Uloga ruske artiljerije u SVO: Masovna paljba i upotreba bespilotnih letelica

Tokom Specijalne vojne operacije artiljerijska sredstva, naročito sa ruske strane, ponovo su se pokazala kao ključna komponenta oružanih snaga. Generalno oslanjanje na rod artiljerije, intenzivna upotreba topova, haubica, višecevnih lansera i minobacača, kao i visok nivo destrukcije nastao njihovim dejstvom, predstavljaju bitnu karakteristiku po kojoj se ovaj sukob razlikuje od gotovo svih ratova vođenih početkom 21. veka.

Naime, većini pomenutih oružanih sukoba akcenat je stavljan na vazduhoplovnu moć i ostvarivanje prevlasti u vazdušnom prostoru. Ovom trendu značajno je doprinela i superiornost u pogledu brojčanosti i tehničke opremljenosti jedne strane, zbog čega je artiljerija uglavnom imala tek sporednu ulogu.

Sa druge strane, u SVO je i pored brojčane (bar kada su u pitanju sredstva ratne tehnike) i u određenoj meri tehničke nadmoći u korist ruske strane, do izražaja došla stara ruska taktika o masovnoj upotrebi svih vrsta artiljerijskog oruđa. Stoga su upotrebom samohodnih i stacioniranih topova, haubica, minobacača i višecevnih lansera raketa, ruski artiljerci opravdali nadimak „bog rata“, koji njihov rod vojske nosi već skoro 80 godina.

Doktrina ruske artiljerije

Ono što već decenijama, ako ne i vekovima krasi rusku doktrinu je masovna upotreba teške artiljerije, naspram zapadne gde je fokus u poslednje dve decenije prebačen na preciznost pojedinačnog ili malog broja projektila.

Zbog toga u ruskoj vojsci artiljerija nema pomoćnu ulogu, sa ciljem pružanja podrške drugim jedinicama, već naprotiv pešadija i mehanizovane jedinice imaju zadatak da se pozicioniraju tako da artiljerci mogu efikasno dejstvovati po neprijatelju. Ova razlika najbolje se opisuje rečenicom "da jedinice na zapadu dejstvuju artiljerijom da bi manevrisale, dok ruske manevrišu da bi dejstvovale artiljerijom".

Pored opisanog, prilikom zauzimanja položaja, sela ili gradova, cilj artiljerijskih jedinica ruske vojske nije samo da "omekšaju" i potisnu protivnika, kako bi trupe za blisku borbu prevladale u napadu. Zapravo njihov zadatak je da gotovo u potpunosti unište ili nateraju neprijateljske snage da napuste mesto ili položaj oko kog se vodi borba.

Iako je ova taktika na Zapadu označena kao "arhaična", to ne znači da nije efikasna i da ne daje željene rezultate. Tome u prilog govore brojni slučajevi iz ratova u Čečeniji, Siriji kao i Ukrajini, prilikom kojih su ruske snage nanosile višestruke gubitke neprijatelju i uspevale da ostvare značajne napretke upravo uz pomoć masovnih udara. Takođe, tokom poslednjeg sukoba primećena je i intenzivna upotreba visoko-preciznih laserski vođenih granata "krasnopolj", u kalibru 152 mm.

Stoga, se može zaključiti da ruske snage kombinuju ograničenu upotrebu vođenih i standardnih nevođenih projektila, koji su jeftiniji i ne mogu biti ometani. Nedostatak nevođenih granata po pitanju preciznosti nadoknađuje masovna vatra, koja sa sobom nosi visok stepen matematičke verovatnoće pogotka i mogućnost statističkog predviđanja uspeha i to bez vizuelne potvrde uništenja cilja.

Značaj masovne paljbe se vidi i u logici da nema potrebe skrivati se od protivbaterijske vatre, ukoliko je početna vatra bila dovoljno efikasna. Dodatno, za njenu korekciju koriste se različite platforme poput bespilotnih letelica i savremenih komunikacionih sistema izviđanja i upravljanja vatrom kao što je "strelac"“.

