Prvi septembar, početak školske godine i Dan znanja. Za razliku od mnogih drugih zemalja, u Rusiji je 1. septembar pravi praznik: pre početka prvog časa, cela škola se okupi ispred zgrade na svečani događaj, gde direktor pozdravlja učenike, svira muzika, deca se ne odvajaju jedni od drugih nakon letnjeg raspusta.
Tako je bilo i 1. septembra 2004. godine, ali ne i u Beslanu, gradiću u Severnoj Osetiji, gde se pre 19 godina dogodio jedan od najstrašnijih terorističkih napada.
Prve nezvanične informacije da se sprema teroristički napad na školu pojavile su se 31. avgusta. Ali niko nije imao tačnu informaciju gde i kada će se desiti, kao i ko ga sprema. Kasnije se ispostavilo da su grupu napadača činili teroristi sa vojnim iskustvom. Većina napadača su bili poznati policiji od ranije, dok je vođa bande Ruslan Hučbarov bio na poternici zbog ubistva. U napadu ne Beslan su ukupno učestvovale 32 osobe.
Zašto baš škola?
Rusija, počev od 90-ih godina prošlog veka, vodi žestoku borbu sa terorizmom. Dve čečenske antiterorističke operacije, koje su bile preduzete kako bi se sačuvao suverenitet i teritorijalni integritet zemlje, su odnele mnoge živote. Izuzetno krvava je bila druga operacija, kada su na Kavkaz masovno stizali teroristi sa Bliskog Istoka koji su imali samo jedan cilj – da poseju haos i rat po celoj Rusiji.
Napad na porodilište u Buđonovsku 1995, napad na grad Kizljar 1996, ekplozije u zgradama u Kaspijsku (1995) i Bujnaksku (1999), teroristički napad na pijaci u Vladikavkazu (1999), dignute u vazduh zgrade u Moskvi (1999) – ovi, kao i mnogi drugi teroristički napadi su uzdrmali Rusiju i odneli stotine života.
Pre napada na školu u Beslanu najveći napad se dogodio 2002. godine u Moskvi, kada je 40 terorista upalo u pozorište na Dubrovke, gde su tri dana držali taoce i pretili da će ubiti sve prisutne. Tri dana su trajali pregovori pre nego što su specijalne jedinice krenule u akciju. Tada je poginulo 130 ljudi, a više stotina je ranjeno.
Cilj terorista nije bio samo da uplaše javnost, već i da nateraju vlasti Rusije da kapituliraju iako je tada već bila završena druga čečenska antiteroristička operacija. Prvi teroristički napadi su sejali haos i strah. Ljudi, koji su do skoro živeli u jednoj od najbezbednijih zemalja nisu bili spremni da se suoče sa skoro svakodnevnim napadima i gubitku najbližih.
Osveta za likvidaciju
Međutim, Rusi su se dosta brzo ujedinili. Teroristički napad na pozorište u Moskvi je bio poslednja kap, koja je prelila čašu. Pre toga deo javnosti nije shvatao, zašto se država bori i troši tolike resurse na borbu protiv terorizma na Kavkazu. Nakon 26. oktobra 2002. ljudi su rekli dosta. Vrh države je dobio punu podršku naroda da eliminiše sve teroriste. Strah se pretvorio u bes i želju da se napadi što pre okončaju.
To je bio glavni razlog iz kog su se teroristi odlučili da napadnu školu. Bilo im je potrebno da Rusiju i Ruse vrate u stanje stalnog straha za svoj život i bezbednost. Početkom XXI veka većina poznatih terorista su bili likvidirani, strano finansiranje se smanjivalo, a ruska vojska i obaveštajne službe su radile sve bolje i preciznije. Teroristi su shvatali da im vreme ističe.
Prvi septembar 2004, 9:05
Tog 1. septembra ništa nije slutilo da nešto može da pođe po zlu. Ali po zlu je pošlo sve. Rano ujutru kamion GAZ-66, pun terorista stigao je u Beslan i odmah krenuo ka školi.
Svečani početak školske godine prekinuli su automatski rafali. Jedan od roditelja odmah je ubijen, što je pokazalo ozbiljnost namera terorista. Svi ljudi, koji su u tom momentu bili na trgu, a to su roditelji, nastavnici i đaci, poterani su u zgradu. Teroristi su zarobili ukupno 1.128 ljudi, uključujući i decu, i držali taoce u školskoj sali tri dana bez hrane i vode.
Teroristi su većinu talaca zatvorili u školskoj sportskoj sali, koja je odmah bila minirana. Postavljeno je 15 povezanih improvizovanih eksplozivnih naprava. Desetak talaca je streljano da bi se ostali zastrašili.
Nastao je opšti haos. Ljudi nisu znali šta da rade. Roditelji, rođaci i prijatelji zarobljenih u panici su prilazili školi, smetali policiji, neki su se naoružavali i hteli lično da se obračunaju sa teroristima. Lokalni policajci su pokušali da pomognu, ali bez uspeha. Niko nije znao šta da radi jer se Rusija do tada nije suočavala sa terorističkim napadima na škole.
