Kako su Lenjin i boljševici sukobili nove ruske regione s Ukrajinom još pre sto godina

Kada su se Donjecka i Luganska narodna republika i Zaporoška i Hersonska oblast pridružili Rusiji u septembru ove godine, kolektivni Zapad je pokušao da to predstavi kao izdajnički akt secesije od matične države. Takvim objašnjenjem, međutim, sakrivena je činjenica da je ujedinjenju prethodila vekovna borba mnogobrojnih stanovnika regiona za njihovo ljudsko pravo da se smatraju Rusima.

U februaru 2015. godine poslanici parlamenta samoproglašene Donjecke Narodne Republike (DNR) potpisali su memorandum kojim proglašavaju kontinuitet svoje državnosti od republike Donjeck – Krivi Rog (Donjecko-krivorožske republike), jednog od brojnih entiteta nastalih tokom građanskog rata u Rusiji. Ova kvazidržava koju su stvorili boljševici 1918. godine, i koja je težila da postane deo Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike (RSFSR), obuhvatala je ne samo Donbas već i Zaporošku i Hersonsku oblast.

"Vreme sve vraća na svoje mesto. Danas ruski Donbas obnavlja izgubljene veze sa Rusijom i uspostavlja nove", napisao je Denis Pušilin, šef DNR, neposredno pre početka ruske vojne operacije.

Novinar rođen u Odesi, stručnjak za Rusiju i bivši Sovjetski Savez Aleksandar Nepogodin istražuje kratku istoriju Republike Donjeck – Krivi Rog i objašnjava zašto su stanovnici Donbasa želeli da žive u sastavu Rusije i pre 100 godina.

Ukrajina kao raskrsnica civilizacija

Godine 1999. poznati ruski geograf i teoretičar Vladimir Kaganski napisao je opsežan članak "Ukrajina: geografija i sudbina zemlje", gde je prognozirao neizbežnu transformaciju Ukrajine koja će zavisiti od Rusije. Zaključio je da bi njeno samoopredeljenje neizbežno bilo antirusko, navodeći kao jedan od glavnih razloga "rastegljive granice" zemlje. Maksimalno, granice bi se protezale do južnih ruskih gradova Voronjež i Stavropolj, ili bi obuhvatale samo desnu obalu Dnjepra, ili čak samo Galiciju.

"Ukrajina deli prostor bivšeg SSSR-a na zasebne, geografski odvojene blokove, i povezuje tri bloka (Belorusija i Baltičke države – Moldavija – Kavkaz). Ukrajina je jedina alternativa Rusiji kao centru sadašnje Zajednice nezavisnih država i čitavog postsovjetskog prostora. To je jedini način da se potencijalno zaobiđe Rusija – glavni antiruski bastion i (istovremeno) glavni partner Rusije u uređenju ovog prostora", piše Kaganski.

Drugim rečima, Ukrajina je raskrsnica gde civilizacijska granica deli zemlju otprilike napola. To je mahom posledica istorijskog formiranja Ukrajine jer je cela njena teritorija nekada bila deo drugih, sada susednih država, kao i nezavisnih kneževina. Predstavljala je jezgro ne samo Kijevske Rusije već i Velike kneževine Litvanije. Štaviše, regioni u današnjoj Ukrajini prvi put su ujedinjeni tek posle Drugog svetskog rata. Tek tada nastaju mnogi gradovi i industrijske zone kao delovi jedinstvenog sovjetskog prostora.

Po raspadu SSSR-a, kada je Ukrajina postala nezavisna, njene vlasti su morale da ujedine regione koji su se razlikovali u pogledu kulture, etničkog sastava i vere. Ipak, narandžasta revolucija 2004, a potom i Evromajdan 2014. pokazali su da je zemlja ostala podeljena na makroregije. Posle svrgavanja predsednika Viktora Janukoviča izbili su antimajdanski protesti u jugoistočnim regionima ruskog govornog područja, čije granice odgovaraju istorijskoj teritoriji Novorusije. Kasniji pokušaj ukrajinskih vlasti da sprovedu radikalnu promenu u kulturnoj i jezičkoj politici doveo je do gubitka Krima i oružanog sukoba u Donbasu.

Današnji Donjeck, Lugansk, Zaporoška i Hersonska oblast čine istorijsku teritoriju Novorusije. Pripojeni su Ruskom carstvu kao rezultat rusko-turskih ratova u drugoj polovini 18. veka. Novoruska gubernija (kasnije nazvana Novoruska oblast) prvi put se pojavila kao administrativna jedinica 1760-ih godina.

