Ovo uzbudljivo i turbulentno putovanje vodi nas od Ostružnice, preko Rijeke, Madrida i Torina, pa sve do Karaburme i Šapca.
Ipak, pre svega toga, svratićemo za kratko u Liverpul, gde je pre nekoliko godina upravo otvorena "pandorina kutija" ovakvih priča.
Radivši anketu pred čuveni "Mersisajd derbi" između Liverpula i Evertona, novinari britanskih medija nisu mogli ni da pretpostave da će slučajno i u prolazu, intervjuisati jednog od aktera istog.
U pitanju je utakmica iz 1967. godine, a odgovor slučajnog prolaznika na pitanje da li se seća tog meča, bio je: "Naravno, branio sam u njemu".
Prolaznik je bio Tomi Lorens, golman "crvenih" kojem su se oči zacaklile dok je pričao o derbiju i vremenima kada je bio među stativama engleskog kluba.
I tako bi Tomi, da se nije našao na ulici u pravom trenutku, verovatno ostao većim delom zaboravljen ili negde daleko u sećanjima najstrastvenijih ljubitelja ovog kluba i sporta.
Dosta sličan scenario se odvija trenutno na ulicama jednog beogradskog naselja.
Na putu do prodavnice, trafike, pekare ili škole, stanovnici Ostružnice mogu sresti Dragana Stevanovića.
Iako ima onih koji se često i rado sete igračkih dana popularnog Žaka, kada je žario i palio terenima bivše zemlje, ali i jednog "Santjago Bernabeua", mnogo više je onih koji ne znaju pored koga to prolaze svakodnevno.
Zanimljivo je da je fudbaler postao, takoreći slučajno.
Sudbina je htela da Stevanović vojni rok tada odsluži u Rijeci, gde je njegov dar za fudbalom i loptom primetio hrvatski trener Josip Skoblar.
Koju godinu kasnije, Žak je postao profesionalni fudbaler i član Rijeke.
"Nisam ni slutio da me na jednoj od utakmica posmatra Josip Skoblar, tadašnji trener Istre. Nakon 15 meseci, završio se vojni rok i vratio sam se u Beograd, nastavio da radim i igram za Neimar", započinje prisećanje Stevanović.
"Desetak dana nakon mog povratka, moja majka je sa terase viknula: 'Zove te neki Skoblar!' Mislio sam da se šali, sve dok sa druge strane žice nisam čuo:'Stevanoviću, za dva dana budi na Kantridi.'"
"Bio sam preumoran od petnaestomesečnog odsustva, želeo sam da budem kod kuće. Tada sam svom ocu i bratu saopštio da neću otići za Rijeku, ali oni nisu želeli ni da čuju za tu opciju. Na brzinu sam kupio avionsku kartu, i te famozne srede, bio na Kantridi."
Period koji je bio pred njim samo je još jedan pokazatelj koliko je bitno da se poklope neke "kockice" i koliko nekoliko naizgled sitnica, može odrediti nečiji život.
Naravno da se Draganov u ogromnoj meri promenio, ali u svakom trenutku priče moramo shvatiti činjenicu da nije isto biti profesionalni fudbaler danas i tada, te 83. godine kada je potpisao ugovor sa hrvatskim timom.
Nije bilo tolikih para, statusa u društvu, komplikovane svakodnevice...
"Na treningu mi je prišao nepoznat čovek i gurnuo mi u ruke nekakve papire da potpišem. Mislio sam da potpisujem administrativne stvari, troškove hotela. Kada sam se vratio na 'Kantridu', saopštio sam Skoblaru da smatram da je vreme da se vratim u Beograd. Rekao mi je: 'Kakav Beograd Stevanoviću, na pripremama si potpisao četvorogodišnji ugovor sa Rijekom.' Tada sam shvatio da je 'nepoznat čovek' koji mi je dao dokumenta da potpišem, bio direktor Rijeke. Shvatio sam da imam ludačku sreću."
Bilo je to neko jednostavnije vreme, u kojem nisi mogao samo da budeš talentovan sa loptom, kako bi obezbedio generacije svojih potomaka.
Bilo je to vreme u kojem si morao da postaješ i rasteš kao čovek, pa tek onda fudbaler.
