Početak razvoja Tu-160 datira još iz vremena Hladnog rata, tačnije 1967. godine i pokušaja Sovjetskog Saveza da konstruiše supersonični bombarder sposoban za kretanje brzinom od tri maha, koji bi parirao tada aktuelnom prototipu američkog aviona HB-70. Međutim, poput suparničkog projekta iz SAD, ova zamisao nikada nije realizovana, pa je 1972. godine došlo do promene zahteva i odlučeno je da treba dizajnirati letelicu sa promenljivom geometrijom krila i maksimalnom brzinom od oko dva maha.
Bilo je predviđeno da novi avion svojim karakteristikama postane ekvivalent američkom strateškom bombarderu B-1 "lanser", a u tom periodu pojavila su se tri konkurenta: "suhoj" T-4, "mjasičev" M-18 i "Tupoljevljev" prototip inspirisan putničkim Tu-144. Treći vazduhoplov je 1973. godine izabran kao "pobednički" nakon čega je kompanija "Tupoljev" nastavila da ga razvija, što je rezultiralo nastankom Tu-160 koji je prvi put poleteo 1981. godine.
"Beli labudovi" zvanično su uvedeni u operativnu upotrebu 1987. godine i do danas ih je proizvedeno 36 u svim varijantama, a njih 16 aktivno je u sklopu Ratnog vazduhoplovstva Ruske Federacije.
Tu-160 - simbol ruske moći
Poreklo nadimka Tu-160 potiče od njegove visoke manevarske sposobnosti, "anti fleš" bele boje za zaštitu od toplotnog zračenja i upečatljive konstrukcije sastavljene od krila i trupa, integrisanih u jednodelnu konfiguraciju sa niskim radarskim odrazom.
Dužina strateškog raketonosca je 54,1 metara, visina 13,1 m, a raspon krila se kreće između 35,6 m u skupljenom položaju pod uglom od 65 stepeni i 55,7 m u raširenom položaju pod uglom od 20 stepeni.
Promenljiva geometrija krila avionu omogućava letove na malim visinama u režimu praćenja reljefa i poboljšavaju njegove performanse kako pri podzvučnim, tako i pri supersoničnim brzinama. Osim krila, Tu-160 poseduje i pokretne horizontalne i vertikalne repne površine, koje dodatno doprinose manevarskim sposobnostima.
Pogon "belog labuda" zasniva se na četiri dvoprotočna turbomlazna motora sa dopunskim sagorevanjem NK-321 "samara", smeštenih u dve motorske gondole ispod nepokretnih delova krila. Svaki od njih može ostvariti maksimalni potisak od 25.000 kg i opremljen je sopstvenim agregatom za pokretanje.
Zahvaljujući ovakvom pogonu, Tu-160 ima mogućnost krstarenja brzinom od 960 km/h i letenja najvećom brzinom od 2.200 km/h (oko dva maha) na visini od 12.000 metara.
Težina praznog bombardera je 110.000 kg, dok maksimalna poletna masa iznosi oko 275.000 kg, što ga uz prethodno navedene dimenzije i brzinu kretanja čini najvećim borbenim i ujedno supersoničnim avionom na svetu.
Posada je smeštena u prednjem delu trupa i čine je dva pilota, nišandžija odnosno navigator i operator sredstava za samozaštitu i protivelektronska dejstva. Svaki od njih zadatke obavlja iz zasebnog sedišta sa sistemom vertikalnog katapultiranja, koje funkcioniše na svim visinama i pri svakoj brzini, ali i kada je letelica parkirana.
Upravljanje strateškim raketonoscem vrši se pilotskom palicom putem sistema električne komande leta (fly-by-wire), a komandna tabla je kompjuterizovana, pa se svi neophodni podaci prikazuju na elektro-mehaničkim pokazivačima i monitorima.
Kada je reč o avionici važno je istaći da Tu-160 poseduje dva glavna radarska sistema: "obzor-k" koji uključuje radar za osmatranje, identifikaciju, odnosno praćenje ciljeva u vazduhu i na zemlji, kao i optičko-televizijski nišan; i radar za osmatranje, to jest praćenje terena "sopka".
Pored njih u sklopu avionike integrisana su i sredstva za navigaciju, samozaštitu, elektronske protivmere i automatsko upravljanje, što omogućava upotrebu ovog aviona danju i noću u svim vremenskim uslovima i geografskim oblastima. Interna i eksterna komunikacija vrši se putem višekanalnog sistema otpornog na ometanje.
Kapacitet rezervoara goriva "belog labuda" je oko 16.000 kg, a bombarder je opremljen i sondom za dopunjavanje goriva tokom leta, smeštenoj u nosu trupa ispred pilotske kabine. Zahvaljujući stajnom trapu koji se sastoji od nosne noge sa dva točka i dve glavne noge sa po šest točkova, ovaj vazduhoplov može koristiti i piste koje nisu ojačane.
