Rusija
Ruski snajperisti: Geniji savremenog ratovanja
Snajperisti su posebna vrsta ljudi. Čovek koji je sposoban da dugo i pritom nepomično leži da bi jednim dobrim hicem uništio neprijatelja je sinonim za vojnu elitu. I baš to su ruski snajperisti. Evo i priče nekih od njih
Snajperisti "Njemec" i "Slavjan" deluju u južnodonjeckom pravcu na frontu, gde je situacija jedna od najnapetijih u zoni SVO. Njihove noći su obično monotone - leže u zasedi i čekaju da se protivnički vojnici nađu na nišanu. Ako se to desi onda pucaju, nakon čega obično bude jedan protivnik manje.
I tako u krug, kažu ovi snajperisti za rusku redakciju RT.
Snajperisti rade u paru, a nekada su zajedno i njih trojica. Jedna ili dve osobe imaju ulogu posmatrača, dok je zadatak poslednjeg samo jedan - da puca što preciznije moguće.
Snajperisti se obično nalaze nedaleko od protivnika. Obično rade na udaljenosti od oko 400 metara od ukrajinskih vojnika. Obično se radi noću, jer tokom dana nije moguće sakriti se od dronova.
"Izađemo na teren, nađemo mesto i onda čekamo kad će da krenu (protivnici)", kaže "Slavjan" dok opisuje jednu tipičnu noć snajperista.
Iako nekome zvuči da su im noći monotone, zapravo su veoma opasne, a tome najbolje svedoče realne priče sa fronta.
Evo i jedne od njih.
"Radili smo zajedno nas trojica. Trebalo je da pokrivamo smenu vojnika. Tada sam imao drugu pušku, bio sam pomoćnik. Ukoliko neuspešno gađaš ili ako te snime dronom onda počnu da te gađaju artiljerijom ili mitraljezom. Ako samo pucaju na nas, to nas ne plaši, tako da protiv nas odmah koriste teško oružje i onda moramo naglo da napustimo pozicije. To je nešto čega se sećam. Konkretno tada moj kolega je pucao, ali neuspešno - i počeli su odmah da nas napadaju iz mitraljeza", kaže "Njemec".
"Ali, sve se dobro završilo! Nisu znali tačno gde smo mi. Samo su shvatili odakle se pucalo i počeli su tuda da gađaju, nadajući se da će otkriti gde smo ili da će nekog pogoditi", dodaje.
Ipak, najteže mu je bilo da nauči da koristi teško naoružanje. To je, kaže, bilo na početku SVO.
"Kada je sve to počelo, morali smo da radimo sa pokretnih oklopnih vozila. To je, naravno, veoma teško, ali tu nije najvažnije da budeš precizan, već da se neprijatelj sakrije i da ne izlazi. Mi smo bili u borbenom vozilu pešadije, a gađali su nas granatama. Dok smo ih tražili morali smo da gađamo iz pušaka direktno iz vozila makar da se taj što nas je gađao skloni u zaklon. Uspelo nam je. Pogodili smo ga i dali šansu tenkistima iz susednog vozila da otkriju njegovu poziciju".
"Slavjan", pak, smatra da je najteže nešto drugo - loši vremenski uslovi.
"Vlaga, kiša, vetar - to sve jako utiče. Potrebno je vrlo precizno ciljati, sve dobro proceniti. Zaista, snajperista mora da uzme u obzir hiljadu faktora", objašnjava on.
"Snajperista mora da bude flegmatičan. Drugačiji ljudi se u tom poslu ne zadržavaju", kažu "Njemec" i "Slavjan", koji zatim objašnjavaju da je to tako jer je posao "jednoličan".
Snajperisti satima čekaju skriveni na nekoj poziciji, ne smeju da se mnogo pomeraju kako ne bi bili zapaženi. Moraju da budu u stanju da budu mirni, ali i da budu konstantno na oprezu, budući da se najčešće nalaze nedaleko od protivničke artiljerije. Oni love, i njih love, ali ih se istovremeno plaše više nego bilo koga drugog.
"Snajperisti razmenjuju poneku šalu sa nedokučivim licima, retko se smeju i često ne odgovaraju na pitanja", kažu "Njemec" i "Slavjan".
Ipak, drugi borci za njih jednostavno kažu - oni su geniji savremenog rata.
