RT Balkan analiza: Da li je F-16 još jedno oružje za "preokret" u Ukrajini, ili još jedan ćorak?

Tokom proteklih nekoliko nedelja, zbog nedostatka većih uspeha u nastupajućoj ukrajinskoj ofanzivi, kao i sve manjoj efikasnosti raketa "storm šedou" i višecevnih lansera HIMARS, fokus zapadnih medija prebačen je na pitanje isporuke aviona F-16 Ukrajini.

Ovakvom stanju je posle višemesečnih spekulacija, dodatno doprinela i odluka Sjedinjenih Američkih Država da odobre prebacivanje tih višenamenskih borbenih aviona četvrte generacije iz evropskih zemalja, konkretno Danske i Holandije, nakon završetka obuke ukrajinskih pilota.

Za ispunjavanje ovog i drugih uslova, poput dobijanja potrebnih dozvola, osposobljavanja ključnih infrastrukturnih objekata i obezbeđivanja logistike, biće potrebno minimum nekoliko meseci.

Stoga se uvođenje F-16 u operativnu upotrebu ukrajinskog vazduhoplovstva prognozira tek početkom 2024. godine i prema dostupnim informacijama u prvoj turi biće oko 20, a ukupno se očekuje da dve navedene države isporuče 42 letelice.

Nakon toga, u proces isporuke bi trebalo da se uključe SAD i druge evropske zemlje, a do tada će ukrajinski piloti većinu zadataka obavljati na preostalim avionima MiG-29, Su-27, Su-24 i Su-25.

Koje varijante F-16 nude Danska i Holandija?

Iako se u vodećim zapadnim i ukrajinskim medijima po ko zna koji put stvara atmosfera u kojoj se neka borbena platforma predstavlja kao "vundervafen", važno je naglasiti da je reč o konceptu aviona starom 45 godina.

U konkretnom slučaju Danske i Holandije, radi se o verzijama F-16 "blok 20 MLU" (Mid-Life Update), poznate i kao F-16AM/BM "blok 20". Ove varijante F-16A/B, su modernizovane na polovini životnog veka, a tim postupkom unapređene su operativne sposobnosti, pilotska kabina, avionika, pouzdanost i održivost aviona.

Prednosti u domenu modernizacije, ogledaju se u ugradnji novog radara AN/APG-66(v)2, GPS navigaciji, kompleta za noćne operacije, uređaja za označavanje cilja i navođenje.

Glavni adut F-16AM/BM "blok 20" je, svakako, mogućnost upotrebe raketa vazduh-vazduh AIM-120 AMRAAM, o čijoj eventualnoj upotrebi će biti reči u nastavku. Uprkos nabrojanim poboljšanjima, prototip verzije F-16 "blok 20 MLU" prvi put je leteo 28. aprila 1995. godine, dok je sam proces serijske modernizacije započet dve godine kasnije, što znači da se radi o modifikacijama starim više od 25 godina.

Smeštaj i sakrivanje aviona

Kako je do sada pokazalo iskustvo iz Specijalne vojne operacije, najefikasniji odgovor ruske strane na novopristigle sisteme naoružanja bili su raketni i vazdušni udari po skladištima, hangarima i komunikacionim čvorištima. Zbog toga bi se moglo zaključiti da će Oružane snage Ruske Federacije nastojati da što pre utvrde položaje stacioniranja F-16 pri njihovom prebacivanju u Ukrajinu, kako bi pravovremeno dejstvovale po njima.

U tome leži prva poteškoća za ukrajinske snage, koje će biti prinuđene da gotovo svaki dan premeštaju avione na neku od oko 30 lokacija sa aerodromima i vazduhoplovnim bazama u zapadnim delovima države, dalje od fronta.

Jedina olakšavajuća okolnost u igri "mačke i miša" za ukrajinske pilote, je prostrana ravnica, odnosno mogućnost upotrebe civilnih puteva za poletanje i sletanje, pa bi se moglo reći da raspolažu sa oko 100-150 improvizovanih avio pista.

Kombinacija konstantnog razmeštanja i nedovoljan broj ovih letelica, podeljenih u nekoliko manjih eskadrila, rezultiraće ne samo velikim troškovima u pogledu resursa i vremena, već i malim brojem borbenih zadataka.

Procenjuje se da će ukrajinske snage sa prvom turom F-16 biti u stanju da izvedu između 10 i 12 misija svaka dva dana, što je daleko od dovoljnog za presretanje svih ruskih borbenih aviona na dnevnom nivou.

Vazdušni dvoboji

Drugi problem javlja se u samom procesu presretanja i pokušaju obaranja ruskih bombardera, presretača ili višenamenskih aviona.

Naime, zahvaljujući raketama AMRAAM, tj. njihovoj varijanti AIM-120C koja će biti isporučena Ukrajini, sa maksimalnim dometom između 85 i 100 km i aktivnim radarskim navođenjem, F-16 ima znatno veći borbeni potencijal od ukrajinskih MiG-29 i Su-27.

