Mesijev pečat na zvanje najboljeg u istoriji i ulazak u besmrtnost

Fudbalski svet dobio je najbolje finale u istoriji svetskih prvenstava, fudbalski svet dobio je epilog kakav je zaslužio, fudbalski svet dobio je potvrdu i pečat koji je Mesi udario na karijeru najboljeg fudbalera u istoriji ovog sporta.

Tačno je, jučerašnji dan se desio, Argentina je osvojila Svetsko prvenstvo u Kataru, savladavši Francusku nakon boljeg izvođenja penala, pošto je prethodno nakon 120 minuta fudbala bilo neverovatno uzbudljivih 3:3.

Iako deluje kao san, na opšte slavlje miliona ljudi u Buenos Ajresu, a onda i milijardu ljudi na ostatku zemljine kugle, taj san je napokon postao stvarnost.

Lionel Mesi je podigao toliko jurenu i traženu titulu "boginje", namenjenu šampionu sveta u fudbalu, koja mu je toliko nedostajala u karijeri.

Fudbalski bogovi, možda uz malu molbu velikog Dijega, napokon su bili naklonjeni omalenom mađioničaru, koji je u 36. godini, na najvećoj svetskoj fudbalskoj pozornici, zasijao onako kako je to radio tokom čitave karijere i vodio "gaučose" do treće titule na Mundijalima.

"Arhentina - Kampion del Mundo, Mesi - Kampion del Mundo", kroz suze je govorio čuveni argentinski komentator Andres Kantor, nakon što je Montijel pogodio poslednji penal i tako označio ogroman uspeh "gaučosa".

Fudbal u Argentini znači više nego u ostatku sveta, to je zemlja koja je u ovom sportu pronašla ljubav i izlaz iz svega ostalog što muči i tišti čoveka.

Pored toga što su imali daleko najveću i najglasniju podršku na Mundijalu u Kataru, Argentinci su slavili do kasno u noć nezavisno od vremenskih zona i delova planete.

Najluđe je bilo u Buenos Ajresu, gde je reka ljudi u delirijumu, kroz osmeh i suze pevala pesme posvećene svojim fudbalerima, pesme posvećene Lionelu Mesiju, ali i Dijegu Armandu Maradoni.

Kako je Mesi prešao igricu zvanu fudbal

Nekima, poput autora ovog teksta, Mesi je odavno postao najbolji fudbaler u istoriji ovog sporta i nije morao ništa sinoć da dokazuje.

Mnogima, a pod mnogima se misli većem delu sveta, apsolutno je to dokazao.

Svojim partijama u dosadašnjoj karijeri, stilu fudbala, brojkama i statističkim parametrima koji nisu sa ovog sveta, osvojenim trofejima, timskim i individualnim priznanjima, Mesi predstavlja igrača kakvog fudbal nikada, ili bar ne za života mnogo generacija, neće imati.

Sedam zlatnih lopti, četiri trofeja Lige šampiona, zlato na Olimpijskim igrama, Kopa Amerika, omladinski prvak sveta, 34 trofeja sa Barselonom i PSŽ-om, 22 puta najbolji strelac nekog takmičenja, tri puta igrač godine u izboru UEFA, dva puta najbolji u izboru FIFA, deset puta igrač godine što Lige šampina, što La Lige, najviše asistencija u istoriji fudbala, neka su od priznanja koje je Lionel Mesi osvojio tokom karijere.

Ipak, jedna stvar mu je nedostajala, jedna stvar mu se spočitavala i jedna stvar predstavljala je sveti gral u svetu fudbala. 

Trofej "boginje", namenjen šampionu sveta u fudbalu, bilo je nešto što mu nedostaje, nešto za šta se smatralo da će ga progoniti do kraja ne samo karijere, već života.

Bez tog trofeja, uprkos svim prethodnim ostvarenjima, nije imao zaključni argument, kojim bi stao na crtu, čak i prestigao svog idola Maradonu, a čime bi se izdigao od dugogodišnjeg rivala Ronalda.

Na jedan korak od osvajanja tog trofeja bio je 2014. godine, na Mundijalu u Brazilu, ali su Nemačka i Mario Gece ipak učinili da taj jedan korak bude isuviše daleko.

Danas, taj isti Mario Gece proslavio je titulu Argentine i među prvima podelio tu radost na društvenim mrežama.

Ruku na srce, nije tadašnja Argentina bila fizički i mentalno spremna da se popne na svetski krov, pošto je uprkos talentu i kvalitetu fudbalera, timski kaskala za Nemačkom, koja je na kraju verovatno i zasluženo pobedila.

Ovoga puta, "gaučosi" su bili na vrhuncu zadatka i svoju sreću i uspeh zaslužili na terenu.

