Kada voz iz Moskve, sa Jaroslavskog vakzala, krene prema krajnjem severu Rusije, ka Arhangelsku, on ne ide zemljom, nego nebom prema Polarnoj zvezdi. U njemu je sva Rusija, a vagone, koji su kao kočije, vuku kozački konji. Umesto kloparanja točkova čuje se njihov vrisak, bele se iskeženi zubi, lete komadi smrznute zemlje i leda ispod njihovih kopita.
Ili se, barem, tako učini zbog neprekidnih valova snega koji zasipaju prozore i lome sunčeve zrake pa se napolju u tom kovitlacu svetla i snežnih kristala mogu videti, sem kozačkih konja i predeli iz ruskih bajki, silni junaci sa mačevima, manastiri, zaleđeni borovi i kućice seljaka, sjajni tuneli od svetla, deca u šarenim ruskim, plavim i crvenim haljinama koja se drže za ruke i lebde iznad snežne beline.
A iznad njih – šarena duga...
Nikad šareniju u svom životu nisam video.
Kad se sunce pojavi iza oblaka, taj se vodopad svetla pojača, silna svetlost tada jurne u vagone sa svih strana, i sa neba i sa zemlje. Kad sunca nestane, onda valovi snega postanu tamni, preteći, iz njih počne da sipa strah, goli strah koji tera da pred njim zatvorite oči, da ispred očiju mahnete rukom, da pokušate da ga oterate.
Nije lako Rusijom putovati, ni leti, ni zimi. Njena svetla su jaka, slike upečatljive. Kad je leto, pejzaž je u hiljadama boja, vidi se sve do najmanje sitnice, sve okolo je kao jedan veliki mozaik koji zaokupi sva čula.
U tom pejzažu mnogo je detalja, mnogo zagonetki, to su hiljade slika svakog trenutka, u svakoj slici je njih još hiljadu i sve je to na kraju jedna nova, velika zagonetka. Kakva je, uostalom, i Rusija cela.
Kad je zima, boja nema, u pejzažu okolo sve je samo neprekidna belina, isprekidana crnim, horizontalnim ili vertikalnim linijama drveća, zgrada, puteva. Zbog njih predeo okolo nema dubinu, nego kao veliko slikarsko platno stoji prostrt naspram voza. Učini se zbog toga da je u taj predeo nemoguće ući, zakoračiti unutra, da ga samo možete gledati, dodirnuti i da je to sve.
Šestog ili sedmog sata vožnje od Moskve prema Arhangelsku, usred pustoši između Jaroslavlja i Vologde, dok napolju besni mećava, na vratima kupea pojavi se domaćica voza i uljudno ponudi – moroženoe (sladoled)! Tek blagim izrazom pokazala je nezadovoljstvo kad sam pokušao da joj prenesem svoje gledište da je na ledenom vetru, pod talasima snega koji neprekidno zasipaju prozor vagona, sasvim neprirodno jesti sladoled!
Usred snežne pustinje, dok je ledeni severac progonio valove mećave preko polja, a između dva naleta snega, na brdu preko puta, samo na tren ukazala se drvena crkva, crnog, vitkog zvonika, a onda isto tako brzo nestala, Rusi u kupeu pored uživali su u sladoledu kao da piju vruć čaj, smejali su se, nešto glasno komentarisali, i čitav doživljaj u brzom vozu Moskva–Arhangelsk bio je do kraja uklopljen u pejzaž.
U deset ujutru, na Jaroslavskoj železničkoj stanici u Moskvi, baš kad je voz za Arhangelsk trebalo da krene, počeo je posle kratke pauze iznova da pada sneg. Na peronu i nije bilo nešto mnogo sveta, više ljudi ukrcalo se u vagone koji idu do Jaroslavlja do kog se putuje četiri sata i do Vologde koja je na devetom satu vožnje.
Bili su puni i plackartni vagoni, odnosno spavaća kola u kojima su mesta jeftinija, ali zato između kreveta nema paravana nego je čitav vagon jedna velika spavaonica, zajednica u kojoj je svako svakome prijatelj i drug, barem do kraja putovanja, do Arhangelska u koji se stiže posle 19, 20 ili 25 sati vožnje.
U kupeu u kome su dva kreveta, moj prijatelj i saputnik sa ruskih putovanja Dmitrij Karabčukov, odnekud se setio pesnika Igora Severjanina, pa je iznenada počeo da recituje njegove stihove, posebno "Kak ti tam bez nas Kalemegdan?", jer je Severjanin deo života proveo u Beogradu i pevao o srpskoj prestonici, i voz je lagano, dok je Dmitrij sipao strofe, krenuo prema Arhangelsku...
