Kako Zapad pričama o novoj fazi ukrajinske ofanzive prikriva neuspehe operacije

Ove nedelje, Oružane snage Ukrajine započele su glavni udar u okviru kontraofanzive i za napad pripremile hiljade dodatnih vojnika, objavio je "Njujork tajms", pozivajući se na Pentagon, piše vojni ekspert, pukovnik u penziji i specijalista za protivvazdušnu odbranu Mihail Hodarjonok u autorskom tekstu u kojem detaljno objašnjava zašto su nemoguće priče o tome da ukrajinska ofanziva "kasni" ili da je u pitanju "samo proba".

Prema pisanju njujorškog lista, ovi vojnici su bili u rezervnom sastavu i mnogi od njih su prošli obuku na Zapadu. Mesto "ključnog udara" nalazi se južno od Orehova, u Zaporoškoj oblasti. Tamo su već prebačene neke od rezervnih formacija koje Kijev nije ranije poslao u borbu. Ukoliko Ukrajina uspe da probije rusku odbranu, to će omogućiti ukrajinskoj vojsci da krene ka Tokmaku, a zatim ka Melitopolju kod Azovskog mora.

Drugi izvori među američkim zvaničnicima rekli su da bi poslednja ukrajinska ofanziva mogla da bude pripremna operacija pre glavnog udara, odnosno da bi mogla da pruži pojačanje za postojeće jedinice. Sličnu informaciju nekoliko dana ranije objavio je nemački dnevni list "Bild", koji je naveo da će druga faza kontraofanzive početi čim se sa frontova uklone mine, navodi ruski vojni analitičar.

Kako dodaje, u prilog ovim zaključcima ide i izjava američkog državnog sekretara Entonija Blinkena, koji je ranije rekao da bi Ukrajina mogla da postigne uspeh kada u potpunosti upotrebi sve svoje resurse.

Dugo najavljivana ukrajinska kontraofanziva traje već skoro dva meseca, i svi su potpuno svesni činjenice da ova operacija ne ide prema prvobitnom planu. Iz toga možemo da izvučemo zaključke, piše Hodarjonok.

Koje je ciljeve postavio Kijev?

Za početak, kada govorimo o kontraofanzivi Ukrajine, neophodno je da pravilno definišemo pojedine pojmove, budući da, kako je rekao Napoleon Bonaparta - pravilno imenovati nešto znači ispravno ga razumeti.

Sa vojnog gledišta, pogrešno je govoriti o "drugom talasu" ili "drugoj fazi" kontraofanzive Oružanih snaga Ukrajine: kada se planira i izvodi ofanzivna operacija, "talasi", "faze" ili "etape" ne postoje.

Kada se planira ofanziva, važno je odrediti dve ključne stvari: neposredni cilj operacije i njene dalje ciljeve. Neposredni cilj je obično poraz snaga prvog operativnog ešalona neprijatelja, dolazak do njegovih glavnih snaga i zauzimanje važnih pozicija kako bi se potkopala sposobnost druge strane za stratešku odbranu i stvorili povoljni uslovi za dalji tok kontraofanzive, objašnjava Hodarjonok.

Zauzimanje naselja kao što su Pjatihatki, Rabotino, Urožajnoje, Kleščejevka ni na koji način nije "neposredan cilj" tekuće ukrajinske kontraofanzive. Čak se ni hipotetičko ponovno zauzimanje Bahmuta ne može smatrati primarnim ciljem. Za ukrajinsku armiju, neposredni cilj bi barem mogao da bude zauzimanje Melitopolja – koji je, za razliku od tih relativno malih naselja, veliki grad.  

Dakle, možemo sa sigurnošću reći da se Ukrajina u kontraofanzivi nije ni približila svom neposrednom cilju. Iz tog razloga, raspravljanje o "daljim ciljevima" Oružanih snaga Ukrajine nije ni vredno truda.

Za ukrajinsku vojsku, uspešno ostvarenje daljih ciljeva kontraofanzive značilo bi povratak na granice iz 1991. godine. Međutim, za ukrajinsko vojno i političko rukovodstvo ovo za sada ostaje samo san. Shodno svemu navedenom, možemo reći da je kontraofanzivna operacija izvedena, a da zacrtani ciljevi nisu ostvareni, zaključuje ruski vojni ekspert.

Šta je pošlo naopako?

Pre nekoliko dana, ministar odbrane Ukrajine Aleksej Reznjikov rekao je da operacija "kasni, ali ide po planu". "Za nas je glavna vrednost život naših vojnika", istovremeno je dodao.

U stvarnosti, ove izjave se ne mogu nazvati drugačije nego apsurdnim, ocenjuje Hodarjonok.

Tačno je da se, kada se planira kontraofanziva, smišljaju određeni rasporedi. Na primer, postoji raspored borbenih kontrola (ili tabela planiranih interakcija). Ovo se sastavlja za svaki dan operacije. Raketne trupe i artiljerija takođe imaju raspored za pripremu i gađanje prioritetnih ciljeva. Stoga, tvrditi da operacija kasni sa planom znači pokazati određeno operativno neznanje.

