Sport
Siniša Mihajlović, fajter do poslednjeg dana: Nesavršeni život i jedna neispunjena želja
Prerana smrt legendarnog Siniše Mihajlovića rastužila je fudbalski svet, ali i čitav region bivše Jugoslavije, zemlje koju je nesvesno simbolizovao svojim vrlinama, manama i okrutnostima života koje su ga zadesile
Kako veliki borci podnose poraze? Teško, ali uzdignute glave. Za njih nije najveći problem kada izgube i moraju da pruže ruku boljem. Problem je moglo da bude samo ako nisu dali sve od sebe.
Sa Sinišom Mihajlovićem tako nešto nije postojalo. Ni kada je u rodnom Vukovaru uporno razbijao garaže komšijama vežbajući razornu levicu, istu onu kojom će pokoriti Evropu i svet. Nije odustajao ni kada mu je u leto 2019. bilo saopšteno da boluje od leukemije, najopakijeg protivnika s kojim se ikada susreo.
Na kraju, nije izdržao. Siniša Mihajlović izgubio je najvažniju borbu i preminuo 16. decembra u 54. godini. Njegova porodica saopštila je da se oprašta od uzornog muža, oca, sina i brata, a fudbalski svet da ističe po čemu će pamtiti neponovljivog Mihu.
Mihajlović je u prebogatoj fudbalskoj karijeri postao prvak Evrope i sveta u dresu Crvene zvezde. Sa sve nadimkom "Barbika" zbog duge kovrdžave kose, tada još uvek 22-godišnjak, Siniša je izrastao u nesavršeni simbol Jugoslavije, zemlje čiji se kraj bližio.
Prznica sa razornom levicom i svetskom krunom
Bio je borac čelične volje. I ne u onom klišeiranom smislu, već oličenje sportskog duha koji ne odustaje od pobede i od svih oko sebe zahteva samo ono najbolje. Pa čak i ako se nekad u tome pretera.
Bio je borac od tinejdžerskih dana, kada je igrajući u Vukovaru privukao pažnju prvo Dinamo Zagreba, u koji ipak nije otišao. Tada je Miroslav Ćiro Blažević rekao da ima dovoljno dobre igrače na sredini terena, toliko da bi Mihajlović bio četvrta opcija - i da bi trebalo da ošiša svoju dugu kosu.
"Mislio sam da je važno kakav sam igrač, a ne kakvu frizuru imam. Zbog toga što nisam prihvatio ponudu Dinama, Mirko Jozić nije me zvao u Čile (na Svetsko prvenstvo za omladince prim.aut), ali osvetio sam mu se kad sam sa Zvezdom postao prvak sveta, baš protiv Jozićevog Kolo Kola", pričao je Mihajlović decenijama kasnije, u svom tipičnom stilu prznice.
Miha je istoriju ispisao i sa Vojvodinom, kojoj je 1989. pomogao da postane prvak Jugoslavije, a onda su usledile dve nazvezdanije godine u Crvenoj zvezdi. Domaći trofeji, Kup evropskih šampiona i titula prvaka sveta u Tokiju. I nekako, uvek je Miha bio u središtu zbivanja.
Njegov gol Bajern Minhenu na "Marakani" i trk posle majstorije iz slobodnjaka urezali su se u ovih 30 i kusur godina u sećanja miliona navijača. Njegov centaršut u nadoknadi vremena, koji se odbio od nesrećnog Klausa Augentalera, kao da je sa samog neba poslao Zvezdu u finale Kupa šampiona u Bari. Ta levica će potom obarati rekorde u Italiji, a do danas će ostati nenadmašan njegov "het-trik" iz slobodnih udaraca koji je ostvario u dresu Lacija.
"Srbin sam od glave do pete, sa svim vrlinama i manama"
No, usledio je onaj rat. Miha, tada već internacionalac na Apeninima, bio je jedan od hiljada i hiljada ljudi iz mešovitih sredina, koji su najviše trpeli tokom krvavih godina. Od oca Srbina i majke Hrvatice, bio je strašno pogođen dešavanjima baš u njegovom Vukovaru, gradu koji je postao simbol građanskog rata.
"Svi ratovi su užasni. Ali bratoubistvo - rat koje smo doživeli u bivšoj Jugoslaviji je najteže što može da se dogodi. Prijatelji pucaju jedni u druge, porodice se raspadaju. Video sam kako moji ljudi padaju, kako nestaju gradovi. Kako sve postaje izbrisano. Moj najbolji prijatelj je uništio moju kuću. Moj ujak, Hrvat i rođeni brat moje majke, govorio je da je hteo da zakolje mog oca kao svinju", pričao je Mihajlović u velikom intervjuu povodom svog 50. rođendana.