Posle Oktobarske revolucije 1917. boljševici su većinu zemalja Novorusije uključili u Ukrajinsku SSR, a izraz "Novorusija" je bio zabranjen. Ali i među boljševicima bilo je ozbiljnih neslaganja oko teritorijalnog uređenja Sovjetske Ukrajine jer su neki regioni, od kojih je većina ušla u sastav Rusije 2022. godine, već gravitirali RSFSR-u.

Donjeck – region koji pravi probleme Ukrajini

Od 25. aprila do 6. maja 1917. godine u Harkovu održan je Prvi kongres sovjeta Donjecko-krivorožske oblasti. U to vreme Donjecka oblast već je bila problematična za Ukrajinu. Ekonomski je bila povezana s velikoruskim jezgrom, snabdevajući ga uglavnom ugljem i drugim mineralima. Stanovništvo je bilo mešovito, mahom su to bili bivši seljaci koji su došli iz centralne Rusije da rade u fabrikama. Od 51.000 boljševika koji su živeli na teritoriji moderne Ukrajine pre Majdanske revolucije, 31.000 je bilo u basenu Donjeck – Krivi Rog, i još 5.000 na Krimu.

Činjenica je da se pre revolucije Donjecki ugljeni basen nalazio u dva administrativna regiona: Harkovskoj guberniji i Donskoj kozačkoj oblasti. Posle Februarske revolucije 1917. godine ukrajinska Rada uključila je Harkovsku oblast u autonomnu Ukrajinu, proglasivši nezavisnost 25. januara 1918. godine.

Međutim, moć Rade se nikada nije proširila na teritoriju Donbasa. U decembru 1917. u Harkovu je proglašeno stvaranje Ukrajinske SSR.

Istovremeno odredi donskih kozaka atamana Alekseja Kaledina ušli su na teritoriju Donbasa, uključujući i Harkovsku guberniju, ali su ih crvenogardejci u januaru–februaru 1918. porazili. Takođe, u Brest Litovsku Nemačko carstvo je priznalo Centralnu radu Ukrajine i s njom potpisalo mirovni sporazum prema kojem su Nemci i Austrijanci mogli da uvedu svoje trupe na teritoriju Ukrajine "da bi održavali red". Počela je austro-nemačka okupacija.

Prema Brest-litovskom ugovoru, boljševici nisu imali pravo da se mešaju u događaje u Ukrajini. Međutim, radnici Donbasa nisu hteli da se povinuju ukrajinskim nacionalistima ili Nemcima.

Proglašenje Donjecke republike

Kao odgovor, 12. februara 1918. godine, na Četvrtom oblasnom kongresu sovjeta radničkih deputata Donjeckog i Krivorožskog basena održanom u Harkovu, proglašena je Donjecka republika, i naglašeno je da je u sastavu Rusije. Glavni ideolog tog poteza bio je Fedor Sergejev, zvani Drug Artjom.

Iako su inicijative za ujedinjenje ugljenog basena Donjecka i Krivog Roga u jednu administrativnu i ekonomsku strukturu postojale početkom 20. veka, one su odbačene na nivou vlade. Međutim, posle Oktobarske revolucije 1917. godine pokret za otcepljenje u Donbasu jača, uprkos tome što Vladimir Lenjin insistirao da Ukrajina bude ujedinjena.

Najintrigantnije je pitanje teritorije republike Donjeck – Krivi Rog, čije granice, kao što je bio slučaj s većinom kratkotrajnih "država" koje su nastale tokom građanskog rata, nisu bile jasno razgraničene. Međutim, Drug Artjom više puta je insistirao da ona obuhvata ono što će biti današnja Donjecka, Luganska, Dnjepropetrovska i Zaporoška oblast. Harkov je pak izabran za sedište vlade Donjecko-krivorožske republike.

Treba imati na umu i da je, prema Brest-litovskom ugovoru, Ukrajinska Narodna Republika (UNR) prekinula učešće u Prvom svetskom ratu i obećana joj je vojna pomoć da oslobodi teritoriju od sovjetskih ruskih trupa. Republika Donjeck – Krivi Rog tako je osuđena na propast jer se podrazumevano da je deo UNR. Sovjetska Rusija je 3. marta pak potpisala sopstveni sporazum iz Brest-Litovska sa centralnim silama, čime su potvrđene granice UNR utvrđene "ukrajinskim" ugovorom iz Brest-Litovska.