Promene tokom SVO

Na početku Specijalne vojne operacije kada je primenjivana taktika brzih prodora, korišćenjem taktičkih grupa ranga bataljona, artiljerijska sredstva bila su raspoređena u ove formacije. Zadatak pomenutih grupa bio je da manevrisanjem navedu neprijateljske jedinice u zonu vatre, kako bih ih artiljerci uništili ili naterali na povlačenje.

Međutim, kada je sukob poprimio osobine pozicionog i manje-više statičnog ratovanja, ruska komanda je ponovo centralizovala artiljerijske jedinice i to u artiljerijske grupe ranga brigade, koje su kasnije dodljene odbrambenim brigadama ruske vojske. Ove formacije se uglavom sastoje od dva bataljona samohodnih haubica i jednog bataljona višecevnih lansera, raspoređenih 2-4 kilometra iza linije odbrane, pritom zauzimajući površinu široku 3-5 km i duboku 1-2 km.

Njihova osnovna namena je pružanje vatrene podrške jedinicama na frontu, radi sprečavanja napretka i usporavanja neprijateljskih snaga, kao i njihovog zaustavljanja u slučaju proboja linije odbrane. Pored toga, primećeno je i angažovanje manjih artiljerijskih jedinica dodeljenih tenkovskim ili mehanizovanim bataljonima, u kojima je zabeležen visok nivo interoperabilnosti, pri čemu komandanti pomenutih bataljona usmeravaju vatru artiljerije.

Ipak u nekim situacijama ova centralizacija, odnosno višestepena hijerarhija je pokazala i određene nedostatke. Često se dešava da artiljerijske jedinice, raspoređene u neposrednoj blizini mehanizovanih/pešadijskih jedinica, ali iz drugih formacija (tj. kombinovanih brigada), nisu u stanju da im pravovremeno pomognu, jer moraju dobiti neku vrstu dozvole sa viših nivoa lanca komandovanja. Stoga su komandanti na terenu prinuđeni da u pojedinim slučajevima stvaraju tzv. "improvizovane minobacačke vodove" od sopstvene pešadije, za čije dejstvo nisu potrebne odobrenja vrha komande.

Protivbaterijska vatra, sadejstvo sa bespilotnim letelicama i "težina vatre"

Da se ruska doktrina upotrebe artiljerije prilagođava i menja, evidentno je i iz modifikacija nastalih u segmentu protivbaterijske vatre u nastojanju da se prevaziđe tzv. "problem topova" i poveća sveukupna preciznost. Protivbaterijska vatra podrazumeva uništavanje neprijateljskih artiljerijskih sredstava, sopstvenim oruđem tako što se na osnovu matematičkih proračuna određuje odakle je neprijatelj ispalio granatu, a u savremenim uslovima koriste se različiti izviđačko-osmatrački sistemi.

"Problem topova" (gunnery problem) predstavlja tehničke izazove koji se odnose na pogađanje mete indirektnom vatrom, kao što su: prikupljanje i uračunavanje uticaja meteorošlih podataka koji utiču na putanju i brzinu projektila; podaci o tačnom mestu artiljerijskog oruđa, terenu i smeru u kome je cev okrenuta; i kalibracija topa i municije, što podrazumeva merenje temperature municije, stepen habanja cevi i brzine svakog projektila.

Ukoliko se svi podaci i parametri mogu ukombinovati sa tačnim koordinatama cilja, baterija će izvršiti efikasno dejstvo prvim granatama i biće joj potrebno manje korekcija za dalje gađanje.

Korekcija vatre se tradicionalno obavljala tako što se posmatra odstupanje od prvobitno ispaljenih projektila i na osnovu njihovih rezultata se vrši korekcija parametara za dejstvo. U savremeno doba, kao što je već pomenuto koriste se posmatrači na isturenim položajima, sistemi poput gorepomenutog "strelca", laserski označivači i izviđačke bespilotne letelice, kako bi se na vreme otkrili neprijateljske pozicije.

