Razbijanje Sovjetskog Saveza: Zločin i izdaja

"Znamo da Zapad razrađuje scenarije za podsticanje novih sukoba na prostoru Zajednice nezavisnih država (ZND). Ali, mi već imamo dovoljno sukoba", rekao je nedavno predsednik Vladimir Putin, na sastanku sa zvaničnicima bezbednosnih službi zemalja članica ZND, koja okuplja bivše sovjetske republike.

„Sve su to rezultati raspada Sovjetskog Saveza", dodao je predsednik.

Putin je rekao i da se sada "obrazuje pravedniji svetski poredak" a da to prestavlja "težak i bolan proces".

Zapad odbija da prihvati realnost i ponaša se onako kako se oduvek ponašao: "Držeći se prošlosti i nastojeći da vodi politiku diktata u svim sferama, od međunarodnih odnosa do ekonomije, preko kulture i sporta, kolektivni Zapad stvara nove probleme i nove krize", rekao je ruski predsednik. Zapad zavađa narode, kao što je to činio svuda.

Rusija se danas postavlja "kao kontrateža zapadnom poretku", izgovorio je 16. septembra, na regionalnom azijskom samitu, i pozdravio "rastuću ulogu novih centara moći". Ranije je Putin opisao raspad Sovjetskog Saveza kao "najveću geopolitičku katastrofu 20. veka“.

Od svog nastanka 1922, Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika vodio je antimerijalističku i antikolonijalističku politiku. SSSR se rodio iz Oktobarske revolucije, iz ruševina Ruskog carstva. Oko sebe je okupljao mnoge zemlje, daleko van granica Varšavskog ugovora. Tokom Hladnog rata, kada je svet počivao na "ravnoteži straha", postao je drugi pol svetske politike, koji je ograničavao zapadne zemlje i njihove težnje ka (neo)kolonijalizmu. Sve je to nestalo preko noći.

Od 1991. počinje era zapadne i američke hegemonije, era unipolarnosti i zapadnih neokolonijalnih ratova (u Jugoslaviji, Iraku, Avganistanu, itd.), koja se može opisati kao "novi svetski haos". Zapravo, s nestankom Sovjetskog Saveza, svet je vraćen u "pećinsko doba". Od tada ne važi nikakvo međunarodno pravo. Važi isključivo zakon jačeg, zakon džungle.

Prisetimo se nekih detalja ove "tragedije", koja je zauvek izbrisala "prvu zemlju socijalizma" sa geopolitičkih mapa sveta.

Podigli smo belu zastavu čije ime je Jeljcin

Ova katastrofa, koja je imala dugu predistoriju, dobila je epilog 8. decembra, u Beloveškoj šumi, uz granicu sa Poljskom. Dogovor o razbijanju SSSR-a potpisala su "trojica lidera" u mestu Viskuli, u rezidenciji nekadašnjeg sovjetskog vođe Nikite Hruščova. Upravo je Hruščov bio taj koji je započeo proces razbijanja SSSR-a, sa svojim "tajnim referatom" posvećenim "kritici kulta ličnosti" (Staljina). Hruščov je to učinio na 20. Kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveta 1956, koji možemo smatrati početkom kraja ove supersile.

Šta se tačno dogodilo u Beloveškoj šumi? "Tu su 8. decembra 1991. predsednici Rusije i Ukrajine – Boris Jeljcin i Leonid Kravčuk – i predsednik Vrhovnog sovjeta Belorusije Stanislav Šuškevič – potpisali sporazum", piše ruski geopolitičar Aleksandar Dugin, "prema kojem je nekad jedinstvena država, koja je postojala vekovima, bila rasturena u jednom trenu."

Kako primećuje ovaj geopolitičar: "Rusija je 1991. godine pretrpela kolosalan poraz u bici Kopna protiv Mora. Mi smo se predali, podigli smo belu zastavu i dali joj ime Jeljcin (`Jeljcinov centar` je ista stvar, spomenik porazu i izdaji). I, štaviše, prihvatili smo `istinu`neprijatelja – njegov sistem vrednosti, njegove norme, njegova pravila, parlamentarizam, liberalnu demokratiju, ideologiju individualizma, hedonizam i komfor, tržište."