Iako kvalitetom daleko slabiji ne samo od Francuske, već od brojnih rivala u nokaut fazi ovog Mundijala, Argentina i fudbal dokazali su da pobedu ne kroji kvalitet na papiru, već znoj i predanost na terenu, kao i želja i vera u srcu.

Diskretni heroji

Jedna od najvećih kritika upućenih na račun Mesija, ispostavila se kao verovatno jedna od najtačnijih činjenica vezanih za ovog mađioničara, ali ujedno i njegov glavni adut na ovom Mundijalu.

Dugo se o Mesiju pričalo kao o najboljem fudbaleru u timu, ali ukoliko je ceo tim podređen njemu.

Tačnije nije mogla da se opiše ova generacija Argentine koju je Mesi odveo do titule na Svetskom prvenstvu.

Odličan posao odradio je i selektor Skaloni, koji je prepoznao želju onih fudbalski manje obdarenih fudbalera, koji su ipak bili spremni da za reprezentaciju i Mesija daju život.

Nisu Otamendi, Romero, Molina, Akunja, Montijel, Taljafiko, De Paul, Mekalister i Fernandez igrači na koje pomislite kada pričate o 10, 20 ili 30 najboljih na Svetskom prvenstvu. 

Ipak, sa razlogom je selektor "gaučosa" na klupi držao Lautara, Dibalu, Koreu, Papu Gomeza, Paredesa, Lisandra i druge, mnogo kvalitetnije igrače od onih koji su se nalazili na terenu tokom ovog turnira.

Skaloniju je trebao tim igrača koji će prihvaatiti Mesija kao vođu i apsolutnog lidera i koji će da "preoru" teren, ostave zadnje atome snage i fudbalski "poginu", zarad ultimativnog cilja.

Tako je i bilo, a umalo je nedostajalo da ni ti zadnji atomi snage ne budu dovoljni. Malo je nedostajalo da sjajni Mbape u finišu meča, možda i podjednako anonimnu postavu Francuske, dovede do preokreta i nove titule na Svetskom prvenstvu.

Ipak, fudbal je hteo i morao da napravi drugačiji epilog.

Više od ostalih, kao glavni Mesijevi partneri u ovom ostvarenju, bili su golman Emilijano Martinez, vezista Rodrigo De Paul, krilo Anhel Di Marija i napadač Hulijan Alvarez.

Nagrade nakon Mundijala: Mesi najbolji igrač, Mbape strelac, Fernandez "biser"

"Dibu" je pre par godina izjavio kako bi dao svoj život da Mesi vodi Argentinu do titule šampiona sveta, a svojim odbranama na celom turniru, a pogotovo u finalu, kao da je to i uradio.

Koliko je Mesi zaslužan za to što će Martinez biti šampion sveta u fudbalu, toliko je i Martinez zaslužan što će Mesi postati isto to.

Neverovatne odbrane, kako u poslednjim momentima meča i produžetaka, tako i u penal serijama, obeležiće karijeru golmana Aston Vile, koji je potvrdu sjajnih partija, dobio i u priznanju za najboljeg golmana turnira.

Rodrigo De Paul je tokom ovog prvenstva, ali i u ranijem periodu, više viđen kao Mesijev telohranitelj, nego njegov saigrač na terenu.

Ipak, De Paul je pokazao da se u trenucima kada je najviše trebao, svom prijatelju našao na raspolaganju.

U finalu je gotovo 80 minuta držao sredinu terena, izlazio kao pobednik svake 50/50 situacije, osvajao prostor i posed i zaista dao svoje poslednje atome snage.

Anhel Di Marija je u finalu protiv Francuske samo po ko zna koji put potvrdio da je igrač za velike utakmice i neko na koga se možete osloniti.

Izboren penal, potom i gol koji je krunisao novu sjajnu partiju, ali i činjenica da se juče "igrao fudbala" sa Mesijem protiv selekcije kakava je Francuska, dokazala je klasu koju poseduje ovaj daleko potcenjeni fudbaler. 

Što se tiče mladog Alvareza, on je samo potvrdio svoj kvalitet i to da ga je Mančester siti sa razlogom želeo više od ostalih vrhunskih timova, te sa četiri gola bio Mesijeva najveća podrška u napadu, ali je i u finalu pokazao da može da utiče na utakmicu i bez postizanja gola i ulaženja u šanse. Svojim presingom i pretrčanim kilometrima, dobrano je doprineo da fudbal koji je Francuska igrala nekih 80 minuta, nije imao smisla.

Planetarni uspeh

U nedelju, prema procenama najvećih svetskih sportskih medija, finalnu utakmicu pratilo je četiri milijarde ljudi, što čini polovinu svetske populacije.