Na izlazu iz Moskve pored Ulice Jenisejske, kroz gradić Puškino, niz Podmoskovlje, pa dalje i dalje...
U prozoru kupea bila je Rusija iz bajki – hladna i zavejana, neumoljiva i samo svoja.
Težak je, čak se čini da je i uzaludan pokušaj, preneti na papir osećaj dok voz izlazi iz Moskve i kreće na sever u nepoznato. Taj osećaj je svakako poseban, ima tu i straha od nepoznatog, i neizvesnosti, i izazova, i nestrpljivosti da se vidi i doživi što više i što pre. Uzbuđenja ponajviše.
Satima voz ka Arhangelsku ide kroz brezove šumarke i između omorika čije su grane zatrpane snegom i koje se samo povremeno stresu, zadrhte pod naletima vetra, a sneg se kao sitan prah sa njih raspe na sve strane i zakloni šumu koja je u pozadini. Povremeno, kraj pruge, kao na filmskom platnu, na beloj pozadini, nacrta se i poneko selo, krovovi kuća pod debelim pokrivačem i isto tako nestane za horizontom u sveopštem belilu.
Vozovi iz Moskve prema Arhangelsku i iz Arhangelska za Moskvu idu svakodnevno, po dva puta, i na minus deset ili dvadeset stepeni, svejedno, kao i na minus trideset ili četrdeset.
Karta košta dvadesetak evra u jeftinim, plackartnim vagonima, 90 u kupeima sa po dva kreveta. U plackartnim vagonima je običan svet, oni koji putuju rođacima u Arhangelsk ili u Moskvu, da obiđu roditelje, ima tu i studenata, đaka, radnika koji idu na sever na posao.
Prvih par stotina kilometara vozovi iz Moskve idu čuvenom transsibirskom prugom, a pre Jaroslavlja transibirska se odvaja desno, njome je do Vladivostoka malo manje od 9.000 kilometara, levo je pruga za Arhangelsk i do njega tada ostane jedva 900 kilometara. Brojano danima, do Vladivostoka je još sedam dana i noći neprekidne vožnje, do Arhangelska manje od jednog dana...
Besmisleno je premeravati ruske daljine. Ovde te daljine imaju sasvim drugačije značenje.
U vagonu broj 11 koji je negde na sredini kompozicije i u kome su kupei sa po dva kreveta, čitavog popodneva dok voz ujednačeno klopara, uglavnom je dosadno, ljudi ćute svako u svom kupeu, par vagona dalje, tamo gde je čitav vagon pretvoren u spavaonicu i pričaonicu, atmosfera je opuštenija, vreme se prekraćuje pričama, najčešće sa ljudima, sa kojima će novo poznanstvo trajati do kraja puta.
Oko Sergejevog Posada, stotinjak kilometara od Moskve, nebo se iznanada razvedri, pojavi se sunce, a Dmitrij se iskreno obraduje i začudi, otkud sunce iznad Rusije usred januara, kad se ovde obično, u ovo doba godine, ne pojavljuje danima i nedeljama.
Ne potraje dugo navala svetla u vagon, skoro u trenu sve se preokrene, ponovo dune vetar, navuku se oblaci i počne da pada sneg, a voz i dalje ide, i ide, i ide, i ide...
U Jaroslavlju na stanici je minus deset, voz ovde stoji pola sata, na peronu pod nogama škripi ugaženi sneg i premda je još rano popodne, počne i da se gasi dnevno svetlo, lagano i neosetno. Ljudi izađu nakratko iz voza, da protegnu noge, da kupe neku potrepštinu u prodavnicama koje su naređane okolo. Malo dalje, u gradu Danilovu koji je pored pruge, takođe je minus deset, a neki Rus izađe iz pregrejanog vagona i samo u šortsu krene do centra grada koji je iza prvih staničnih zgrada... Niko na njega i ne obraća pažnju, nego ga gledaju kao da je obučen za debeli minus.
Ispred Vologde koja je skoro na pola puta, 600 i nešto više kilometara do Arhangelska, u vagone se uvuče mrak. Nestane i predela okolo, a samo oni koji ovuda putuju češće i po danu, znaju da su okolo šume i šume, i tako stotinama kilometara. Kroz te šume, pre trista i kusur godina prošao je Petar Veliki kad je krenuo na sever, da na Nevi pravi Sankt Peterburg.
