Pristalice Ukrajine na Zapadu su imale velika očekivanja od ukrajinske ofanzive, a razočaranje izaziva napetost, piše nemačka redakcija RT-a.
U tekstu "Zapadni front protiv Rusije se ruši", autor Rudiger Rauls podseća kako je opadajući entuzijazam Amerikanaca za rat, zajedno sa spremnošću Vijetnamaca da se žrtvuju, bio je odlučujući faktor u porazu SAD u Vijetnamu.
Kakvo je raspoloženje u Ukrajini, teško je proceniti, ali je promena raspoloženja među pristalicama jasna.
Sve je teže prikriti sukob interesa, čiji spisak je sve duži i duži. Na početku sukoba, Zapad je gajio iluzije o brzoj pobedi Ukrajine i razarajućem porazu Rusije.
Govorilo se o propasti i dekolonizaciji Rusije, odnosno o podeli zemlje na mnogo manjih jedinica.
"Slično kao u Jugoslaviji, smatralo se da novostvorene države mogu da se priključe političkom Zapadu, a ako je potrebno i uz vojni pritisak. Ovaj plan nije uspeo u Rusiji", piše autor.
Posle neuspeha pregovora u Turskoj, Rusija se pripremila za duži vojni sukob, za razliku od Ukrajinaca i Zapada.
Suprotno zapadnim tvrdnjama, Rusija nikada nije bila zainteresovana za osvajanje Ukrajine, a kamoli za napad na zapadne zemlje, već za uništenje pretnje koja je usmerena protiv Rusije.
"Rusija je uništavanje takve pretnje uvek navodila kao cilj vojne operacije, hteo Zapada da veruje u to ili ne", podseća autor.
Ukrajinska pobeda postajala je sve udaljenija, a posle višenedeljnih gubitaka u borbama, ukrajinska ofanziva nije nigde uspela da načini bilo kakav odlučujući prodor.
Ratni ciljevi nisu mogli da budu ostvareni, a neuspeh je nečim morao da se opravda. Umesto da traže razloge neuspeha, ljudi traže krivce. Zapad je okrivio ukrajinsku ratnu taktiku i korupciju u vojnom vrhu. Ministar odbrane Aleksej Reznikov je morao da ode sa funkcije, zvanično zbog korupcije. Državni službenici su otpušteni i zamenjeni borcima sa fronta.
Ukrajinci su zauzvrat krivili saveznike jer su im oduzeli previše vremena za isporuku oružja, često slali zastarelu opremu i obraćali previše pažnje na ruske crvene linije.
Pozvali su na isporuku oružja velikog dometa kako bi uspeli da ometaju ili spreče rusko snabdevanje fronta. Velika Britanija, a potom i Francuska, poslale su Kijevu krstareće rakete. SAD su se uzdržale od slanja raketa, baš ako što su to isprva učinili i po pitanju tenkova.
"Da li su Amerikanci prvo hteli da sačekaju da Rusi reaguju protiv Evropljana", pita autor u svom tekstu.
Vašington je bio oprezan i u pogledu američkih projektila ATAKMS. Najpre su ih isporučili Britanci, pa Francuzi, a u SAD još nije odlučeno ništa. Evropljani su opet bili primer kako će Rusija da reaguje.
Po pitanju krstarećih raketa nemački kancelar Olaf Šolc je postupio mudrije nego u slučaju tenkova "leopard". Ovoga puta, Šolc je čekao da Amerikanci donesu odluku. Pošto nisu obećali slanje raketa, i Šolc je zadržao krstareće rakete "taurus".
Nemačko odbijanje sprečilo je dalju evropeizaciju rata. Dolaskom tenkova "abrams" u Ukrajinu, Amerikanci su još više uvučeni u konfrontaciju. Nisu uspeli da preusmere nuklearnu pretnju koju predstavljaju ruski projektili sa Sjedinjenih Država na Evropu.
Cenu ove taktike platili su Ukrajinci, koji nisu uspeli da promene svoju strategiju. Tenzije i pukotine u zapadnom taboru se povećavaju i šire se na sve više oblasti saradnje.
Ovde je politički Zapad u jasnom nepovoljnom položaju u odnosu na Rusiju. Rusija samo treba da uzme u obzir svoje interese, a Zapad mora da pomiri mnoge države i njihove različite interese. Ovo Rusiji daje prednost u donošenju brzih i jasnih odluka bez razmatranja ili kompromisa po pitanju sopstvenih ciljeva i načina da se do njih dođe.
Podrška sukobu i dalje opada, entuzijazam s početka se više ne vidi. Mađarska je već najavila da više neće da finansira rat.
Izbori u Slovačkoj su ojačali snage koje odbacuju antirusku politiku EU i žele kompromis sa Rusijom. U Poljskoj, gde će uskoro biti izbori, simpatije prema Ukrajini slabe. Varšava više ne želi da isporučuje oružje jer smatra da je Kijev nezahvalan sa svojim stalnim zahtevima i optužbama.
Sada kada su i američkom predsedniku ruke vezane, Vladimir Zelenski je pod sve većim pritiskom. Američki privremeni budžet ne podrazumeva novac za Ukrajinu, a njena ofanziva je propala. Zelenski očigledno želi da popravi bezizlaznu situaciju napadom na rusko zaleđe, ali britanske i francuske rakete možda neće biti dovoljne.
Da li napadima na Krim i pogranični region sa Rusijom želi da stvori neizvesnost i atmosferu kojima će Putina naterati da popusti?
Čini se da većina kreatora javnog mnjenja na Zapadu nije baš oduševljena napadima zapadnim oružjem, o čemu govori to što nije bilo navijanja zbog bombardovanja štaba ruske Crnomorske flote.
Strpljenje Rusije sa druge strane nije neograničeno. Iako je Moskva više puta naglašavala da se nuklearno oružje koristi samo kao kontranapad ili kada država oseti da je njeno postojanje ugroženo, to je odluka koju Rusi sami donose na osnovu svojih procena.
Postavlja se pitanje koje dalje rizike Zapad želi da preuzme i zbog čega?