Naišli su na sebi ravnog - glave gore junaci, ćeraćemo se sa njima još

"Sa štitom ili na njemu", rekao je verovatno i najveći ratnik košarkaške reprezentacije Srbije - Aleksa Avramović o meču sa SAD.

Tako je i bilo. Do poslednjeg atoma snage i poslednje kapi znoja. Superzvezde NBA lige i američke reprezentacije su do poslednjih sekunda meča teško disale i brisale hladan znoj sa čela.

Čekale su da ih odabrani Džejms, Kari i Durent izbave iz nevolja, spasu bruke i odvedu u obećani raj i do najviših visina.

Ekipa koja u poslednjih 20 godina, odnosno 35 utakmica na Olimpijskim igrama ima tek jedan (nevažan) poraz, ekipa koja je sastavljena isključivo od najboljih od najboljih, kojoj se zlatna medalja unapred dodeljuje i u koju se ne sumnja - bila je na kolenima.

Znali su da opasnost preti od Jokića i Bogdanovića, ali se nisu nadali pomenutom terijeru Avramoviću, gladijatoru Dobriću i četi vojnika kakvi su bili Gudurić, Milutinov, Petrušev, Micić, Marinković, Jović...

Dan do početka turnira, nisu bili sigurni da li se uopšte sastaju sa Srbijom u Parizu. Dan nakon polufinala, zahvaljivaće se svim košarkaškim i religijskim Bogovima i nebesima, što ih ta ista Srbija nije skinula sa trona.

Imali su "orlovi" 17 poena prednosti, imali su sve u svojim rukama, odigrali nešto najbliže savršenom meču, ali nisu uspeli da izvedu najveće iznenađenje verovatno u čitavoj sportskoj istoriji.

Ni vođstvo u 37 od 40 minuta nije pomoglo u borbi protiv ovih "avendžersa", "drim tima", protiv ove "popisne komisije" i "kaznene ekspedicije".

Ostaće zapisano da se možda i najbolje sklopljena ekipa u istoriji sporta, uz pomoć štapa, kanapa i sudija nedoraslih visini zadatka, izbavila iz situacije u koju smo ih stavili.

Naravno da je lako biti general nakon bitke i reći da je svašta nešto moralo i trebalo biti drugačije. Lako je reći da je neka odluka stručnog štaba morala biti ranije doneta, da je neka selekcija šuta trebalo bila drugačija, da je neki faul morao biti izbegnut, a pak neki drugi dosuđen. Da je neka lopta mogla da "iscuri" iz koša, a da je ona naša mogla da završi u njemu.

Ipak, sigurno je to da se Pešiću i njegovim momcima ne sme ništa zameriti. Pokazali su da se može sa ovim "vanzemaljcima", da ih treba minimalno poštovati, da se treba zauzeti za sebe, za svoj tim, svoju zemlju i svoj sistem.

Pokazali smo da Srbija nije šaka pirinča koju može da pozoba svaka vrana koju donese vetar, da pred njom mogu da uzmiču i najveći. Da na osnovu onoga što je bilo, možemo da vidimo i zaključimo ono što će biti. A biće...

Ali nije još vreme za reči Obilića i Bećkovića, nije vreme za glorifikovanje i romantizovanje poraza.

Bitku su dobili, ali čeka ih "rat" sa ovim našim momcima.

Vraški je teško, ali moramo što pre smetnuti sa uma šta smo mogli da uradimo i da se okrenemo ka onome šta možemo da uradimo.

A možemo da osvojimo zlata vrednu bronzu na Olimpijskim igrama u Parizu.

Kažu da se zlato i bronza osvajaju, a srebro utešno dobija. Možda bismo bronzu menjali za pobedu nad Amerikancima i radovali se čak i tom srebru, ali neka. Moramo da vratimo Nemcima neki stari dug iz Manile.

Nismo navikli da nam niko ništa daje i poklanja. Zaradićemo sav naš uspeh, jer ne znamo za drugačije.

Glave gore momci, velike stvari su pred vama. "Orlovi", vi ste ponos ove nacije...