Pritom, izgovaranje stvari poput "naša kontraofanziva ide sporo jer štedimo svoje ljude" samo je pokušaj da se opravda očigledan neuspeh operacije.

Grupa ukrajinskih stručnjaka takođe povremeno iznosi ideju da Oružane snage Ukrajine trenutno sprovode "formativne" i "probne" operacije. Ovo zvuči poprilično neubedljivo.

Za početak, ne postoje "probne" ili "formativne" operacije u teoriji strateškog umeća. Postoje samo kombinovane operacije koje počinju na nivou korpusa armije. Ukoliko napade izvode bataljoni ili brigade, to se ne razlikuje od redovnih borbenih dejstava. Dakle, Oružane snage Ukrajine i dalje ne izvode nikakve operacije ni u jednom pravcu. Na osnovu trenutnih rezultata, njihovi napadi se mogu okarakterisati kao lokalne borbe vođene radi poboljšanja pozicije trupa, i ništa više.

Ukrajinski eksperti su takođe izneli ideju da "polako troše neprijateljske snage i resurse, pa će se u nekom trenutku neprijateljska odbrana urušiti u nekoliko oblasti ili na jednoj važnoj tački".

Kada bi Ukrajina vodila rat protiv male države sa malim brojem stanovnika i vojnoindustrijskog kompleksa sa ograničenim potencijalom, takva strategija bi se pre ili kasnije mogla pokazati kao efikasna. Međutim, u borbi protiv zemlje sa mobilizacionim sposobnostima koje umnogome prevazilaze ukrajinske, kao i vojnoindustrijskim kompleksom koji ubrzano dobija na zamahu, to je veoma neperspektivna strategija.

Ukrajina je svaki dan sve bliža tome da iscrpi svoje resurse. Kijev gubi ljudstvo i opremu, a ukrajinska vojska troši svoje svakako oskudne zalihe municije.

Vojnopolitičko rukovodstvo Ukrajine je više puta izjavljivalo da sve obučene rezerve još nisu u borbi. Opet, i ovo zvuči čudno.

Brojnost rezervnog sastava, njihova opremljenost i stepen borbene i operativne obučenosti jedna je od najvećih državnih i vojnih tajni. Pravovremeni (i što je najvažnije, iznenadni) ulazak strateških rezervi u borbu može promeniti ceo tok jednog oružanog sukoba. Otvoreno govoriti o tome je okretanje vojne nauke naglavačke.

Šta je sledeće?

Pokušaj Ukrajine da otpočne kontraofanzivu 4. juna bez vazdušne i vatrene nadmoći od samog početka je bio čudan poduhvat. U trenutnim okolnostima, malo je verovatno da će operacija koja je u toku doneti bilo kakve ubedljive vojne ili političke rezultate.

Štaviše, da bi probio dobro utemeljenu rusku odbranu, Kijevu je potreban mnogo veći broj projektila, trupa, artiljerije, oklopnih snaga i inženjerije.

Neuspeh ove kontraofanzive takođe će rezultirati neuspehom cele letnje i jesenje kampanje ukrajinske vojske, pošto će posle gubitka tolikog broja vojnika i mnogo opreme teško moći da obnovi svoj ofanzivni potencijal pre kasne jeseni ili čak i početka predstojeće zime.

Da bi neka druga kontraofanziva Ukrajine uspela, Kijev bi morao da dobije mnogo višenamenskih borbenih aviona, znatno poveća zalihe samohodnih artiljerijskih jedinica, tenkova i jurišnih helikoptera, i dobije velike zalihe municije za artiljeriju i višecevne lansere raketa.

U ovom trenutku se čini da se prva kontraofanziva bliži besplodnom kraju, a da se druga neće skoro desiti.

Konkretno, prebacivanje prvih borbenih aviona F-16 u Oružane snage Ukrajine očekuje se tek na zimu, te je stoga sasvim moguće da druga kontraofanziva počne na proleće 2024. godine.

Za to vreme, međutim, ruska vojska neće sedeti skrštenih ruku – može da pokrene sopstvenu ofanzivu i nametne neprijatelju svoju volju.

"U zaključku, želim da naglasim da je predviđanje generalno bezuspešan poduhvat, posebno kada su u pitanju dugoročna predviđanja o vojnim operacijama koje su u toku", naveo je Hodarjonuk.

Svi prelomni ratni događaji su načelno "crni labudovi": neočekivani su (pre svega stručnu zajednicu), ali imaju veoma značajne posledice. U toku jednog sukoba, ti "crni labudovi" ne moraju da "isplivavaju" jedan po jedan, već mogu da se pojave u eskadrilama i flotilama. Ipak, Oružane snage Ukrajine neće dobiti borbene avione F-16 pre ove zime, a bez mlaznjaka (tačnije, bez dovoljnog broja istih), pokretanje druge kontraofanzive bio bi dvostruko rizičan poduhvat.