Borbena sposobnost „belog labuda“
Pored impresivnih dimenzija, manevarske sposobnosti i avionike, Tu-160 se može pohvaliti i bogatim arsenalom naoružanja, kog čine krstareće ili hipersonične balističke rakete, smeštene u dva odeljka sa lanserima unutar trupa.
Ukoliko se radi o krstarećim raketama dugog dometa, strateški raketonosac može nositi šest H-55, odnosno tri u svakom odeljku. Procenjuje se da je domet ovih projektila, koji poseduju mogućnost nošenja nuklearne bojeve glave jačine od 200 do 500 kilotona, između 2.500 i 3.000 kilometara.
U drugom slučaju, avion može nositi 12 (po šest u svakom odeljku), hipersoničnih raketa kratkog dometa H-15, opremljenih sistemom inercijalnog navođenja, čija je primarna namena dejstvo po brodovima i radarskim sistemima. Njihov domet je oko 200 kilometara i takođe imaju mogućnost nošenja nuklearne bojeve glave, jačine do 300 kilotona. Osim navedenih raketa, u odeljke za naoružanje mogu biti smeštene i avio bombe različitih vrsta, ukupne težine do 40 tona, ukoliko potrebe misije to nalažu.
Osnovna namena Tu-160 je dejstvo nuklearnim i konvencionalnim oružjem po ključnim ciljevima i objektima protivnika, u udaljenim oblastima duboko iza neprijateljskih linija. Stoga, imajući u vidu svo opisano naoružanje, uz maksimalni dolet od 12.300 km, plafon leta od 16.000 m, maksimalni borbeni radijus od 7.300 km i autonomiju leta od 15 sati, može se zaključiti da je ovaj bombarder i više nego sposoban za takve zadatke.
U obavljanju borbenih dužnosti veliku ulogu ima i gorepomenuti kompleks za samozaštitu "bajkal", koji služi za otkrivanje i prepoznavanje različitih vrsta radara i sistema PVO, kao i njihovo kasnije ometanje, odnosno zavaravanje mamcima. "Bajkal" čine osmatračka sredstva za pretragu infracrvenog zračenja ugrađena u zadnjem delu trupa, dispenseri infracrvenih mamaca smešteni u repu aviona i sredstva za ometanje radio komunikacije.
Prva borbena upotreba "belog labuda" zabeležena je u novembru 2015. godine, kada su zajedno sa strateškim bombarderima Tu-95, dejstvovali krstarećim raketama H-55 po položajima Islamske države i drugih terorističkih grupa u Alepu i Idlibu, u Siriji. Pored Sirijskog građanskog rata, Tu-160 je u više navrata izvršavao zadatke u sklopu Specijalne vojne operacije, takođe u sadejstvu sa avionima Tu-95.
Modernizacija i planovi za budućnost
Iako su prvi primerci Tu-160 proizvedeni pre više od 40 godina, ove letelice i dalje predstavljaju ponos ruskog vazduhoplovstva, a kako se čini to će ostati i u narednim godinama. Naime, trenutno se odvija proces modernizacije strateških raketonosaca Tu-160, kako bi se doveli na nivo Tu-160M koji podrazumeva novi sistem upravljanja, sistem za komunikaciju, računar sa digitalnim pokazivačima, radarski sistem NV-70M i unapređen pogon sa motorima NK-32-02.
U paket modernizacije ulazi i savremeni navigacijski kompleks koji podrazumeva inercijalnu, satelitsku i astro navigaciju. Uz sve navedeno bombarderi će biti opremljeni tehnologijom za odbijanje radarskih talasa, Doplerovim radarom i novim sistemom za samozaštitu i protivelektronska dejstva.
Unapređen je i način navođenja krstarećih raketa i avio-bombi, a pretpostavlja se da Tu-160M osim standardnog naoružanja, poseduje mogućnost nošenja dve hipersonične rakete dugog dometa H-90 i ima povećan dolet od 14.000 km.
Takođe, u planu je i proizvodnja najsavremenije modernizovane varijante Tu-160M2 o kojoj još ne postoje pouzdane informacije. Pored pomenute dve, postoji još sedam predloženih varijanti ovih aviona i to: Tu-160V koji koristi tečni vodonik kao gorivo, Tu-160 NK-74 sa većim doletom, Tu-160P (Tu-161) verzija lovca/presretača dugog doleta, Tu-160PP sa opremom za elektronsko ratovanje i ometanje, Tu-160R strateški izviđački avion, Tu-160SK predviđen za lansiranje satelita kao deo sistema "burlak" i Tu-170 raketonosac isključivo konvencionalnog naoružanja.
Uprkos kritikama o zastarelosti pojedinih Tu-160, opisani proces modernizacije i činjenica da su Vazdušno-kosmičke snage RF sa Udruženjem za proizvodnju vazduhoplova iz Kazanja sklopile dogovor o nabavci još 10 strateških bomardera, ipak svedoče u prilog tome da će "beli labudovi" još dugo leteti svetskim nebom.