Lakovernost ruskog naroda

Beloveškom sporazumu je za 35 godina prethodio 20. Kongres KPSS, koji se za Sovjetski Savez pokazao fatalnim. Kako konstatuje Sergej Glazjev: "Dvadeseti kongres za KPSS označio je prekretnicu – na njemu je Hruščov, koji je zamenio Staljina na mestu partijskog lidera, istupio sa referatom u kojem je `raskrinkao kult ličnosti`njegovog prethodnika i na mnogo načina diskreditovao samu partiju."

Komunistička partija je posle ovog kongresa značajno oslabljena, poljuljan je njen autoritet, a Sovjetski Savez je zakoračio putem koji je, u poslednjoj instanci, vodio ka raspadu. Posle Hruščova, usledila je dugotrajna borba za opstanak u vrhu vlasti Sovjetskog Saveza, koju su patriote na kraju izgubile: "Brežnjev, koji je uklonio Hruščova sa vlasti, uspeo je da u velikoj meri ispravi promašaje uobraženog Hruščova, ali je još sujetniji Gorbačov, koga je na vlast doveo Andropov, vratio zemlju na katastrofalni put bezumnog kopiranja zapadnih institucija i diskreditovanja sopstvenih dostignuća."

Sve što je dolazilo sa Zapada u Rusiju kasnih 80-tih moralo je da bude bolje nego "domaće", sovjetsko ili rusko. Svoju ulogu u tome imali su i ruski disidenti. Činilo se da kraj Hladnog rata potvrđuje ove zablude. Počela je era u kojoj je ušlo u modu pljuvanje po sopstvenoj državi, trenutak "otkrivanja zločina" rukovodstva Sovjetskog Saveza – onih koji su se stvarno dogodili i onih koji nisu. Zapad je govorio o miru, a do juče "komunistički Istok" mu je, na svoju nesreću, poverovao.

Sovjetski Savez, zemlja ogromnih dostignuća na svim poljima, čija je istorija trajala približno 70 godina, konačno je izgubio svoj suverenitet i svaki dalji razlog postojanja. Upravo je ta čudna lakovernost sovjetskog i ruskog naroda zapečatila sudbinu Sovjetskog Saveza. Rusi su poverovali u laži o sopstvenom rukovodstvu i navodnu dobronamernost Zapada. Kako se pokazalo, to je bila opasna i kobna zabluda.

Čin izdaje

Da li je ovom rasturanju kumovala izdaja? Nema sumnje da je tako. Osim toga, ovaj "raspad" ignorisao je volju oko 80 odsto državljana SSSR-a prethodno iskazanu na referendumu. Narodi SSSR-a nisu želeli da se zemlja raspadne.

Međutim, u Beloveškoj šumi su oni koji nisu imali nikakva ovlašćenja potpisali sporazum u ime Rusije, Ukrajine i Belorusije, u kome je pisalo da SSSR, kao subjekat međunarodnog prava i geopolitičke realnosti, prestaje da postoji. Zauzvrat, stvorena je amorfna međudržavna formacija – Zajednica nezavisnih država.

O ovom događaju objavljeno je dosta memoara i analitičkih dokumenata, podseća komentator RIA Novosti Vladimir Kornilov. Danas više nema sumnje u pravnu neodrživost Beloveških sporazuma: "Odluka o raspuštanju SSSR-a bila je nelegitimna i suprotna volji naroda, koja je nedvosmisleno izražena na referendumu 17. marta 1991. godine."

Inače, ova odluka naroda, iskazana na referendumu, bila je zvanično potvrđena rezolucijom najvišeg zakonodavnog tela – Vrhovnog sovjeta SSSR-a, od 21. marta 1991, što znači da je bila i pravno obavezujuća. U toj odluci piše: "Državni organi SSSR-a i republika treba da se u praksi rukovode odlukom naroda donetom putem referenduma u korist obnovljenog SSSR-a, polazeći od toga da je ta odluka definitivna i da ima obavezujući karakter na čitavoj teritoriji SSSR-a."

Kako se navodi u komentaru "Sputnjika": "Oni su priznavali da su otišli u vladinu vilu Viskuli, gde su održani razgovori o raspuštanju SSSR, a da o cilju sastanka nisu obavestili tadašnju vlast na saveznom nivou, pa ni predsednika zemlje Mihaila Gorbačova. Pritom je prvi čovek Kazahstana Nursultan Nazarbajev ukazivao na neispravnost takvog pristupa, podsećajući da se to ne može raditi a da u čitav proces ne uključe Gorbačova."