"Fudbal se tada, definitivno igrao iz ljubavi. Novac nije bio ni u planu, a kamoli prioritet. Imao sam sreću da iskusim život fudbalera, skupe hotele, da budem u društvu najlepših žena, da potpišem poneki autogram. Kada se to dešava takvom brzinom, čovek zaista pomisli da mu se život promenio iz korena."
Sa godinama je shvatio i da nema toliko prijatelja, koliko je mislio da ima.
"Prirodno je da se krug prijatelja smanjuje iz godine u godinu. Ali nije dobro to što kada ljudi misle da ste na nekakvom vrhu, dolaziće sa najrazličitijim zahtevima i pričama. Mislio sam da ljudi to čine jer smo prijatelji. Kada počnete da padate na nekakvim životnim testovima, shvatite da imate samo porodicu. Veliki problemi nisu voda u kojoj plivaju nekakva prijateljstva. U mutnoj reci zajedno pliva samo porodica."
Naravno da je bilo prelepih momenata, kada se uspeh na terenu poklapao i sa čarima fudbala van njega, putovanjima širom Evrope i sveta, sticanje poznanstava i drugarstava i mnogo drugih stvari.
Tako dobijamo legendarne Žakove priče o tome da je jedan legendarni Hoze Antonio Kamačo bio poslat po "burek", da je ispadao ljudima iz televizora nakon Stevanovićevog driblinga, kao i da na "Bernabeuu" imaju zlatne tuševe i one tunele koji sprovedu igrače na svoje pozicije.
"Utakmica protiv Reala, mislio sam da sam dodirnuo zvezde izlaskom na teren, rame uz rame, sa takvim imenima za koje je znao čitav svet. I danas je velika stvar igrati protiv takvog kluba. Nakon pobede Rijeke nad Realom, bio sam ubeđen da ću čitavog života samo juriti za loptom."
"Kada sam se vratio iz Madrida, ljudi iz mog malog mesta su me posmatrali kao osmo svetsko čudo jer sam zaigrao na 'Bernabeuu'. Bilo je lako smisliti fore koje će se prepričavati decenijama kasnije. Tada je za nas 'Bernabeu' zaista bio svemirski brod. Zaigrati pred toliko hiljada ljudi nije bilo lako. Izlazim iz tunela, čujem taj huk, ludačka energija u publici, u glavi mi je samo da moramo da dobijemo Real kao i dve nedelje ranije na 'Kantridi'."
"Međutim, bilo je suđeno da ta utakmica postane sinonim za krađu. Do 70 minuta, rezultat je bio 0:0. Sudija je izbacio trojicu igrača, između ostalog i Desnicu koji je bio gluvonem – zbog prigovora... Primili smo gol u 71. minutu iz nepostojećeg penala, a krajnji rezultat bio je 3:0 za Real Madrid. Belgijskom sudiji Rodžeru Šetersu bio je to poslednji meč u karijeri. Nikada više nije sudio", sa dozom gorčine i sete govori Stevanović.
Uprkos sudijskoj nepravdi, što je čest slučaj kada ste protivnik Real Madrida, Žak iz te utakmice nosi i jedan suvenir koji je obeležio njegov, ali i živote njemu bliskih ljudi.
Nakon utakmice, legendarni Kamačo je zatražio da razmeni dres sa momkom koji ga je propisno "vozao na ringišpilu".
"Bio sam ekstremno ljut zbog neverovatne krađe na koju niko nije mogao da utiče. Kamaču sam na razmeni dao rezervni dres koji sam uzeo iz svlačionice. On je meni poklonio svoj, a danas to smatram velikom uspomenom koja me asocira ne na fudbalsku krađu, već na činjenicu da sam postigao nešto o čemu sam sanjao", na trenutak sam dodirnuo fudbalsko nebo.
Fudbal i život su često isprepletani i povezani više nego što mislimo.
Upravo zato, kako u fudbalu, tako i u životu, treba biti spreman na velike promene, često i na one loše.
Tako je Stevanovićeva karijera dobila pomalo neočekivani zaokret, pa je ubrzo morao da traži novu sredinu.
Danas, da ima ovu naknadnu pamet, sigurno bi radio neke stvari drugačije.
