Da se odmah razumemo - ova zlatna medalja u "razgovoru svih razgovora" ne menja ništa. Novak Đoković je već uveliko bio najbolji teniser svih vremena. Nedokučivi podvig u Parizu samo je servirao veću dozu hrabrosti mnogim kukavicama i cinicima, da i oni napokon priznaju ono što smo već znali.
Ali Novakov trijumf na Olimpijskim igrama jeste doneo nove zaključke.
Analitičari će se baviti grmljavinom Đokovićevih forhenda u sudbinskom taj-brejku, onih koje su pratili urlici 30-godišnjeg čekanja na ostvarenje sna. Bivši teniseri će se patiti da pronađu dovoljno snažne superlative kojima bi opisali Srbinovu tvrdoglavu moć u nedeljnom finalu na "Šatrijeu", onu koja kao da je govorila "e danas mi nećeš izmaći".
Dok je Parizom odzvanjala "Bože pravde", a medalja se gnezdila na Novakovim grudima, svet je obasjalo i najvažnije otkriće sa ovih Olimpijskih igara - Đokovićev trijumf označio je kraj teniske istorije.
Američki politikolog Frensis Fukujama je početkom devedesetih u svojoj knjizi "Kraj istorije i poslednji čovek" tvrdio da je došlo do "kraja istorije" pobedom liberalne demokratije nad nedemokratskim totalitarnim režimima, poraženim po okončanju Hladnog rata.
Ova kontroverzna tema već decenijama deli političke teoretičare na one koji se priklanjaju Fukujaminoj tezi i one koji mu zameraju tako naivno i neutemeljeno slavljenje prednosti političkog i ekonomskog poretka prisutnog na Zapadu.
Ali ta knjiga, ako ništa drugo, bar može da nam posluži kao poligon za zaključke o nestvarnoj karijeri Novaka Đokovića.
Gde Fukujama podiže prašinu stavovima da se zapadna liberalna demokratija, sa svojom ravnotežom slobode i jednakosti, ne može poboljšati, tu Novak stavlja tačku na diskusiju da li postoji savršeniji prikaz tenisera od njega.
Ako "Kraj istorije" govori o ideji o kraju evolucije, Nole je u tenisu njen istiniti sprovodilac. Evolucija sporta sa reketom je s njim dostigla svoj vrhunac. Neće nikada više u tenisu biti onoga što Đoković predstavlja i što je ostvario.
Samo kada bi Novakov zlatni uspeh iz Pariza bio pretvoren u film - sa sve kolenom operisanim dva meseca ranije u istom gradu, povređenim na istom stadionu; sa sve čudotvornim plasmanom u finale Vimbldona i otrežnjujućim šamarom koji je u njemu dobio od Alkaraza; sa sve razbijanjem Rafe Nadala u paramparčad na njegovom omiljenom terenu i novog finala sa "Karlitosom", i sa sve junačkom igrom 37-godišnjaka koji kao da je vratio vreme deceniju unazad - samo to, i za takav film biste govorili da je holivudska budalaština kakva se ne može dogoditi u stvarnosti.
A gde su tu 24 grend slema, više nego ikada iko? Gde je neshvatljivih 428 nedelja na prvom mestu u najjačoj eri u istoriji bilo kog sporta?
Treba u tu priču smestiti još 98 pehara podizanih pre ovog zlata, nepravedne diskvalifikacije i nečovečne deportacije, klevetanja Novakovog bića decenijskim medijskim hajkama, osude da laže da je povređen kada pobeđuje i da su mu povrede izgovor kada zbog njih ne može da pobedi.
I dodajte na sve to činjenicu iz koje zemlje Novak Đoković dolazi i kroz šta je prošao sa svojom porodicom u poslednjih 30 godina, ne bi li se našao na tom najvišem podijumu u nedelju 4. avgusta u Parizu.
Kada sve to znate - kada je svaki od 14 najvećih turnira osvajao bar dva puta i njima sad pridodao zlatnu medalju, kada je nadmašio toliko hvaljenu gracioznost Rodžera Federera i nadjačao toliko slavljeni borbeni duh Rafaela Nadala - kako da ne tvrdite da je Novak Đoković označio kraj istorije tenisa?
To ne znači da u tenisu neće biti novih događaja, niti da će svet stati. Štaviše, ova tvrdnja ne znači čak ni da Srbinovi apsolutni rekordi nikada neće biti oboreni.
Kraj teniske istorije znači da je jedan čovek dostigao poslednji stupanj u evoluciji tenisera.
Novak Đoković je taj poslednji čovek.