Kad Vologda ostane iza, nema okolo svetala iz kuća i sa ulice, samo mrak, crn i neproziran, a ako se posle deset ili dvadeset, 50 kilometara negde i pojavi neko svetlo ono je više kao svetionik i nikome tada u vagonima nije jasno da li u mraku svetli iz neke usamljene kuće, ili je objekat Ruskih železnica, ili je neki lovac koji se izgubio u šumi naložio vatru, ili se radi o čistom priviđenju.
Kasnije, jedan po jedan, kraj pruge počnu da se nižu gradići, mali ili nešto veći, ima i svetala, pojavi se i poneko selo, sine kroz zaleđeni prozor ulična svetiljka i ostane čuđenje otkuda u toj daljini i divljini, skoro hiljadu kilometara od Moskve, toliko tih malih gradova i seoca.
U kupeu, dok gledamo u mrak, Dmitrij mi, ne znam otkud mu je on noćas pao na pamet, priča o Ivanu Groznom. Car je mnogo voleo Vologdu kroz koju smo nedavno prošli. Vologda je ime dobila po beskrajnim šumama oko grada koje su u prastara vremena zvali "volok", a car je često dolazio ovde, na oporavak, pošto bi ga u Moskvi savladali izlivi besa i jarosti. Čak je nameravao i da prestonicu prenese iz Moskve u Vologdu, ali je kasnije odustao.
Duboka noć u vagone donese još veću tišinu, i opet samo se točkovi voza okreću i okreću i ponekad tračak svetla, iz vagona ispred, kroz prozor padne na sneg koji kraj pruge sija kao da je prosut šećer i oduži se putovanje, a jutro, kada bi voz trebalo da stigne u Arhangelsk, učini se daleko i nedostižno.
Usred malodušnosti koja obuzme putnike, u vagon restoranu, domaćica Vera koja poslužuje goste zbog nečeg se zasmeje, možda i preglasno, i taj zvuk uz kloparanje točkova dugo se još čuje kroz noć.
Vera je žena mornara, živi u Arhangelsku, tu je i rođena, voli svoj grad iako je na samom kraju sveta i dalje je tek Belo more. Lepa su, kaže, leta u Arhangelsku koja su kratka i žarka, lepi su i jesenji dani, možda i najlepši, a lepa je, kaže, i zima... Jeste da noć rano pada, da dnevno svetlo traje jedva par sati, ali ko još ima vremena da tuguje za suncem i svetlom, kada radosti i zimskih dešavanja ionako ima na pretek; sedeljke, zabave, plesovi, pozorišta, koncerti...
U brzom vozu od Moskve ka Arhangelsku, posle desetak sati vožnje, lako se izgubi osećaj za vreme. I prostor. Besmisleno je ovde brojati kilometre.
Iza ponoći voz prođe kroz mesto Pleseck, poznato po čuvenom kosmodromu. U to doba noći tu je minus 27 stepeni, do Arhangelska ostane još četiri-pet sati vožnje, jednoličnim predelom u kome se pod jakom mesečinom oko pruge vide tek hiljade i hiljade belih smrčevih stabala kako ćute na strahovitom mrazu. Stoje kao beli spomenici u hiljadama oblika, nijansi, svaki različit, a opet svi isti.
U gluvo doba noći, dok voz ne staje, a šumi okolo nema kraja, po glavi, od umora, počnu da se vrzmaju svakakve misli. Osećaj izgubljenosti, i straha ček pred tolikim beskrajem, sve veće udaljenosti od kuće postane preovlađujući, u čitavom vagonu ljudi se povuku u kupee iz kojih se ne čuje ni najmanji šum, kao da se svi nečega boje, a mrak koji viri iz šume okolo postane još strašniji.
Dolazak u Arhangelsk, u šest ujutru, dok je u čitavom gradu na obali Severne Dvine mrak, stigne kao dugo čekano olakšanje. Peron je pokriven snegom koji na mrazu od minus 30-tak stepeni škripi, ljudi žurno izlaze iz vagona iz kojih kroz otvorena vrata sukljaju oblaci pare i toplote. Iz mraka se pojave taksisti u lovu na mušterije i sve ponovo postane običan, ruski doživljaj.
Par kilometara dalje, zaleđenom Severnom Dvinom u to doba noći uveliko šetaju ljudi, uživaju, čekaju jutro koje će svanuti tek oko 10 ujutru.
(Zabeleženo pre koju godinu, u brzom vozu Moskva – Arhangelsk.)