"Drugačije bih gledao na sve što mi se dešava. Nisam razmišljao o tome da to jednom može da prestane. Iskoristio bih svoju sreću i iskustvo na drugačiji način. Tražio me je Torino, ali sam bio premlad da bih otišao tamo. Ako postoji žal za nekom propuštenom šansom, onda neka to bude Torino."
Morao je ubrzanim kursem da sazreva i uči o realnijoj strani života. Onoj koju je teško prihvatiti, a koja te očvrsne i od tebe napravi čoveka .
"U svojoj 30. godini sam tek shvatio mnogo stvari. Nikada ranije nisam razmišljao o tome da se fudbalska karijera tako brzo troši, da dolaze mlađi i da sa brojem godina, ma koliko da je igrač spreman, njegova vrednost rapidno opada. Devedesete godine prošlog veka nije bio problem samo to što imam određeni broj godina, počela je da se raspada država, klubovi, odjednom više nismo bili isti i počele su da se naziru razlike o kojima nikada nismo pričali. To su trenuci kada čovek jednostavno posustane."
"Te 91. godine sam iz inata, vere i ljubavi prema tom sportu počeo da se vraćam na teren, trenirao sam nekoliko puta dnevno. Tu me je sačekao i novi izazov – imaš 31 godinu i možeš da igraš za drugoligaške klubove. Ni to nije bilo toliko bitno, koliko me je zaslepela činjenica da mi je samo i jedino prioritetno da obujem kopačke. To je neka ludačka ljubav."
Na jednom od teških i strmih životnih stepenika, Žak je shvatio značaj porodice, podrške voljenih i toga da se ne ide kroz život sam i glavom kroz zid.
Supruga Svetlana, koja se tada bavila medijskim poslom, bila je i ostala njegov noseći stub koji ne dozvoljava da se sve sruši, ma koliko se struktura ljuljala.
"Veoma je važan takav vid partnerske, prijateljske i porodične podrške. Moja supruga je sve to u jednom. Pomišljao sam šta bi bilo sa mnom da nije bilo nje u mom životu. Ko bi slavio uspone i ublažio padove onda kada su vremena bila teška. Jako je bitno imati nekoga ko će da te 'povuče' kada vidi da ti nije do igre i ponovo te ubaci u istu."
U njegovoj fudbalskoj priči, koja ide od Ostružnice do Madrida, od Rijeke do Karaburme i Šapca, nekako je neizbežan bio Partizan.
U njemu je napravio neke prve ozbiljne fudbalske korake, pošto je bio deo omladinskog pogona crno-belih.
"Partizan je bio početak fudbalske priče, koje svakako ne bi bilo, da moj talenat nije prepoznao sportski novinar lista 'Politika' Dragutin Draža Kostić, koji, nažalost, više nije sa nama. Njemu ću zauvek biti zahvalan za sva svoja sportska iskustva koja verovatno ne bih doživeo da on nije insistirao na tome da pokažem talenat. Vladici Kovačeviću je često govorio da postoji sedamnaestogodišnji klinac iz Ostružnice koji je sjajan fudbaler. Došao sam na probu i od mnoštvo klinaca, odabrano je troje momaka među kojima sam bio ja."
"Igrati u podmlatku Partizana u generaciji Vargom, Živkovićem, Lazičićem i Dostanićem, već je bio nekakav preduslov da me čekaju dobre i jake sezone. Uskoro je na red došla i maturska ekskurzija koju nisam želeo da propustim, iako je Kovačević insistirao da ostanem jer sam potreban za derbi protiv Crvene Zvezde, nisam ga poslušao", priseća se svoje tvrdoglavosti Žak.
Neizbrisiv obostrani trag i odnos ostao je sa Borcem iz Ostružnice, ekipom u kojoj je počeo i završio karijeru.
"Voleo bih da moj Borac i Ostružnica iznedre velika imena srpskog fudbala. Decenijama smo pokojni Miodrag Stevanović Štef, koji je igrao za OFK Beograd i Partizan i ja, nosili teret najboljih igrača u našem mestu. Red je da nas neko zameni", kroz osmeh izgovara Stevanović.
Za kraj još jednog poglavlja u ovoj zanimljivoj i sadržajem ispunjenoj temi i karijeri, Stevanović je dodao da pored supruge, njegovom životu smisla daju njegove dve ćerke – Jovana i Jana.