Sovjetski i ruski narod stavljen je pred svršen čin.

Boljševici su očuvali veliku imperiju

Ovo je bilo moguće posle godina "glasnosti" i "perestrojke" Gorbačova, koji je sprovodio "decentralizaciju", prebacujući niz nadležnosti sa saveznog na republički nivo. SSSR je praktično podeljen na feude, kojim su vladali "mali lokalni baroni". Sličnu sudbinu, gotovo u isto vreme, doživela je i Jugoslavija. Potom je počela pljačka i rasprodaja državne imovine.

Zanimljivo je da su o svojoj odluci potpisnici Beloveškog dogovora obavestili američkog predsednika Buša, a ne i predsednika Sovjetskog Saveza Gorbačova. Čak je i Gorbačov ovu odluku nazvao "sramotnom". Posebno je interesantno da su isti ljudi, pre samo četiri meseca, dokazivali da je "predsednik SSSR-a jedina legitimna vlast" i proglašavali za "pučiste" one koji su pokušavali da ograniče njegova ovlašćenja.

"Šta su zapravo učinile te tri persone?", pita se Dugin. "Nema nikakve sumnje niti dvoumljenja, nema nikakve diskusije ili nesuglasica – ova trojka je izvršila zločin. I zato su sva trojica, njihovi savetnici, kao i oni koji su svemu tome aplaudirali, to pravdali i potpomagali – prokleti."

"Njihova imena treba davati krematorijumima i otpadima, a ne univerzitetima i fondovima", dodao je ruski geopolitičar.

Jer, "Sovjetski Savez je bio svojevrsno izdanje Ruske imperije. Kontinuitet se ogledao u istoriji, što je najbitnije, kao i u teritoriji, narodima, u kulturi, u civilizaciji."

Boljševici su promenili ideologiju, iz pravoslavne i monarhističke u marksističku, ali ideologije su prolazne. Boljševici su uspeli da očuvaju veliku imperiju. "U početku su pokušavali da sruše i samu imperiju. Ali su se na vreme zaustavili i počeli da je ponovo okupljaju."

Mi možemo na različite načine da gledamo na boljševike, pa i na samog Staljina, zaključuje Dugin, ali "na otadžbinu i teritoriju treba da gledamo sa dubokim poštovanjem."

Čerečenje ogromne zemlje bez narkoze

Ovaj haos se ubrzo prelio na Istočnu, do juče socijalističku Evropu i Jugoslaviju. U Istočnoj Evropi, jedna za drugom, demontirane su "narodne demokratije" i uspostavljena je nova, prozapadna vlast. U Jugoslaviji se rasplamsavao krvavi građanski rat. Cilj je bio ostvaren, i to iznad svih očekivanja: ogromni resursi Rusije stavljeni su pod kontrolu Zapada, pre svega SAD.

Istorija ruskog i postsovjetskog prostora tokom naredne decenije upamćena je kao "crne" i "očajne devedesete". Tome je kumovala izdaja i sebičnost. Usledio je rat u Pridnjestrovlju, Nagorno Karabahu, Čečeniji… Nekadašnja "otadžbina socijalizma" pucala je po etničkim šavovima. Njenu kulminaciju gledamo sada, sa erupcijom divljeg nacionalizma i rusofobije u Ukrajini.  

Istoričar sa Moskovskog državnog univerziteta "Lomonosov" Aleksandar Kobrinski rekao je da on deli mišljenje po kojem nije moguće tretirati Beloveški sporazum kao legitiman: "U suštini, to je bio državni prevrat, koji je povukao za sobom uništenje velike svetske sile", naglašava Kobrinski.

Prema njegovom mišljenju, bilo je moguće sačuvati SSSR čak i posle potpisivanja sporazuma u Beloveškoj šumi, samo da je rukovodstvo Sovjetskog Saveza imalo političke volje za to. "Međutim, u tom trenutku su u društvu dominirali ostrašćeni ljudi, a to je izazvalo apatiju kod ostalih i odsustvo želje da se spasava zemlja. Smatram da je to najveća katastrofa u celoj hiljadugodišnjoj istoriji Rusije", konstatuje ovaj istoričar.

