu služio je kao vrhovni komandant Kopnene vojske, komandovao je Odeskim, a zatim i Uralskim vojnim okrugom.
Maršal Žukov dobio je ukupno 67 ordena i medalja, počev od Prvog svetskog rata, u carskoj armiji.
Četvrti put je zvanje Heroja Sovjetskog Saveza dobio posle rata, kao ministar odbrane.
U oktobru 1957, na početku "ere destaljinizacije", Hruščov ga je smenio sa dužnosti ministra odbrane i proterao iz Centralnog komiteta, pod optužbom da je protiv njega pripremao vojni udar.
Posle ostavke Hruščova 1964. godine, 8. maja 1965. Žukov je ponovo pozvan u Kremaljsku palatu kongresa, na svečani sastanak posvećen 20. godišnjici Pobede, što je označilo njegovu političku rehabilitaciju. Pojavu Žukova prisutni su pozdravili aplauzom i ovacijama.
Umro je 18. juna 1974, u Moskvi, gde je i sahranjen, sa svim vojnim počastima.