Skupa kontraofanziva ukrajinske vojske nije uspela da postigne svoje ciljeve. Ruska vojska polako ali neizbežno povećava pritisak na frontu. Ekonomske sankcije nisu dovele do kolapsa privrede Moskve, a nisu uspeli ni pokušaji političke izolacije.
Za zapadne partnere vlasti u Kijevu sukob postaje sve skuplji, a cena bi još mogla da poraste, piše vodeći ruski politikolog Ivan Timofejev za RT internešenel.
Da je ukrajinski sukob jedini izazov sa kojim se SAD suočavaju u borbi za kontrolu "postbipolarnog" poretka, možda bi bilo manje rizika. Ali njihova raspršenost ozbiljno komplikuje problem. Resursi će morati da se rasture ne samo da obuzdaju Kinu, već i da ugase požare tamo gde nije trebalo da izbiju. Po svoj prilici, Vašington će moći da pruži Izraelu značajnu vojnu i diplomatsku podršku, čime će ograničiti izbijanje još jednog sukoba. Ali svaki takav požar zahteva koncentraciju materijalnih i finansijskih resursa koji su ograničeni čak i za silu poput SAD, navodi Timofejev.
Početak sukoba u Ukrajini dao je SAD nekoliko neposrednih taktičkih prednosti. Vašington ima moćnu polugu uticaja na svoje saveznike u Evropi. NATO je dobio novi život, a u toku je proces proširenja bloka.
Produženi otpor velikih zapadnoevropskih zemalja upornim zahtevima SAD da povećaju svoju potrošnju za odbranu i kupovinu oružja konačno je slomljen. Tako će se militarizacija Evrope odvijati velikom brzinom. Ali evropske zemlje će to morati da plate same, skrećući resurse sa civilnih prioriteta, navodi Timofejev.
Još jedan ključni taktički uspeh je potpuna kontrola nad Kijevom. Kontrola Ukrajine, ili njenog značajnog dela, uništava izglede za oživljavanje "sovjetske imperije", barem u evropskom teatru.
Strateški, međutim, sukob je stvorio ozbiljne probleme za SAD. Glavni je gubitak Rusije kao mogućeg saveznika, ili bar kao sile koja ne ometa Vašington.
Na prelazu iz 20. u 21. vek bili su stvoreni svi uslovi za takvu vezu sa Moskvom. Štaviše, i sama Rusija je bila spremna na ravnopravne partnerske odnose sa SAD, pod uslovom da se uzmu u obzir njeni interesi, posebno na postsovjetskom prostoru. Moskva nije postavila za cilj "oživljavanje SSSR-a". Po svim ključnim pitanjima na globalnom dnevnom redu, Rusija je ili sarađivala sa SAD ili se dugo uzdržavala od aktivnog suprotstavljanja.
Sada su SAD završile sa velikom silom među svojim neumoljivim protivnicima. Uz to, navodi, Moskva gradi bliske veze sa Kinom, koju Vašington vidi kao dugoročnu pretnju. Cena sukoba u Ukrajini sada se meri i ogromnom cenom obuzdavanja rusko-kineskog tandema.
Sve u svemu, pokazalo se da su taktički dobici od sukoba u Ukrajini pomešani sa velikim diplomatskim porazom Vašingtona u vidu umnožavanja uticajnih protivnika kada su bili stvoreni svi uslovi da se to izbegne. Za EU su strateški troškovi još značajniji. Geografska blizina borbi i veći bezbednosni rizici od namernog ili nenamernog vojnog sukoba sa Rusijom igraju ulogu ovde. Kina, pak, jača svoju poziciju. Peking je stekao mir na svojim ogromnim severnim granicama, veliko rusko tržište i disperziju američkih resursa.
Ne može se isključiti da će pod takvim uslovima SAD i njeni saveznici preispitati svoje ideje o pobedi Rusije u ukrajinskom sukobu po svaku cenu.
Veliko je pitanje da li će Moskva promeniti svoj pristup. Rusija je odlučna da se dugoročno bori za svoje interese. Poverenje u bilo kakve predloge Zapada je blizu nule. Spaljivanje američkog rukovodstva na šporetu svetske političke kuhinje dodatno smanjuje motivaciju za podršku bilo kakvim kompromisima bez punog uvažavanja ruskih interesa. Ishod ukrajinskog sukoba, kad god do njega dođe, biće ključna faza poretka koji se oblikuje pred našim očima, zaključuje Timofejev.