Sledećeg dana crvena sovjetska zastava skinuta je sa Kremlja, nju je zamenila ruska trobojka. Tim činom prestao je da  simbolički postoji SSSR, jedna od najvećih i najmoćnijih imperija u ljudskoj istoriji.

Bilo je to, kako su kasnije konstatovali pojedini analitičari, "čerečenje ogromne zemlje bez narkoze".

Početak unipolarnog sveta

Dvadeset petog decembra Gorbačov je preko državne televizije objavio da "kao rezultat nove situacije, nastale stvaranjem Zajednice nezavisnih država", on obustavlja svoje aktivnosti na položaju predsednika SSSR-a. Bile su to njegove poslednje reči u svojstvu lidera jedne supersile.

"Podnosim ostavku na mesto predsednika SSSR. Zalagao sam se za opstanak Saveza, ali je prevladala ideja razbijanja. Imali smo svega u izobilju - zemlje, nafte i gasa, drugih prirodnih resursa. Međutim, živeli smo gore od drugih. Razlog je očigledan: zemlju su gušili okovi birokratskog komandnog sistema", poručio je Gorbačov.

Uprkos tome što su pad SSSR mnogi dočekali sa oduševljenjem, kraj blokovske podele uveo je svet u mnogo nestabilnije i opasnije doba. Gorbačova, "oca perestrojke", koji je trebalo da sovjetskom društvu donese "reforme i demokratizaciju", mnogi danas označavaju kao glavnog krivca za raspad Sovjetskog Saveza. Gorbačov je u ruskom društvu ostao upamćen kao izdajnik. Početkom 90-tih, njemu su u Sankt Peterburgu levo orijentisani intelektualci organizovali "sudski proces" tokom koga je Gorbačov osuđen na "večno prokletstvo".

Što se tiče Ukrajine, u ovoj zemlji je održan referendum o nezavisnosti 1. decembra 1991, na kojem je velikom većinom podržana ideja o Ukrajini kao nezavisnoj zemlji. Ishod referenduma naknadno je prokomentarisao prvi predsednik nezavisne Ukrajine Leonid Kravčuk. Prema njegovim rečima, stanovnici Ukrajine su na referendumu 1991. godine glasali za veću ekonomsku nezavisnost od Moskve, ali su želeli da ostanu u sastavu zajedničke države sa Rusijom.

"Tada se razmišljalo drugačije", rekao je Kravčuk u interjvuu za portal Bihus.info. "Jednom sam ih pitao zašto su tako glasali, oni su odgovorili: ’Mislili smo da će to biti nezavisna Ukrajina, ali sa Rusijom`", priznao je Kravčuk.

Naša sudbina je da zaustavimo one koji žele da zagospodare svetom

Kako zaključuje Dugin: "Ono što su trojica sovjetskih aparatčika iz kasnog perioda rasturila u Beloveškoj šumi bila je Rusija. Naša država, velika kontinentalna sila. Geopolitičko utvrđenje Evroazije. Srdačna zemlja, Evroazija."

Cilj Zapada je tada bio potpuno isti kao i danas. Kontrola zapadnog kapitala nad Rusijom, to je bio i sumorni bilans "tržišnih reformi" koje je započeo Gorbačov, a kasnije sprovodio Jeljcin. Razaranje Rusije se nastavljalo, činilo se unedogled.

Tako je bilo sve do pojave Putina. On nije nikakav "diktator" ni "autokrata". On je samo deo širokog protivpokreta onih koje su odlučili da pronađu izlaz iz agonije Rusije, koja je trajala decenijama. Putin se ovom pokretu ubrzo stavio na čelo, a jedan od razloga je njegov, toliko puta istican, "politički realizam". U stanju je da govori mnogim, katkad i "ezopovskim" jezicima, ne blefira i sve radi odmereno i postepeno.

Rusija danas u Ukrajini ne ratuje sa Ukrajinom već sa kolektivnim Zapadom. Zapad preko Ukrajine danas otvoreno napada Rusiju, dok je u vreme Gorbačova to radio prikriveno.

"Istorijska tradicija i sudbina našeg naroda je da zaustavimo sve  koji teže da zagospodare svetom, koji prete da rasture i porobe našu domovinu, našu otadžbinu. Mi ćemo i sada to učiniti, tako će i biti", rekao je nedavno predsednik Rusije obraćajući se građanima Rusije.