"Ponosan sam na činjenicu da imam ćerke koje pričaju o danima koji su toliko daleko. Često razgovaramo o svim događajima koji su prepričani milijardu puta, ali su još 'živi' jer ih njih dve često oživljavaju. Možda bih i ja zaboravio mnogo toga, da ne čujem svakog 24. oktobra dobro poznatu rečenicu: 'E, tata, danas je godišnjica tekme kad ste razbili Real'."
I baš danas je upravo tačno 40 godina od kada je Stevanović plesao i srušio Real, nešto što će Jovana i Jana sa ponosom prepričavati svima.
"Nikada, niko od nas, nije uistinu bio svestan uspeha koji je moj otac 'slučajno' postigao. Nenametljivo se vinuo do zvezda. I baš toliko je trajalo – kao trag zvezde repatice. Uvek skroman, nesvestan talenta. Jer za njega je to bila igra. Tako nam je svoju karijeru i predstavio – kao igru. Za mog oca to nije bio posao kao danas – profesionalni fudbaleri ne idu na trening jer im to pričinjava zadovoljstvo – oni idu na posao", priča Jovana.
"Moj otac je na treninge išao jer je voleo zvuk kotrljanja fudbalske lopte po terenu. Voleo je zvuk zabadanja krampona u oskudno izniklu travu fudbalskog terena. Naime, moj otac nam nikada nije nametao teret nekoga bitnog. Kroz svoju blistavu karijeru prošao je kao kada zaključate vrata stana i odete u šetnju. Bukvalno tako. To je bilo nešto uobičajeno, nešto što svako sebi može da priušti. Zato i nije razumeo, a kasnije nije ni mogao da se izbori sa zajedljivim komentarima ljudi koji nikada ne praštaju nečiji uspeh. Ne praštaju da je neko bolji od njih. A on se nije ni trudio to da bude, naprotiv. Trudio se baš suprotno, da bude običan. Deo mase. Samo dečko iz kraja, kojem se uspeh naprosto desio."
Kaže da je njenog oca oduvek najviše krasila skromnost, što je verovatno uticalo na to da Dragan Stevanović danas nema život i uživa ugled poput ostalih legendi, koje su se dobrano trudile da "izmuzu" sve što su mogli.
"Skromnost koja je mog oca obeležila u isto vreme je glavni uzrok što danas ne uživa plodove trčanja za tom okruglom stvari koju je toliko voleo. Ali ne žalimo. Tako smo i odrastale, nesvesne da je Dragan Stevanović ime koje su brojni komentatori velikih utakmica izgovarali sa poštovanjem (domaći) i zebnjom (strani)."
Umesto neke vile ili skupog automobila, od Draganove karijere ostale su uspomene, koja pak imaju znatno veću vrednost od neke materijalne.
"Zahvaljujući mojoj majci, ostala je čuvena tatina crvena sveska u koju je majka strpljivo seckala i lepila isečke svih novina u kojima bi se pojavilo ime Dragan Stevanović. Ostao je uramljen dres Kamača i mog oca koji su nosili na čuvenoj utakmici te 1984. godine. Ostala je VHS kaseta iz koje komentator grmi: 'Stevanović, Stevanović, vrlo brzi Stevanović'. Ostale su uspomene. Na jednu šetnju, na jednu vožnju ringišpilom."
"I sigurna sam da niko od nas ne bi ni poželeo da je drugačije. A moglo je. Moja Jana je jednom izgovorila predivnu rečenicu, dok je gledala sliku našeg oca sa njenom ćerkicom: 'Da mogu da biram, uvek bih tebe odabrala za nekog najrođenijeg mom detetu, naučio si nas šta znači podići se sa dna, uzeti malo vazduha i nastaviti dalje'. To je ono na čemu sam beskrajno zahvalna i zato ću stalno ponavljati: 'Hvala što si moj'", dodala je Jovana.
Tako i sami dolazimo do zaključka, da život čine često one na oko manje i sitnije stvari... Da uvek treba biti zahvalan na slavi i sa setom pričati o tome, ali da uvek treba biti čvrsto na zemlji, sa ispravnim mislima, najboljim namerama i truditi se da budeš najbolji u onome što želiš.