Utisak je da je Mesi, tačnije Argentina, imala podršku čak i onih koji možda do tada nisu previše za njih navijali, cenili i poštovali njihovi njegov uspeh. 

Svesni su i oni bili da jedna fudbalska karijera kakvu je imao Lionel Mesi, zaslužuje krunu, zaslužuje pečat i potvrdu toga da je, sviđalo se to nekome ili ne, on najbolji u istoriji ovog sporta.

Finale je bilo u najmanju ruku spektakularno i pružilo je ljubiteljima fudbala apsolutno sve.

Utakmica na stadionu "Lusail" predstavlja onu o kojoj će se snimati filmovi, serije, pisati knjige, biografije i memoari, utakmicu koja će se prenositi sa kolena na koleno, kao najbolje finale u istoriji fudbala i kao finale koje je uvelo Lionela Mesija u besmrtnike.

Još nestvarnije ceo ovaj uspeh Mesija i Argentine izgleda iz ugla toga da su oni učešće u Kataru započeli šokantnim porazom od Saudijske Arabije, kada je nakon preokreta meč završen rezultatom 2:1.

"Gde je Mesi", tada je postao "viralan" video snimak, koji je ismevao legendarnog fudbalera i kod mnogih ljubitelja fudbala probudio sumnju da će ovaj mađioničar doći do željene titule.

Međutim, Mesi se i tada obraćao svojim navijačima sa željom da ne prestanu da veruju u "gaučose", koji će učiniti sve da nada preživi i da njihov narod slavi.

Nekoliko utakmica kasnije, Mesi je postao jedini fudbaler u istoriji Mundijala koji je postizao golove u grupnoj fazi i potom svakom narednom nokaut meču, a potom se i osamio na vrhu liste igrača po broju golova u kojima je bio direktno uključen na Mundijalu. (13 golova i osam asistencija, najviše od kada se meri ova statistika).

Šta dalje?

Ko je pratio karijeru Lionela Mesija, mogao je tek nekoliko puta da ga vidi zaista srećnog ili zaista tužnog.

Argentinski fudbaler poznat je kao jedna povučena, ćutljiva osoba, koja će retko kada zaista izraziti svoje emocije.

"Fudbalski robot" pričali su o njemu neki od najvećih rivala i saigrača i često su bili u pravu kada su to govorili.

Sinoć, Mesijev osmeh od uha do uha, suze pri zagrljaju svoje majke, potom penjanje na sto i pevanje u svlačionici, govorili su da je Mesi napokon miran, srećan i spokojan.

Nije ispuštao pehar iz ruku, nosio ga je u tunelu, svlačionici, na večeri, u autobusu, a verovatno se trofej ušunjao i u krevet između njega i supruge Antonele, koja ga je ponovo srčano bodrila na utakmici, kao što to radi od njihovog detinjstva.

Osvajanjem Svetskog prvenstva sa Argentinom, Mesi je napokon ispunio svoj dečački san i rešio svoju poslednju herkulovsku zapovest.

Mnogi smatraju da će ovo u velikoj meri uticati na njegove dalje nastupe, bili oni u dresu PSŽ-a, Barselone ili Intera Majamija.

Jedni tvrde da će skidanjem velikog tereta sa leđa, Mesi tek sada početi da prikazuje magične partije i otvara nove dimenzije svoje igre, dok drugi pak tvrde da će se u narednom periodu Argentinac na terenu još manje zalagati, da će igrati onoliko koliko u datom trenutku smatra da je minimalno neophodno.

Da poseduje harizmu, šarm i šmek svog idola Dijega Armanda Maradone, jedini ispravan potez Lionela Mesija, bio bi taj da dan nakon pobede u finalu Mundijala, sazove pres konferenciju, na kojoj će saopštiti fudbalskom svetu i svom klubu da raskida ugovor na svoju štetu, makar ona iznosila i stotine miliona evra.

Povlačenje u zasluženu penziju ili odlazak u rodni Rosario, gde bi eventualno nastupao u nekoliko utakmica za Njuels, u kojem je sve fudbalski počelo, bio bi potez za divljenje i nešto na šta niko ne bi smeo da ima komentar ili kritiku.

Ipak, Leo nije Dijego, pa to najverovatnije neće uraditi, već će pokušati da svojoj bogatoj karijeri pridoda još trofeja, još golova i asistencija, a fudbalskom svetu pruži još magičnih partija i momenata po kojem ćemo ga pamtiti.

Da, Leo nije Dijego i verovatno taj status ikone i simbol najharizmatičnijeg verovatno neće nikada ni dostići, ali je zato status najboljeg fudbalera u istoriji ovoga sporta, juče nogama izborio, a rukama prihvatio i proslavio.

To je ono što je činjenica, ono što ni najveći kritičari, napokon ne mogu da mu oduzmu...