Od odlaska Najvećeg, "Teatar snova" postajao je sve sivlji i tmurniji. Prvo je Škota zamenio Škot, neko ko ume da dugoročno radi u jednom klubu, ali ko nije dorastao zadatku. Tvrdokorni Luj je za dve godine doneo dosta dosadnog fudbala, spektakularno bizarnih komentara u medijima i jedan trofej u FA kupu, posle kog je dobio "šut kartu". A onda je stigao Posebni.
Murinjo je za nešto više od dve godine uspeo da donese tri trofeja, od kojih jedan evropski, ali je sve moralo da se završi onako kako se sa njim završava - dramatično i sa gorkim ukusom u ustima.
Bio je tu i super pozitivni, "najbolji drug svojih igrača", ne baš dovoljno ambiciozni Ole; bio je tu i usputno dovedeni Nemac koji je više sportski direktor nego trener. I pored Dejvida Mojesa, Luja van Gala, Žozea Murinja, Olea Gunara Solskjera i Ralfa Rangnika, bile su tu i dve klupske legende, Rajan Gigs i Majkl Kerik, koji su Mančester junajted vodili na ukupno sedam utakmica.
A onda je stigao Erik ten Hag, čovek koji je prošlog vikenda "crvenim đavolima" doneo prvi trofej posle šest godina. Iako je to onaj "manje bitan" od dva engleska kupa, osvajanje Liga kupa za Ten Hagov Junajted čini se kao potencijalna prekretnica - stanica na koju bi se u godinama koje slede moglo gledati kao na prvu od brojnih u novom usponu jednog od najvećih klubova sveta.
Ovog maja biće tačno 10 godina od odlaska Najvećeg, sera Aleksa Fergusona, a Mančester junajted tek sada pokazuje prve prave, nesumnjive naznake da bi mogli da se vrate tamo gde smatraju da pripadaju.
Erik ten Hag je uspeo da za nešto više od pola sezone dostavi više pokazatelja da Junajtedu slede berićetne godine nego svi njegovi prethodnici iz post-Fergusonove ere zajedno. Bez "murinjovske drame" i "vangalovskih" povika pred medijima, tačno je znao šta treba da radi da pokrene stvari unapred.
A nije da nije bilo izazova. Praktično od prvog dana, kada je 23. maja 2022. objavljeno da preuzima Mančester junajted, prva zvezda tima Kristijano Ronaldo nalazila je za shodno da sebi kroz medije traži novi klub i vrši pritisak na "crvene đavole" da ga puste u neki tim koji igra u Ligi šampiona.
Kada Ronaldo u tome nije uspeo, morao je Holanđanin da se sve do pauze za Svetsko prvenstvo bavi njim, koji bi malo-malo kukao i pokazivao nezadovoljstvo, čak i nakon mečeva u kojima je Junajted slavio, kao što je to bilo u trijumfu 2:0 protiv Totenhema. Kada je Ronaldo dao skandalozan intervju Pirsu Morganu, Ten Hag je dobio potvrdu da je sve vreme bio u pravu - Mančester junajted je bolji bez Kristijana.
Otišao je Ronaldo, ali je drugih problema bilo i pre i posle toga. Sa Markusom Rašfordom je vodio ozbiljan razgovor nakon što je Englez kršio timsku disciplinu. Nije poznato šta je nekadašnji trener Ajaksa tačno rekao igraču, ali efekti razgovora su i više nego očigledni - Rašford je od tada u nizu od 17 golova na 19 utakmica.
Čvrsta ruka u odnosu prema Ronaldu postala je blago preteća prema Rašfordu - "ako želiš da ideš pravim putem, gledaj u mom pravcu". Sa Džejdonom Sančom, na primer, Ten Hag je pokazao treće lice; sa Sančom je imao više razumevanja, puštajući igrača da "diše" tokom perioda kada je očito privatnih problema sa životom u Mančesteru.
Nije ni tu otkriveno šta se zaista dešavalo iza kulisa - tako to i treba da bude, rekao bi Ser Aleks - ali je Ten Hag svom igraču omogućio svo neophodno vreme da radi na sebe, odvojeno od tima, da postepeno podiže fizičku spremu i korak po korak se vrati u tim. Sada mu Sančo to vraća dobrim partijama i postao je i ono što treba da bude - enigma za svoje rivale, a ne trenere.
Dodajte na to i da je Ten Hag umeo da izabere pojačanja bolje nego njegovi prethodnici. Dolazak Kazemira iz Real Madrida bio je uspešan čak i više nego neočekivan, pošto je igrač svetske klase uspeo da istog momenta unapredi Junajtedov često najranjiviji deo terena, vezni red. Lisandro Martinez na mestu štopera pokazuje da nije slučajno bio deo tima Argentine koji je osvojio svetsku titulu, dok Entoni na desnom krilu uspeva da da svoj doprinos, iako još uvek ne potpuno konzistentno. Uostalom, nedavno je srušio Barselonu u Ligi Evrope.
Ten Hagu se mora pripisati i da je uspeo da mu sva četvorica bekova igraju na vrhunskom nivou, što je redak slučaj.
Diogo Dalot je daleko od uloge "osuđenog na prodaju" kao što je bio kod Solskjera, Luk Šo je ponovo najbolji levi bek u Premijer ligi, Aron Van Bisaka dobro koristi svaku šansu kada mora da zameni Dalota, a Tajrel Malasija se sasvim dobro snalazi za mladog igrača tek pristiglog iz Holandije.
Pa onda ne treba smetnuti s uma ni Harija Megvajera, koji će možda na leto otići iz kluba i to nakon što je osvojio prvi trofej u karijeri. Ali vredi primetiti da ni oko njega više nema drame, nema priča o komičnim kiksevima, niti polemika da li Ten Hag poštuje Megvajera time što mu kao i dalje zvanični kapiten sedi na klupi. Bruno Fernandeš je ponovo na svom najboljem nivou, a čak i činjenica da Junajted ima samo jednog zdravog napadača, Vouta Veghorsta pozajmljenog iz drugoligaša Barnlija, ne uspeva da uspori "đavole".
Ovaj sijaset argumenata je još bogatiji kada se zna da Ten Hag bez imalo ustezanja pokazuje svoje taktičke kvalitete, izmenama ume da preokrene tok utakmica, a igračima uvek pronađe neku novu ulogu u kojoj bi mogli još da podare. I zato je sve na "Old Trafordu" ovih dana mirnije.
Nema gungule koja je slavni stadion uporno okruživala prethodnih godina. Ten Hag je uspeo da ekipu revitalizuje na terenu, osvoji prvi trofej, ali i da van terena načini nekolicinu odlučnih poteza koji su mu "kupili" poverenje igrača. Na putu je da Junajted vrati u Ligu šampiona, u Ligi Evrope i FA kupu još uvek imaju šta da kažu, a navijači su i zaboravili da im je porodica Glejzer i dalje na čelu kluba.
Da ne bude zabune - još je posla pred ovim Junajtedom. Dubina kvaliteta u prvom timu mora da se tokom leta osetno unapredi ukoliko Ten Hag misli da se već naredne sezone bori za titulu u Premijer ligi. Ali silne boljke koje su pokazivali njegovi prethodnici ne stanuju u Ten Hagovom Mančesteru.
Sada sve u Junajtedu deluje jednostavnije, a to podseća na vreme kojem je došao kraj pre ravno 10 godina. Možda je baš Ten Hag taj koji će podsetiti na Fergusonovu eru, bar na nekoliko godina.