Upravo se kroz Mihajlovićev lik prožimaju vrline i mane koje ovo podneblje tako precizno opisuju. Čvrstina, ponos, izgaranje, ali i tvrdoglavost i brz i oštar jezik. Siniša je sve to posedovao, kao i mangupluk, ono balkansko i ono srpsko "sad ću ja njima da pokažem".
I te kako je umeo da bude i nepromišljen, kao kada je pljunuo Jensa Jeremisa na utakmici Svetskog prvenstva u Francuskoj. Ili kada je zaslužio crveni karton protiv Slovenije na Evropskom prvenstvu, kada su "plavi" već gubili 3:0. Ali i to ga je činilo našim, u dobru i u zlu.
"Imam snažan karakter. Srbin sam od glave do pete, sa svim vrlinama i manama mog ponosnog naroda. Znam da priznam i svoje greške, znam da dam i primim izvinjenje i uvek sam spreman za dijalog. Smatraju da sam tvrd čovek. To je istina. I bolje da me ne provociraju. Ali i čovek s mu***a može biti dirnut. Kad sam prvi put došao u Međugorje, plakao sam kao dete, nisam mogao da zaustavim suze. Osetio sam se jačim. Više sam bio taj dan čovek nego ikada u životu", pričao je Mihajlović o svom karakteru.
Taj pobednički karakter mu je pomogao da sa Lacijom osvoji njihovu do danas poslednju titulu prvaka Italije i poslednji Kup pobednika kupova. Bio je i igrač godine SR Jugoslavije 1999, baš one godine kada je Miha prednjačio u protestima protiv NATO bombardovanja njegove zemlje. U vreme kada to i nije bilo tako popularno, Siniša je u svim mogućim situacijama isticao veliku nepravdu, neretko noseći čuvenu majicu sa metom preko svojih grudi. Tražio je mir, onaj koji je tako brzo iščezao u njegovom Vukovaru.
Jednu želju sebi nije ispunio - da se vrati u Zvezdu
Za reprezentacije SFRJ, SRJ i SCG odigrao je ukupno 63 utakmice, poslednju u katastrofalnom porazu 3:0 od ne baš silne Finske. U reprezentativnoj karijeri nije dosegao briljantne uspehe kao u klupskoj. Miha je i tu bio bolno realan predstavnik nesavršenosti ovdašnjeg mentaliteta.
"Igrao sam u državnoj selekciji kada smo imali sjajan tim, sa Savićevićem, Mijatovićem, Piksijem, Đukićem, Jokanovićem... Ali zajedno nismo napravili ništa naročito. Izostali su realni dometi te generacije, jer se nismo ponašali onako kako je to trebalo. Ja prvi, pa svi ostali. Više smo u Beograd dolazili da se sretnemo sa rodbinom nego što smo mislili na reprezentativne obaveze. Na meni je obaveza da ovoga puta, kao selektor, odaberem igrače koji neće praviti slične greške", pričao je Mihajlović kada je postao selektor Srbije.
Ta pozicija bila je jedna od dve koje je kao trener želeo da dostigne. Za onu prvu, kao da nije bio još dovoljno spreman niti zreo. Srbija sa njim na čelu nije uspela da se domogne Svetskog prvenstva 2014. godine, ali je i Mihajlović na kraju mandata dosta toga naučio o sebi i svom, kako je rekao, ponosnom narodu.
"Sve bih opet isto radio. Čak i greške. Jer ne postoje savršeni životi. I oni bi takođe bili dosadni. Ako sam danas ovo što jesam to je i zahvaljujući greškama. Živeo sam ovih 50 godina kao što sam i želeo", bila je misao kojom je Mihajlović završio jedan od svojih životnih intervjua.
Onu drugu želju nikada nije uspeo da ispuni. Nije stigao da se vrati u svoju Crvenu zvezdu i postane njen trener. Možda jer je trenerskim kvalitetima nadmašio ovo podneblje, znatno rascepkanije nego što je bilo u vreme kada je bio fudbaler. Nije u tome uspeo, kao što nije mogao da pobedi zlu bolest, svog najsurovijeg protivnika.
Ali i tu se borio do poslednjeg daha. To je ono što pravi fajteri rade. Fajteri kao Siniša Mihajlović.
