Sport
Jabuka koja dockan sazri dugo stoji, ili: Put od tosta i kupusa do reprezentacije Nemačke
Čekanje boli. Čekanje zamara. Opterećuje i iscrpljuje. Čekanje može biti teže od svog truda i znoja, prolivenog i prosutog čitavim putem do konačnog cilja. Ali zato, kada se čekanje iščeka...
Strpljenje je gorko, ali plodovi su mu slatki. Aristotel.
Često je fudbalski univerzum zagonetan i tajnovit. Sile i zakoni koji važe na travnatom tepihu gravitiraju samo ka lopti, uprkos spoljnim uticajima i pokušajima manipulacije.
Ponekad ove sile deluju u skladu sa ljudskim iskustvom i poimanjem sveta, a nekada i ne. I to je samo jedan od razloga, zbog kojih fudbal jeste to što jeste - magija.
Međutim, u tom mističnom fudbalskom svetu, nasuprot onom našem, normalnom (koliko je to moguće reći), put do uspeha je vrlo jasan i jednostavan - ustaljen i utvrđen.
Nema tu nikakve enigme i nepoznanice - talenat se prepozna, neguje kroz omladinske škole, vredno se radi, pa, uz mnogo sreće i još više odricanja, stiže se do jakih svetala reflektora.
Razume se, retki ustraju i opstanu čitavim putem, ali je ta staza poznata, dobro utabana i putokazi su savršeno jasni.
Još ređi, gotovo i da ne postoje, jesu oni koji su zablistali na najvećoj pozornici u zrelim fudbalskim godinama, a da su prethodno bili odbačeni, zbog tuđeg manjka vere i nedostatka sluha.
Deniz Undav je jedan od takvih - odbačenih, ali upornih i nesalomivih.
On je još jedna fudbalska vračarija, još jedna Mandrakova opsena, kojom pokzauje da se čak i u njegovom svetu, njegova pravila mogu savijati i nadigrati.
Prenizak za fudbal, ne i za rad na mašini
Od oca iz jugoistočne Turske i majke iz Sirije, Deniz Undav je rođen i odrastao u Farelu, malom gradu u Donjoj Saksoniji.
Prve fudbalske korake napravio u lokalnom Ahimu, a onda je zaigrao i u dobro poznatoj školi Verdera.
Međutim, klubu iz Bremena, koji poslovično ima nos za talentovane igrače, ovaj put je zakazao olfaktorni sistem.
Posle pet godina su ga pustili niz vodu, smatrajući da je isuviše nizak za profesionalni fudbal.
Tada kreće borba ovog mladića - kada je shvatio da ima planove, ali da ih, sasvim sigurno, ima i život. Prihvatio je činjenicu da postoji šansa da se njihovi planovi nikada ne ukrste.
Regionalne lige, fudbal na granici amaterskog i svakodnevni posao koji će, ukoliko mu fudbalski bogovi ne namignu, donositi hleb na sto.
Posao je bio na prvom mestu, a fudbal... Pa, svakako da je bio tu, ali jednostavno, nije mogao u tom trenutku da bude prioritet.
Ustajao je u 4.30 izjutra, radio za mašinom, nekada po ceo dan. Čak ni put do radnog mesta nije bio jednostavan - prvo je išao autobusom, a onda 45 minuta peške. Taj poslednji deo puta mu je najteže padao, ali i rasplamsao želju za uspehom.
"Hodao sam po mraku svakog jutra i to me guralo da uspem kao fudbaler. Često je neko od kolega prolazio kolima, a niko nikada nije zastao da me poveze. To sam koristio kao gorivo", objasnio je Undav.
Otkrio je i kako je to izgledalo kada se prebaci na papir, kada se podvuče crta na kraju meseca.
Nije želeo da bude, kako je sam rekao, na teretu roditeljima, pa je sa 19 godina zarađivao mesečno 1.000 evra - 600 za mašinom kao stažista, a 400 igrajući za TSV Havelse u regionalnoj ligi. Dve godine je tako izdržao.
Žrtva koju su roditelji podneli, doselivši se u Nemačku bez poznavanja jezika, u Deniza je usadila skromnost i poniznost.
Za kiriju i račune je odvajao 400 evra, pa priznaje da mu je novac koji je zarađivao za mašinom (tih 600 evra) pružio osećaj luksuza, jer je do tada uspevao da pregura od prvog do prvog sa skoro 100 evra.
Seća se dobro dana kada je jeo tost i salatu od kupusa jer nije imao novac. Kada bi preteklo malo para, onda je bilo i za majonez.
