Rusija

Donskim stepama dragim i ljubljenim: Na nebeskom auto-putu od Moskve do Krima

Jednom davno od Moskve do Simferopolja pored mene jašu kozaci. Kao lavina bez početka i kraja. Isukanim sabljama vitlaju pored glava konja koji lete iskeženih zuba a između prednjih nogu sakuplja im se krvava pena
Donskim stepama dragim i ljubljenim: Na nebeskom auto-putu od Moskve do Krima© Зоран Шапоњић

Ćutim dok nebeskim auto-putem od Moskve preko Rostova na Donu ka Simferopolju na Krimu pored mene promiču kilometri. Na stotine i hiljade njih u dugom nizu koji vodi pravo u beskraj.

Svaki tek prođe pored mene i ne kaže mi ni slovo.

Odavno ne gledam koje je doba dana ili noći, ne tiče me se ni grmljavina daleko iza horizonta, prema istoku, Volgi i Sibiru, i jedna plamena munja što se grana prema zapadu.

Ispod oblaka vidim bele breze. I, poželim da sebi iščupam srce i da ga ostavim pod jednom od njih u grobu iznad kojeg će biti samo krst od dve bele brezove grane i iznad beskrajno plavo rusko nebo.  I struk suvog pelina, ili makar bosioka i tri grumenčića tamjana koje će jednom, nekad, neko, sigurno doneti i ostaviti. Ili, makar, da se svakoj beloj brezi poklonim do crne zemlje, da je upitam za ime, ili za nekog neznanog kozaka što je jednom pod njom ležao i, možda, i danas pod njom i ostao. I, samo dok se okrenem, one nestaju, i one i beli oblaci, ostane jutro puno svetlosti, rose i lepota, beskrajne kao i nebo iznad.

Na nebeskom auto-putu od Moskve ka Krimu i beskraju, bele breze u šumama ispod podsećaju me na moje breze, tamo u zavičaju. One što su sa mnom plakale jednom kad mi je bilo teško i što su se mnogo puta sa mnom smejale.

Ruske breze su čarobne. I oblaci. U svakoj brezi ispod širokog plavog neba je komad ruske duše i parče ruskog beskraja. U svakoj krošnji igra se po jedno sunce.

Gore, na nebeskom auto-putu mislim kako bih samo voleo da jednom zalutam u te beskrajne šume, da danima, po vazdan, samo ležim, gledam u nebo i brojim bele oblake. I da se jednom sit izrazgovaram sa brezama. Da ih pitam gde je početak i gde je kraj tih beskrajnih belih šuma. I šta je gore iznad njih, i šta je dole ispod njih. Gde su gnezda sibirskih ptica? Ima li ih i na oblacima, koliko ih je u krošnjama breza? Gde su grobovi ruskih kozaka, gde kosti njihovih konja i sablje junaka? Koliko je kostiju belih i svetlih ostalo po tim svetim šumama?

Je li gore iznad njih, lakše sresti Njega, i poznati ga, i zadržati ga u srcu kad ostane prazno?

Jer, gde bi On na drugom mestu i bio, nego tamo gde je lepo. Među belim brezama, gde je sve nedirnuto, i čisto, i lepo, i nestvarno.

Noćas sam u Moskvi sanjao Grigorija Melehova i Aksinju. Došao ja na Don a oni me dočekali. Don bistar i veliki, nadneo se crni oblak od Vešenske stanice, ili otud od Čira, a njih dvoje hodaju po vodi i zovu i mene. Zakićeni stepskim pelinom, a pelin se razmirisao u stepi iza njih. Duva vetar sa istoka, sladunjav i mlak, lomi stepske travke dok mu se one klanjaju do crne donske zemljice. Poklone se i više se i ne podignu.

Moja draga, ljubljena stepa.

Čitave noći sanjam Grigorija i Aksinju. Njih dvoje uzeli me za ruke i hodamo po vodi.

A Don bistar i veliki. U njemu se ogledaju bele breze i oblaci što hodaju po nebesima.

Posle u nekom kozačkom selu, u drvenoj kući šarenih ispervaženih prozora jedemo lubenice iz turšije sa medom od pelina i smejemo se.

Na nebeskom auto-putu od Moskve do Krima pored mene promiče Rusija sva od belih breza.

Zašto me duša boli za svakom brezom i svakim belim oblakom koji nestane za horizontom a ja ne stignem da ga zagrlim. I za svakom brezom koja će umreti a ja neću stići da je vidim.

Sve češće idem putevima koje sam davno sanjao. Tako Bog odredio. Sve sam ih negde video i svima sam davno hodao. Gledao sunce i bele ptice kako kako lete prema Rostovu i Azovskom moru. Jesu li to ptice iz mojih snova? One iste?

I je li Don isti onaj, još od onog dana kada sam gore, u zavičaju, među brezama i maglom prvi put ugledao Aksinju? I posle je više nisam zaboravio.

Šta li će mi reći kad joj danas dođem? Hoće li me poznati? Hoće li se setiti?

Nebeskim auto - putem od Moskve do Simferopolja na Krimu pored mene jašu kozaci. Kao lavina bez početka i kraja. Isukanim sabljama vitlaju pored glava konja koji lete iskeženih zuba a između prednjih nogu sakuplja im se krvava pena. Krvava pena.

Osećam miris stepe i konjskog znoja, i pelina u kome se kupa sunce.

Dođe mi u glavu kako sam jednom, komad te iste stepe, čitavog dana tražio po Pešteru i nisam ga našao. Nedostajale su bele breze i miris pelina.

Otkuda je stepa tako duboko zakapana u mojoj duši? Duboko kopam, najdublje do sada, a odgovora nema.

Možda odgovor nađem na Donu? Ili na Krimu, u Sevastopolju slavnom, među grobovima stotinama hiljada ruskih vojnika na Bratskom groblju? A možda ga i ne nađem? Široki su putevi Gospodnji i njegova sila. I neshvatljivi.

Ćutim na nebeskom auto-putu od Moskve ka Rostovu na Donu i Simferopolju. Guše me suze.

Ne može čovek pobeći od sebe i svog usuda. Gde god pošao sve svoje nosiš sa sobom.

Znam da ću u stepi iza Rostova ako do njega ikad dođem ostaviti deo sebe. Koliki? Ko zna! Možda sve što imam. I srce i dušu.

A šta će biti kad se vratim, ako tamo gde sam pošao ikada stignem? Šta ću poneti otuda? Dve bele breze i jedan oblak? Ili srce puno mirisa pelina i tuge? Ili radosti i svetlosti?

Gospod Bože koliko volim ovu zemlju.

Hoću li ikada prestati da sanjam stepu? Hoću li jednom moći da je isteram iz glave? A šta će mi posle duša ako u njoj ne bude više stepe i ne bude kozaka i belih brezovih beskrajnih šuma? I ne bude te beskrajne čiste lepote?

Široki su putevi Gospodnji! Ko će sagledati njihovu širinu i dubinu? Ko će sagledati donske stepe i shvatiti radost i tugu njihovih prostranstava? Ima li smisla tražiti im početak i kraj? I opisivati im lepotu i veličinu?

Lepotu i veličinu donskih stepa dragih!

I Rusije drage i ljubljene. 

(Zabeleženo avgusta 2018. godine u avionu od Moskve do Simferopolja na Krimu)

image