Stoga, ruske artiljerijske jedinice prilikom protivbaterijske vatre najčešće koriste kombinaciju dve ili više pomenutih opcija i primenjuju taktiku „šok-vatre“, prilikom koje period nišanjenja i paljbe traje od tri do pet minuta. U ovu svrhu najviše se koriste izviđačke bespilotne letelice iz porodice "orlan", čime se smanjuju potencijalni gubici izviđača na isturenim položajima, kao i laserski vođeni projektili "krasnopolj" što obezbeđuje visok stepen preciznosti.

Ipak, u slučaju pojedinačne paljbe "krasnopolja" postoje određeni problemi, budući da preciznost ovog projektila opada pri uslovima niske oblačnosti, zbog prepreka na samom terenu i drugih faktora, a ponekad jedna granata nije dovoljna za uništenje cilja. Tu na snagu ponovo stupa tradicionalna taktika masovne paljbe nevođenim projektilima i koncept "težine vatre" (weight of fires), koji služi za izračunavanje neophodne količine municije, gustine i intenziteta paljbe kako bi se postigao željeni efekat.

Naime, na osnovu podataka dobijenih od izviđačkih platformi ili ljudstva i tablica sa brojem granata neophodnim za savladavanje različitih ciljeva, artiljerci odlučuju koliko, na kolikoj površini i u kom vremenskom periodu treba dejstvovati. Uključen je i psihološki faktor, jer se procenjuje da u prvih 45-60 sekundi pešadija beži u zaklon, pa se nastoji da se veći deo potrebne municije ispali i stigne do cilja u prvih 5-6 minuta, što je ujedno i najkraći mogući period.

Nakon toga, zagrevanje cevi i neophodnost premeštanja ograničava brzinu paljbe, a duži period vatre dovodi do habanja cevi i smanjivanja preciznosti. Dakle, da bi se postigla neophodna "težina vatre", neophodno je osigurati dovoljan broj artiljerijskih oruđa, u suprotnom neće biti moguće dejstvovati propisanom količinom i intenzitetom u zahtevanom vremenskom okviru.

"Lanseti" i nastupajuća ofanziva

Osim tradicionalnih sredstava artiljerije, za protivbaterijsku vatru često su korišćeni "dronovi kamikaze" iz porodice "lanset", što se može zaključiti na osnovu brojnih video snimaka. Razlog za to je disperzija, odnosno raštrkanost kako ukrajinskih, tako i ruskih habuica, topova, višecevnih lansera i minobacača. Sa jedne strane, veoma je lako otkriti neprijateljsku haubicu u nekom drvoredu, ali je izuzetno teško pogoditi je nevođenim projektilima, ukoliko se ne izvrši masovna paljba.

Međutim, ako su i ruski artiljerci na konkretnom pravcu malobrojni, raspoređeni na različitim položajima i ne poseduju vođene projektile, jednostavnije je pomenutu haubicu uništiti ili bar onesposobiti lutajućom municijom. U poslednje vreme sve više je primetna kombinacija "lanseta" i artiljerijskog oruđa, a tome u prilog svedoče slike i snimci nastali tokom nastupajuće ukrajinske ofanzive.

Čitave razorene kolone sačinjene od "leoparda", "bredlija", "makspro" vozila, tenkova T-72, T-64 i drugih oklopnjaka rezultat su sadejstva "lanseta", višenamenskih helikoptera Ka-52 i Mi-28, minsko-eksplozivnih sredstava, ali i haubica, topova, minobacača i višecevnih lansera. Koliko je dobila na značaju tokom SVO, govori i podatak da je oko 70 odsto ukupnih gubitaka sa ukrajinske strane izazvano upravo dejstvom artiljerije.

Uprkos svim poteškoćama i izazovima savremenog ratovanja, deluje da se ruske snage konstantno i uspešno prilagođavaju, pa tako uz tradicionalne taktike i doktrinu masovne paljbe, nastoje da upotrebom bespilotnih letelica i drugih izviđačkih sistema povećaju efikasnost i preciznost. Na osnovu dosadašnjeg iskustva, jasno je da i ukoliko dođe do zakazivanja pojedinih delova ruske vojske, "bog rata" je sposoban da te nedostatke nadomesti.