Zbog toga sada, kada je situacija na bankovnom računu daleko drugačija, Deniz se ne da prevariti.
"I dalje nosim istu garderobu koju sam nosio godinama. Ne zanima me luksuz – pantalone su pantalone, bez obzira na brend."
Belgija, Premijer liga i povratak kući
Ali, dugačak je bio ovaj tunel. Svetlo se (još uvek) nije naziralo.
Igrao je kratko za nižerazredni Ajntraht Braunšvajg a zatim i Mepen u trećoj ligi.
Po isteku ugovora napustio je Mepen, a priliku, odlučujuću - ispostaviće se, pružio mu je belgijski drugoligaš Union Sen Žiloa, sa kojim je, praktično, potpisao prvi pravi profesionalni ugovor. Imao je 24 godine.
Potpuno je eksplodirao i pronašao se u ambicioznom projektu Belgijanaca - uveo ih je u najviši rang takmičenja sa 17 golova na 26 mečeva.
Klub se posle 48 godina vratio u najjaču ligu, a prvi put u istoriji belgijskog fudbala, ekipa koja je došla iz druge lige je završila kao prvoplasirana na kraju regularne sezone.
Ipak, Klub Briž je u dramatičnom plej-ofu došao do titule, ali je istorijska sezona Uniona krunisana drugim mestom i plasmanom u Ligu šampiona.
Undav je sezonu završio kao najbolji strelac lige sa 25 golova, ali i kao najbolji igrač sezone u Belgiji.
Na utakmici sa Ostendeom u 15. kolu, Undav je postigao četiri gola u pobedi 7:1.
Kako se sve više pričalo o onižem momku koji trese mreže u Belgiji, brzo su reagovali oni koji imaju novac i ne baš dobro oko za talenat - Premijerligaši.
Brajton se lako dogovorio sa Belgijancima, pošto je pristao da Undav ostane na pozajmici do kraja sezone.
Epizoda u Engleskoj je počela bajkovito.
Debitovao je za Brajton prvog dana nove sezone - dobio je priliku umesto Danija Velbeka u poslednjim minutima meča u Mančesteru, prvoj pobedi ovog kluba nad Junajtedom na Old Trafordu.
Već u drugom nastupu je upisao gol, ali je onda usledio sušni period.
Nije uspeo da se nametne na jugu Ostrva, pa se posegnulo za kompromisom - otišao je na pozajmicu.
Vratio se kući i pronašao, ponovo, sebe.
Obukao je dres Štutgarta i bio jedan od ključnih igrača u pohodu na Ligu šampiona, prvu od sezone 2009/2010.
Štutgart nije imao kud - otkupio je njegov ugovor za oko 27 miliona evra.
U 28. godini, Undav je dobio poziv za nacionalni tim. Imao je pravo da nastupa za Tursku i Nemačku, ali je odabrao zemlju u kojoj je rođen.
Debitovao je u meču sa Francuskom, potom bio deo ekipe na Evropskom prvenstvu, a onda dočekao i prvenac u nacionalnom timu.
U meču sa Holandijom, Undav je, simbolično noseći dres sa brojem 13, postigao prvi gol, a zatim namestio drugi.
Vrlo brzo je postao omiljen i među saigračima i među trenerima.
"Sjajan je momak, nikada ne gubi fokus i uvek donosi pozitivnu energiju u tim", objasnio je selektor Julijan Nagelsman.
Omaleni momak, od kojeg su baš zbog toga odustali u Verderu, posle silnih puteljaka, drumova i šanaca, konačno je izašao na autoban - i to u levu traku.
Bio je najbolji igrač u Belgiji, osetio čari nižerazrednih nemačkih terena ali i huk sa tribina engleskih stadiona... Dočekao, sa 28 godina, debi i gol u nacionalnom timu.
Igra redovno u Bundesligi, trese mreže u Ligi šampiona, ima četiri miliona godišnje od Štutgarta i još ko zna koliko od "Pume"...
Sa osmehom na licu je izdržao sve vetrove i konačno dočekao sve ono o čemu je maštao i za šta je strpljivo radio sve ove godine, smucajući se po seoskim terenima.
Spreman na sve najbolje što mu je fudbal ostao dužan, još od dana kada kada ga je preskakao pogledom. A sve to najbolje što sledi biće još sočnije i kremastije, zbog svih onih usamljenih koračanja u cik zore, hrskanja tosta i ukusa skupocenog majoneza.