Potonje letelice sovjetske proizvodnje, nabavljene iz pojedinih evropskih zemalja, uglavnom su naoružane starijim verzijama raketa R-73 i R-27 dometa između 30 i 40 km, sa zastarelim infracrvenim glavama za samonavođenje i često se zavaravaju upotrebom infracrvenih mamaca.

Međutim, presretači MiG-31BM i višenamenski borbeni avioni Su-30SM i Su-35 ruskih snaga, opremljeni su modernijim radarima sa pasivnim faznim antenskim rešetkama i većim dometom od gorepomenutog AN/APG-66(v)2, što im omogućava  upotrebu raketa R-77-1 na maksimalnim dometima od 110 km.

Dodatno višenamenski avioni pete generacije Su-57 koji imaju još naprednije radare sa aktivnom faznom antenskom rešetkom i mogućnost upotrebe najnovije varijante rakete R-77M, dometa 190 km, ostavljaju jako male šanse za F-16, kada su u pitanju vazdušni dvoboji i presretanje.

Kada se posmatra šira slika, bitke u vazduhu ne zavise samo od tehničko-taktičkih karakteristika vazduhoplova, već i od niza drugih faktora.

Ukrajinska strana bi mogla ostvariti prednost isključivo u slučaju da borbene grupe ruskih aviona zađu duboko u njen vazdušni prostor, koji nadzire veliki broj kopnenih radara, sistema PVO, ali i američkih letelica za rano upozoravanje i kontrolu.

Ipak, takve situacije ne računajući prve dane SVO, bile su izuzetno retke jer je prioritet Vazdušno-kosmičkih snaga RF preusmeren na ostvarivanje nadmoći u vazduhu neposredno iznad linije fronta.

Sa druge strane, ruski piloti Su-35, Su-57 i MiG-31BM upotrebom hipersoničnih raketa "vazduh-vazduh" R-37M, imaju mogućnost obaranja neprijateljskih letelica na udaljenosti između 200 i 400 kilometara. Iako ovaj maksimalni domet ne važi nužno i za F-16 zbog njegovog radarskog odraza i manevarskih sposobnosti, postoji velika šansa obaranja ukrajinskih aviona iznad okoline Kijeva i to iz vazdušnog prostora RF.

U tom slučaju bi i letenje na malim visinama, "ispod radara", bilo izuzetno rizično za neprijatelja, jer su glave za samonavođenje pomenutih raketa dizajnirane i za obaranje niskoletećih ciljeva (uglavnom krstarećih raketa).

Na kraju, sama brojčana nadmoć borbenih grupa ruske avijacije, što automatski znači i veći broj lansiranih raketa u slučaju eventualnog susreta na nebu, dodatno umanjuje verovatnoću pobede F-16.

Potencijalni udari po kopnenim ciljevima

Pored presretanja, ukrajinske snage mogle bi koristiti F-16 i za dejstvo po kopnenim ciljevima ruske vojske, uz frontovske bombardere Su-24 i Su-25, kao što je to do sada bio slučaj sa MiG-29 i Su-27. Međutim, poučeni dosadašnjim iskustvima, procenjuje se da će udari ove vrste biti izvršavani sa većih razdaljina, a ne iz neposredne blizine fronta.

Glavni adut američkih letelica u tom segmentu su visoko-precizne vođene "jedreće" bombe GBU 39 i GBU 53/B, maksimalnog dometa 120, odnosno 110 km, čija je isporuka već dogovorena.

Pored pomenutih, postoji i opcija nabavke naprednijih avio bombi AGM-154 JSOV, sa savremenijim sistemom navođenja i dometom od 130 km. Da bi se dejstvo izvršilo sa navedenih razdaljina, neophodno je da se avioni popnu na velike visine što ih čini uočljivim i ranjivim za sisteme PVO.

Stoga se očekuje da će ukrajinski piloti u misijama bombardovanja leteti na relativno malim visinama, ispuštati bombe na oko 50 kilometara udaljenosti od cilja, nakon čega će praviti zaokret i nastojati da se što pre udalje iz zone dejstva.

Primena opisane taktike može smanjiti rizik, ali višeslojna mreža međusobno povezanih sistema ruske protivvazduhoplovne odbrane bi i u tom slučaju i dalje predstavljala ozbiljnu opasnost.

Od prvog angažovanja do danas, sa zemlje je oboreno svega pet primeraka F-16, tri iznad Iraka, jedan iznad Republike Srpske i jedan iznad tadašnje SRJ. Međutim, važno je istaći činjenicu da je ovo postignuto dejstvom sistema S-125 "neva", 2K12 "kub" i 9K310 "igla-1", zbog čega deluje da posade ruskih raketaša na sredstvima PVO kao što su S-400, modernizovane verzije S-300 i "buk-M3" neće imati puno problema sa obaranjem F-16.