Od obaranja "bajraktara" do ometanja "starlinka": "Krasuha", sistem za elektronsko ratovanje

Oružane snage Ruske Federacije su, nakon višegodišnjeg iskustva, uspele da razviju taktiku za upotrebu sistema za elektronsko ratovanje, sličnu onoj koju koriste jedinice protivvazduhoplovne odbrane.

Naime, radi se o višeslojnoj mreži međusobno povezanih sredstava za ER, raspoređenih na relativno maloj udaljenosti, integrisanih sa radarskim i sistemima PVO. Do sada je Rusija razvila niz različitih kompleksa, a među najefikasnijim su svakako sistemi iz porodice "krasuha", tj. 1L269 "krasuha-2" i 1RL257 "krasuha-4".

Razvoj ovih sistema za ER započet je još sredinom devedesetih u "Koncernu radioelektronske tehnologije" (KRET), dok su državna ispitivanja završena 2009. godine. Prvi primerci isporučeni su oružanim snagama 2012, odnosno 2013, a  zvanično uvođenje oba sistema iz porodice "krasuha" u operativnu upotrebu ruske vojske konačno je usledilo 2014. godine.

Takođe, interesantna je i činjenica da su Oružane snage Republike Srbije tokom 2021. i 2022. godine ugovorile nabavku nepoznatog broja "krasuha", međutim zbog međunarodnih sankcija kojima je izložena Rusija ovi sistemi i dalje nisu isporučeni našoj vojsci.

Iako pripadaju istoj porodici, između njih postoji nekoliko razlika u vidu: opreme – "krasuha-2" koristi analognu, a "krasuha-4" digitalnu; vrste šasija, odnosno vozila nosača; i primarnih ciljeva za ometanje.

"Krasuha-2" – glavni ometač aviona za rano upozoravanje i kontrolu

Kompleks za elektronsko ratovanje "krasuha-2" prvenstveno je namenjen za zaštitu sistema PVO, ključnih vojnih objekata i različitih vojnih grupacija tokom marša. Do sada su najviše korišćeni za obezbeđivanje mobilnih sistema za lansiranje balističkih raketa kratkog dometa 9K720 "iskander", u marševskom položaju.

Primarne mete ovog sredstva su avioni za rano upozoravanje i kontrolu (navođenje), popularni "avaksi" (Airborne Early Warning and Control, AWACS). Sistem funkcioniše, tako što nakon otrkivanja pomenutih letelica, deluje zračenjem na njihove radare u S-bandu (frekvencije od 2,3 do 2,5 GHz i od 2,7 do 3,7 GHz) stvarajući smetnje u vidu "lažnih meta", čime onemogućava navođenje i nišanjenje visoko-preciznog oružja drugih borbenih letelica.

Zbog toga su "avaksi" prinuđeni da napuste vazdušni prostor u okviru kog se vrši ometanje i odustanu od svojih borbenih zadataka, a maksimalni domet po daljini ovog kompleksa je 250 km. Dodatno "krasuha-2" može onesposobiti i radare na već lansiranim raketama sa radarskim navođenjem, tako što smetnjama pomera nišansku liniju (ekvisignalni pravac), usled čega dolazi do promašaja cilja.

Sistem se sastoji od parabolične antene sa opsegom kretanja od 360 stepeni po azimutu i dodatne opreme montirane na tešku četvoroosovinsku šasiju BAZ-6910-022, sa pogonom 8h8, koju pokreće dizel motor sa turbopunjačem jačine 500 ks. Kabina vozila zaštićena je od mikrotalasnog zračenja i služi za smeštaj tri člana posade, uključujući dva operatera i vozača. Pored glavnog, u borbenim uslovima koriste se još dva pomoćna vozila sa uređajima za upravljanje vatrom i drugom specijalizovanom opremom.

Šasija ima visok stepen mobilnosti, pa se ovo vozilo može kretati maksimalnom brzinom na putevima od 80 km/h i savladavati nagib od 60%, bočni nagib od 40%, vertikalne prepreke visine do 0,6 m, rovove širine do 1,5 m i vodene prepreke dubine do 1,4 m. Pri optimalnoj brzini kretanja domet vozila je 1.000 km, a vreme potrebno za prelazak iz marševskog u borbeni položaj iznosi svega nekoliko minuta.

Šta sve može onesposobiti „krasuha-4“?

Slično kao prethodno opisani i ovaj sistem služi za zaštitu i "sakrivanje" ključnih objekata, sistema PVO, vojnih grupacija, komunikacionih čvorišta i komandnih položaja od neprijateljskih radara. Ipak, osim ometanja "avaksa" i već lansiranih raketa, "krasuha-4" može dejstvovati i po borbenim avionima, krstarećim raketama, bespilotnim letelicama, pa čak i kopnenim radarima i to na razdaljinama do 300 km.

