Kada si osvojio (skoro) sve što se može osvojiti i kada si već naterao protivnike da te nazivaju najvećim svih vremena, a kada dođe taj dan koji čekaš čitav život – momenat o kojem maštaš kao klinac neumorno gurajući lopticu na porušeni zid; kada gromoglasni aplauzi prate svaki tvoj korak dok izlaziš na to, za mnoge tenisere, sveto tlo; znaš da si prepušten sebi – svojoj glavi, svom srcu i svojoj petlji...
A imaš je... To znaju svi odavno. Dobro znaju, jer su je još bolje upoznali. Na svojoj koži su osetili, neuspešno pokušavajući da sa nje sastružu traume.
Ali ne znaju da je uz tebe i onaj koji te pratio na tvom putu; onaj u kojeg veruješ koliko i on u tebe; onaj kojeg neki drugi, jednako neuspešno, izvrgavaju ruglu i ismevaju u najvećim danima njihovih života.
Znaš i da se danas, u tom velikom danu, briše 16 godina razlike. Nema eliksira mladosti – samo glava, srce, želja, vera i inat.
Glava - tvrđa od Trijumfalne kapije.
Srce – veće od Ajfelovog tornja.
Želja – opasnija od povreda.
Vera – jača od bilo kojeg udarca Karlosa Alkaraza.
Inat – pa, samo tvoj i nama znan. Drugi to ne shvataju.
I znaš, osećaš u svakom delu svoga bića, da je došao tvoj trenutak. Iako je vreme mereno tobom, tvojim uspesima i tvojom veličinom; znaš da je baš sada tvoj trenutak – onaj koji si strpljivo čekao za svoj narod, za svoju dušu. Za sebe.
Ni Vimbldon, ni Rolan Garos, ni Australijan open, ni Ju-Es open... Čak ni 24 takva kolosalna trofeja zajedno - ne znače ti koliko ovaj komad zlata oko vrata, ponosno ljubeći grudi tik uz hilandarski krst.
Iako mu je karta za večnost odveć probušena, Novak - ovaj nepokolebljivi dokaz žilavosti i nesalomivosti - izbrisao je 16 godina čekanja u jednoj sekundi.
Nošen vetrom, plešući u tom ludom transu protiv zveri u telu goluždravog momka, Novak Đoković se izborio za svoje. Sa krstom oko vrata - kao sidrom u oluji - Novaka je instinkt vodio preblizu Sunca – tek toliko da ne izgori, ali da dokaže da sudbina, ponekad, može imati svoje miljenike.
Ponovo će Novak, kao onda u Melburnu - samo sada u zamenu za zlatnu medalju -domaćinu ostaviti suze kao podsetnik: kako se voli svoja zemlja, kako se bori za svoja uverenja, snove, svoju porodicu, svoje ljude...
Kako se ne zaboravlja poreklo, mesto sa kojeg si ponikao i kako se ciljevi i želje ispunjavaju kada dovoljno jako veruješ u sebe i svoj usud.
I zato - plači Novače, imao si rašta i plakati!