Da bi oslobodili taoce, u Beslan su odmah bile poslate jedinice Centra za posebne namene FSB Rusije i formiran je operativni štab. Počeli su da se prave spiskovi ljudi koje su teroristi držali kao taoce. Međutim, prići školi nije bilo moguće. Dvorište je bilo kao na dlanu, što su teroristi koristili kako bi otvarali vatru na svakoga ko je pokušao da priđe.
Teroristi prvo nisu postavljali nikakve zahteve, ali su kasnije rekli da žele da vide predsednika Severne Osetije Aleksandra Dzasohova, predsednika Ingušetije Murata Zjazikova i predsednika Istraživačkog instituta za urgentnu dečju hirurgiju i traumatologiju dr Leonida Rošalja. Zatim su postavili nove zahteve. Jedan od njih je da se ne isključuju komunikacije i struja, inače će otvoriti vatru, a drugi je politički zahtev jednog od vođa terorista Šamila Basajeva za priznanje nezavisnosti takozvane Ičkerije (Čečenije).
Dva i po dana savetnik predsednika Ruske Federacije Aslambek Aslahanov, predstavnici vlasti, dečji lekar Leonid Rošalj i javne ličnosti pokušavali su da uspostave kontakt, ali nisu uspeli da se dogovore oko predaje lekova taocima, vode i hrane. O puštanju dece teroristi nisu hteli ni da razgovaraju.
Međutim, 2. septembra desilo se čudo: teroristi su pristali da u školsku zgradu puste bivšeg predsednika Ingušetije Ruslana Auševa, sa kojim je kasnije izašlo 26 talaca.
To što su deca uspela da napuste zgradu nije popravilo situaciju u školi. Taocima nisu davali hranu i vodu, nisu ih puštali u toalet. Smrad se osećao po celoj školi a ljudi su bili prinuđeni da piju sopstvenu mokraću. Škola je bila pretvorena u tvrđavu. Muškarce su naterali da zabarikadiraju zgradu, nakon čega su bili streljani, a njihova tela bačena kroz prozor.
Trećeg dana situacija je postala kritična. Usled dehidracije, taoci su bili iscrpljeni. Neki su bili bez svesti. Svakim satom broj umrlih je rastao. Glavne snage specijalnih jedinica "Alfa" i "Vimpel" su se spremale za juriš. Svi su razumeli da će juriš izazvati nove žrtve, ali nije se više moglo čekati jer u tom slučaju niko ne bi preživeo.
Nepredviđeni juriš
Pregovarači su uspeli da se dogovore sa teroristima da spasioci iz Ministarstva za vanredne situacije pokupe leševe bačene kroz prozor. Dok su spasioci utovarivali tela, u zgradi su se dogodile dve eksplozije. Improvizovane eksplozivne naprave koje su teroristi doneli u školu, su se same aktivirale. Upravo te dve eksplozije su su ubile i povredile stotine ljudi. Taoci, koji su još mogli da se kreću, počeli su da beže iz škole, ne obazirući se na rafalnu paljbu terorista.
Naoružano lokalno stanovništvo je pojurilo ka školi, što je doprinelo samo još većem haosu. Specijalcima je bilo potrebno neko vreme da stignu do škole, uklone civile i započnu juriš. Nekoliko minuta nakon početka juriša izbio je požar koji je dodatno pogoršao situaciju.
Pristigli borci "Alfe" i "Vimpela" preuzeli su celu operaciju. Specijalne jedinice nisu mogle da deluju kako nalažu obuka i instrukcije, jer su teroristi bili okruženi velikim brojem žena i dece i pucali na svakoga ko se kreće.
Mnogi taoci su kasnije rekli da su neki od oficira poginuli štiteći ljude, pokrivajući ih svojim telima.
Tokom ove borbe, preostala deca su izvedena iz zapaljene zgrade. Nakon što su svi taoci napustili objekat, specijalci su krenuli u lov na teroriste. Od 32 napadača likvidiran je 31. Jedini preživeli je bio Nurpaša Kulajev, koji je nakon prvih eksplozija iskočio kroz prozor, ali je bio uhapšen i potom osuđen na doživotnu robiju. Vođe terorista koji su planirali ovu akciju: Aslan Mashadov i Šamil Basajev, Abu Dzeit i Magomed Hašijev, su bili kasnije likvidirani.
Posledice
Rezultat terorističkog napada je stravičan - u Beslanu su poginule 334 osobe, uključujući 186 dece, deset oficira i devet ljudi iz spasilačke službe i Ministarstva unutrašnjih poslova.
Nekoliko godina nakon tragedije sudbina oronule škole nije bila rešena. Među predlozima je bilo i rušenje zgrade, ali su rođaci žrtava bili protiv. Nakon terorističkog napada škola Broj 1 nije obnovljena. Sedam godina zgrada i prostor oko nje ostali su napušteni, dok je blizini izgrađena nova školska zgrada.
U sportskoj sali, u kojoj su taoci proveli dva i po dana, postavljen je pravoslavni krst, na zidovima se nalaze fotografije poginulih. Posetioci i dan danas tamo ostavljaju cveće, igračke i otvorene flaše vode…
Rusija 3. septembra obeležava Dan solidarnosti u borbi protiv terorizma u znak sećanja na žrtve najvećeg terorističkog akta koji više nikada i nigde ne sme da se ponovi.