Zahvaljujući većem dometu, uz pomoć kompleksa moguće je ometati i satelite u nižoj Zemljinoj orbiti, a prilikom ometanja postoji šansa da dođe do trajnog oštećenja radio-komunikacione i druge elektronske opreme neprijateljskog cilja. "Krasuha-4" dejstvuje na sličan način kao i "krasuha-2", stvarajući snažno ometanje u vidu zračenja na radare u H-bandu (frekvencije od 8,5 do 10,68 GHz) i Ku-bandu (frekvencije od 13,4 do 14 GHz i od 15,7 do 17,7 GHz).

U opisanom procesu dolazi do "zaslepljivanja" i obmane sistema za lociranje protivnika, zbog čega neprijateljski radari prestaju da otkrivaju i razlikuju prijateljske od protivničkih ciljeva, na rastojanjima između 250 i 300 km. Kada su u pitanju već lansirane rakete, dejstvo je potpuno isto kao kod "krasuhe-2".

Kompleks se sastoji od šasije "Kamazovog" teškog višenamenskog kamiona 6350, sa pogonom 8h8, kog pokreće dizel motor sa turbopunjačem jačine 360 ks, na koju je montirana zaštitna kabina sa velikom kupolom. Pored glavnog vozila za ometanje, u borbenim operacijama koristi se i još jedno identično u kome su smešteni uređaji za upravljanje vatrom, odnosno elektronskim dejstvom.

Na kupoli se nalaze dve veće kružne antene i jedna manja, uz dodatnu opremu, a čitava komponenta se u marševskom položaju spušta unutar zaštitne kabine. Opseg kretanja antena po azimutu, zahvaljujući pokretnoj kupoli, iznosi 360 stepeni, dok je po elevaciji od 0 do +60 stepeni. Prilikom prelaska u borbeni položaj, četiri hidraulična stabilizatora (po dva sa leve i desne strane) spuštaju se na zemlju, a čitav proces uključujući podizanje kupole traje 20 minuta u letnjim, odnosno 40 u zimskim uslovima.

Tročlana posada je tokom kretanja smeštena u prednju kabinu, a zadnja, tj. zaštitna opremljena je oklopom sa stepenom zaštite 5a, po standardu "GOST" (uključujući municiju u kalibru 7,62h39 mm). "Kamaz 6350" takođe ima visok nivo mobilnosti, pa se može kretati maksimalnom brzinom od 95 km/h na putevima i savladavati savladavati nagib od 60%, bočni nagib od 40%, vertikalne prepreke visine do 0,6 m, rovove širine do 1,4 m i vodene prepreke dubine do 1,75 m.

Upotreba i efikasnost

Defanzivna uloga kompleksa za ER ogleda se u već pomenutoj zaštiti ključnih položaja, objekata, i sistema naoružanja, ometanjem neprijateljskih radara. Međutim, međusobna i komplementarnost sa radarima i sredstvima PVO omogućavaju i ofanzivnu primenu "krasuhe".

Takvo dejstvo sastoji se iz tri faze: u prvoj radaristi uočavaju borbenu grupu neprijatelja u vazduhu i javljaju posadama sistema PVO i ER njenu poziciju i smer kretanja; u drugoj dejstvom kompleksa za elektronsko ratovanje ostvaruje se ometanje i onesposobljavanje aviona za rano upozoravanje i kontrolu ("krasuha-2") i borbenih aviona ili bespilotnih letelica ("krasuha-4") u okviru borbene grupe; na kraju u trećoj, posade sistema PVO otvaraju vatru po "zaslepljenim" letelicama i obaraju ih.

Naravno, pored pomoćne uloge, sistemi za ER imaju sposobnost da samostalno obore, prizemlje  i onesposobe protivničke vazduhoplove. Tome u prilog govori i činjenica da su "krasuhe" između ostalog odgovorne za obaranje turskih bespilotnih letelica "bajraktar TB-2" i  izraelske lutajuće municije (dronovi kamikaze) "harop" u Nagorno-Karabahu, prinudno sletanje američkih helikoptera AH-64 "apač" i onesposobljavanje krstarećih raketa "tomahavk" u Siriji.

Ipak, šira upotreba ovih sistema za elektronsko ratovanje primećena je u Ukrajini i to od prvih dana Specijalne vojne operacije. Do danas, "krasuhe" su ostvarile odlične rezultate budući da su gotovo desetkovale "bajraktare" i druge besposadne vazduhoplove, a posebno je zanimljiv podatak da su posade na ovim kompleksima ostvarile delimično uspešno ometanje signala satelita "starlink".