Republika Donjeck – Krivi Rog nije bila nezavisna država i u suštini je podnosila izveštaje dvema vladama, vladi Sovjetske Rusije i Centralnom izvršnom komitetu Ukrajine. Međutim, potreba za donošenjem brzih odluka u borbi protiv kontrarevolucije dovela je do toga da uspostavi sopstveni generalštab da koordinira sastav Crvene garde aktivne u Donbasu.

Rukovodstvo Donjecka početkom marta poziva na mobilizaciju, i pridružuje se vojnoj uniji južnih sovjetskih republika u cilju zajedničke borbe protiv nemačke okupacije.

Drugi sveukrajinski kongres sovjeta u Jekaterinoslavu (današnji Dnjepar) potom je odlučio da ujedini sve kvazidržave na ukrajinskoj teritoriji u Ukrajinsku Narodnu Republiku Sovjeta. Ovo je zapravo značilo kraj Republike Donjeck – Krivi Rog.

Donbas je za Ukrajinu velika industrijska elektrana

U početku, ruska centralna vlada je bila za nezavisnu Donjecko-krivorožsku Sovjetsku Republiku, za koju se nadala da će sprečiti Nemce i Austrijance da napreduju na tu teritoriju. Samo nekoliko dana kasnije Lenjin je promenio kurs. U pismu tadašnjem privremenom komesaru za oblast Ukrajine Sergeju Ordžonikidzeu 14. februara 1918. Lenjin je napisao: "Neposredna evakuacija žita i metala na istok, stvaranje pobunjeničkih grupa, uspostavljanje jedinstvenog fronta odbrane od Krima do Velike Rusije i odlučno i bezuslovno restrukturiranje naših snaga u Ukrajini na ukrajinski način – to su zadaci."

"Što se tiče Donjecke republike, recite našim drugovima... da, koliko god da pokušavaju da izdvoje svoj region od Ukrajine, ona će ipak, na osnovu geografije [sekretara unutrašnjih poslova UNR Vladimira] Viničenka, biti uključena u Ukrajinu, a Nemci će pokušati da ga osvoje. S obzirom na to, bilo bi apsolutno smešno da Donjecka republika odbije da se pridruži jedinstvenom frontu odbrane zajedno sa ostatkom Ukrajine", pisao je Lenjin.

Prema Lenjinovom planu, visok procenat boljševika u Donbasu (60 odsto njihovog ukupnog broja u Ukrajini) služio je i kao katalizator za borbu protiv Nemaca, a kasnije i kao glavni sprovodilac boljševičke politike u celoj Ukrajini.

Na kraju, na sednici Centralnog komiteta Ruske komunističke partije (boljševika) održanoj 15. marta 1918. odlučeno je da se Donjecki basen smatra delom Ukrajine. To, međutim, nije spasilo Donbas od nemačke okupacije u aprilu-maju 1918.

Crvena armija je ponovo zauzela Donbas u zimu 1918–1919, ali sovjetsko rukovodstvo nije uspostavilo Republiku Donjeck – Krivi Rog, već je zadržalo region unutar Sovjetske Ukrajine kao ključnu proletersku protivtežu pretežno seljačkom ukrajinskom stanovništvu.

Do 1920. Sovjetska Ukrajina je sadržala ceo Donbas i luku Taganrog na Azovskom moru. Jedini razlog za davanje Donbasa Ukrajini bio je njegov status velike industrijske elektrane na jugu Rusije. Da je ostala u Ruskoj Sovjetskoj Federativnoj Socijalističkoj Republici, Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika bila bi gotovo isključivo agrarna regija bez značajnog proleterskog stanovništva.

U to vreme boljševici su bili suzdržani prema ratarima, posebno dobrostojećim. Spajanje Donbasa sa Ukrajinom bio je pokušaj da se u novonastaloj republici stvori lojalna klasa.

Godine 1925. manji deo Donbasa sa gradovima Šahti i Kamensk, kao i Taganrog vraćeni su RSFSR-u i uspostavljena je sadašnja rusko-ukrajinska granica. Međutim, veći deo Donbasa, uključujući velike gradove Juzovku (Donjeck) i Lugansk, ostao je u sastavu Ukrajinske SSR da bi mogao da ima bar neku industrijsku proizvodnju. Na kraju, boljševici su spojili oblasti rudarstva u Donbasu prvo u Donjecku guberniju, a zatim u Staljinski region, koji se kasnije podelio na Donjecku i Lugansku oblast.